Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

Да би била култура, српска култура мора имати универзалне
претпоставке. Али, српска културна политика – као најшира под-
лога егзистенцијалне акције, како појединачне тако и колективне
– бива вођена идејом о српском становишту, која омогућава ко-
респоденцију између различитих форми живота: друштвене, исто-
ријске, политичке, уметничке, националне, универзалне. Она
омогућава човеков прелазак из подручја нације у подручје кул-
туре које трансцендира саму нацију. Тако се почетни појам егзи-
стенционалне акције помоћу посредовања која образује српско
становиште – политичких, културних, државних – појављује у
завршном облику универзалног појма. Српско становиште омо-
гућава, отуд, окупљање сила националног и историјског, култур-
ног и симболичког кретања у универзалном подручју српске кул-
туре. Ово претварање живота – као чина, као дејства, као нагон-
ског и свесног кретања људи – у речи, слике, представе и симбо-
ле увек је, наравно, могуће и ван посредујућег дејства српског ста-
новишта, премда није замисливо без неког посредујућег дејства,
што значи да би оно свакако постало део неке симболичке кон-
фигурације. Али, конфигурација коју називамо српско станови-
ште битно је предодређена улогом коју српско становиште тре-
ба да има у културној политици” (стр. 421-423).
И према Тојнбију, на кога се позива аутор књиге Дух самопо-
рицања, и према Ломпару, битна је историја културе, “историја
симболичких форми – удео мита, језика, обичаја, промена и пре-
ображења – јесте дубинска позадина историјских догађаја и лич-
ности” (стр. 423). Ломпар ни једног тренутка нити жели, нити
шта чини да би обнављањем јавне свести код Срба са српским
становиштем српску културу издвојио из западноевропске циви-
лизације. Он само истиче да српско становиште претпоставља
“различите типове односа које српска култура успоставља – и у
државној, и у националној, и у уметничкој форми – са западном
цивилизацијом” (стр. 425). А Тојнбијеве назнаке о “сумраку запад-
не цивилизације” Ломпару су подстицаји још више за утемељење
српског становишта које повезује са три Тојнбијеве формулације
појмова: “представа о историјском кретању које описује фигуру
точка”; теорија изазова-и-одговора; појам и одговорност елите”
(стр. 426). У тој Тојнбијевој метафори точка Ломпар види српско
становиште као фигуру малог точка у систему зупчаника вели-
ког точка који покреће возило. Точак подразумева кружно кре-
тање, на чијој кружници се многе појаве понављају у различи-
тим периодима времена. То даје шансу да са више сигурности
одредимо “националне, политичке, културне, друштвене конс-
танте српског становишта (стр 432). Оно би било само наше
становиште, као део ширих путања идентитета, од наднацио-
налних, преко конфесионалних, цивилизацијских, до универ-
залних. И ту нема колизије између великог и малог точка, него
само садејства узајамног приношења и преношења квалитета у
систему кретања. “Изазови-и-одговори” водили су сваку наста-
лу и несталу цивилизацију и водиће оне које их наслеђују, мање
или више успеле цивилизације, у зависности од животворности
њихових одговора на различите изазове.
“Одговори које је српска култура историјски обликовала били су,
међутим, сасвим неприкладни и неодговарајући: због напуштања
српског становишта. Они нису дали само негативне историјске
резултате, него су условили непрестану дезоријентацију српске
културне политике” (стр. 429), Зато је неопходно на сваки изазов
кретања цивилизације да мали точак прати ритам великог точка,
али да тим праћењем и одговара “обнављањем и усавршавањем
свести о српском становишту”, каже Мило Ломпар.
А ко је дужан да прати, припрема и даје одговоре на све изазо-
ве и питања која намеће кретање цивилизације? Дужна је инте-
лектуална елита сваког народа. Српска интелектуална елита није
одговарала изазову наметања идеје југословенства и Југославије у
складу са трајним интересима српског народа. Професор Ломпар
има разумевања и за ту њену трагичну грешку, али им не прашта
што су остали привржени југословенском решењу и онда када
се оно показало катастрофично поразно по српски народ (Јован
Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милован Ђилас,
Добрица Ћосић...). Налази разлоге да разуме српску интелек-
туалну елиту што је давала погрешне одговоре, прво на идеју
југословенства, а потом и на идеју комунизма и титоизма пред
сталном, тријумфалистичком најездом и претњом католичко-гер-
манском и константним хрватским сепаратизмом и србомржњом,
али нема разумевања што је прихватила поунутрашњење хрват-
ског становишта у српској култури и што никада није расветли-
ла “колико је таква одлука донела негативних последица када је
реч о стабилности и осећању српског идентитета” (стр. 432).
Као добар аналитичар и историчар српске културе, Ломпар не
оставља данашњег читаоца без одговора које су последице не-
адекватног одговора српске интелектуалне елите на изазове ју-
гословенства. Две су глобалне: прва, “давање првенства држав-
ном (југословенском) простору над народом (српским)” и друга,
“одбијање да се концептуализује српско становиште и да оно
буде подлога за свако саморазумевање националне елите” (исто).
Све друге националне елите осталих нација у Југославији (и
краљевској и титоистичкој) имале су своје становиште са кога су
градили своју културу и политику, само је српска елита, остав-
ши без изграђеног српског становишта, поунутрашњивала у сво-
јој култури идеје других нација са којима је живела, превасход-
но Хрвата. “Управо због оваквих претходних усмерења српске
елите било је могуће прикрити размере српског народа у дугом
трајању титоистичке Југославије (...) Југословенство је за Хрвате
било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегра-
тивно. Зашто? То је резултат једног далекосежног кретања: за
хрватску културну политику, југословенство је превасходно би-
ло средство за остваривање националне еманципације, средство
које води до самостварања као троструког циља: државног, дис-
криминаторског и доминацијског. За српску културну политику,
југословенство је увек било циљ којем су подређени сви еле-
менти самостварања. Отуда је настала српска тежња за поисто-
већивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби
су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били под-
ложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали су-
протном процесу: настајању кроз Југославију (стр. 433), професор
Ломпар маестрално поентира своју расправу о посве различитом
прихватању југословенства код Срба и Хрвата и, сходно томе,
посве различитим последицама по ова два народа.
Пошто су Срби “затечени у нестајању” у суноврату грађанских
ратова обе досадашње Југославије, Ломпар истиче да је “неопход-
но осмислити српско становиште”. Као узор наводи часан пример
посве српског академика Стојана Новаковића, који је, после шо-
винистичког напада на све што је српско у Загребу средином 1902,
написао писмо председнику Југославенске академије знаности у
Загребу, академику Јагићу, и поднео оставку, са високоинтелек-
туалним и високоетичким образложењем да хоће од Србије, “која
је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не
огњиште српства. Мени се чини да је, у интересу општем, нама
Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и
своје племе и своју земљу и прави смисао њихов у историји”.
Академик Стојан Новаковић на самом почетку 20. века, по-
ред научног знања, имао је изграђено људско и интелектуално
поштење, част и дужност патриоте и, надасве, у својој свести уте-
мељено српско становиште. Усклађивао је своје понашање и по-
ступке са српског становишта у свим ситуацијама и никада се
није самопорекао. То исто треба да ради и данашња српска инте-
лектуална елита: да изгради српско становиште у јавној свести и
да, у свакој ситуацији у којој се нађе њихов народ, усклади своју
свест са ситуацијом, али увек полазећи од српског становишта,
непоистовећујући га са политичким, идеолошким налозима вре-
мена, већ одмеравањем према самосвојној, дубокој аутономији
свести о својој дужности “која проистиче управо из универзал-
ног – ‘у интересу општем’ – неслагања са разобрученим насиљем,
које је било само наговештај онога што са геноцидом долази”.
Српска интелектулна елита у прошлом веку бранила је српски
народ, његов језик и културу, па и земљу, без српског становиш-
та које је олако заменила југословенским (Скерлић, Јовановић,
Ћосић...).
“Лишена српског становишта, српска интелектуална елита је
– и пред изазовом југословенства и пред изазовом комунизма –
себе ослепила, сама себи ускратила слободу да се суочи са нега-
тивним историјским искуством. Ово самоускраћивање слободе
одмах је довело до утрнућа јавне свести о српској културној поли-
тици. То значи да је слобода нужан услов за образовање српског
становишта” (стр. 435), закључује Ломпар.
Овако схваћена слобода, као основа осмишљавања српског
становишта, не сме прихватити насиље, али ни интелектуалну и
моралну аутоцензуру умиљавања мачке (catman). Слобода под-