Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

разумева и ненаметање “граничника српској интелектуалној
свести” (југословенства, југосфере, регионализма, интернацио-
нализма, европске и светске заједнице, глобализма и новог свет-
ског поретка).
И српско становиште сублимираће идеју општег, глобалног
света, али не сме затворити очи пред новим колонијализмом:
тржишном, привредном, економском, војном, политичком и кул-
турном надмоћи Запада над читавим светом. Намеће се све ово
од стране моћних држава света и њихових мултинационалних
компанија масовном пропагандом, бескрупулозним лагањем и
фином и осионом дипломатијом, уценама, застрашивањем и прет-
њама моћним војним савезом, бомардовањима и уништавањима
малих народа, њихових држава, њихове привреде, система обра-
зовања, културе, становништва и тровањем “осиромашеним ура-
нијумом” њих и њихових будућих генерација.
Још је философ историје Арнолд Тојнби, иако је полазио са
енглеског становишта, профетски уочио да “не постоји обаве-
зна корелација између напретка у техници и прогреса у цивили-
зацији” зато што “опадање није по свом пореклу техничко већ ду-
ховно”. Сви досадашњи историјски одговори били су “испуњени
свешћу позитивизма” – и либералистички, и социјалистички, и
прагматистички, додаје Ломпар. Он инванредно запажа да је то
претерано оптимистичко веровање у прогрес одговарало свим
“секуларним свештеницима” (и либералних, и социјалистичких,
и прагматистичких мантри), јер су њима поробљавали масе, пу-
нили им стомаке, а празнили свест воркохолика, који су срљали
за оним трима анималним поривима: “усе, насе и подасе”. И ли-
бералистички, и социјалистички, и прагматистички одговори на
изазове цивилизације сурвали су је у понор “неолибералног гло-
бализма”, у “антинационалистички” или “мултикултуралистич-
ки глобализам” и “еколошко-екуменски глобализам”, у којима је
данас замрла свака егзистенцијална, етичка и културна индивиду-
алност и које нас поробљавају као немислећа бића, као робове, које
су до недавно сматрали стоком у најразвијенијим земљама света.
Сагледавајући своје основне идеје о самопорицању Срба и не-
опходности осмишљавања, широко заснованог и дубоко проми-
шљеног српског становишта, историчар српске књижевности и
културе, проф. Мило Ломпар, закључује:
“Ако је наше историјско искуство – без обзира на различите и
супротстављене идеологије које су испуниле двадесети век у нас –
вишеструко негативно, онда је у заснивању српског становишта
неопходно напустити истоветни темељ претходних историјских
решења и рационализација. То значи да у заснивању српског ста-
новишта оптимистичку претпоставку – која је кључни појам
идеологије секуларног свештенства – треба заменити песими-
стичком претпоставком (стр. 441-442)”.
Знајући колико је песимистичка претпоставка вековима ту-
мачена негативно од свих утописта, материјалиста, либералиста,
социјалиста, фашиста, либералних демократа, комуниста и либе-
ралних комуниста, речју од свих секуларних свештеника који су
градили друштва за своја уживања, а народу лажно обећавали
благостање, професор Ломпар упозорава да је “неопходно да ра-
зликујемо песимизам као стање духа од песимизма као философ-
ске оријентације: као што је неопходно раздвојити песмимизам
од нихилизма, цинизма или скептицизма” (стр. 442).
Док су сви набројени “изми” придавали превелику моћ разуму
у који су веровали да ће пронаћи пут побољшања живота човека
и животодавну политику која ће решити све сукобе, дотле песи-
мизам не налази довољно разлога за такву претпоставку и позива
на размишљање. И нама се чини да песимистичка претпоставка,
као философска оријентација, сублимише више истине, а опти-
мистичка више обмане. Ломпар каже: “Отуда и песимизам тражи
од нас да – уместо неосвешћеног пријањања уз идеју прогреса –
радикално мењамо наше мишљење и о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике. Песимизам нам наговешта-
ва како треба да смањимо наша очекивања од политике: он нас
наизглед парадоксално подучава да немамо никаквих очекивања
(...) Песимизам подразумева да људска природа и друштво могу
бити темељно мењани у времену, али не непрестано у свему на
боље” (стр. 443).
Песимистичку философију мењања човека и друштва имали
су Русо, Леопарди, Шопенхауер, Ниче, Унамуно, Ками, Сиоран,
Сантајана, а наш песник Душан Васиљев на таквој филозофији
сковао је чувени стих о “светом сазнању које ми доноси пропаст”.
Ломпар мисли да “промена мишљења о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике није могућа без утемељења
културне политике”. При томе нам је неопходан отклон од
поунутрашњења хрватштва, глобализма и новог светског порет-
ка при утемељењу српског становишта у јавној свести народа и
сачињавању озбиљне српске културне политике.

3. 2. Српска културна политика
Аутор свеобухватне студије Дух самопорицања дао је читаоцима
дубинску анализу наших заблуда и срљања до самоослепљења
следећи минуле и тек наступајуће идеологије и њихове секулар-
не свештенике, као и јасне смернице којим путем да усмеримо
своју и народоносну јавну свест да из тог понора изађемо. Дао
је он визију и новим изабраницима народа српског да, на нивоу
народа и државе, организују осмишљавање српског становишта
и да се у предвидивим и непредвидивим изазовима и решењима
народа, друштва и државе саображавамо с утемељеним српским
становиштем у јавној свести и не одступамо од српске културне
политике, јер на њима се изграђује и народ и друштво и држава.
Велико је питање да ли ће изабрани представници српског народа
прочитати ову књигу професора Ломпара и да ли за њих ишта
значи имати визију саздану на на научним опсервацијама.
Више нема југословенства ни комунизма, титоизам је бар по-
стао преапознатљив као штеточина у српској јавној свести, секу-
ларно свештенство је разоткривено у својим мешетарењима,
општа атмосфвера је зрела, па је неопходно да се већ једном са
српског становиштва почне водити и српска културна политика.
Ако је Милош Црњански започео осмишљавање српске кул-
турне политике српским становиштем, а професор Мило Ломпар,
велики познавалац дела свог претходника, научно изанализирао
све српске заблуде, њихове узроке и последице, и дао поуздане
смернице и закључке како осмислити српско становиште и водити
српску културну политику са позиција појединца, институције,
интелектуалне елите, друштва и државе, онда српским национал-
ним институцијама, па и актуелним министрима културе, неће
бити тешко да коначно, са најкреативнијим тимовима савреме-
не српске интелектуалне елите, крену ка утемељењу српског ста-
новишта и вођењу живототворне српске културне политике.
Професор Лопар им је понудио и сувише стварне смернице за
реализацију српског становишта и српске културне политике:
– Основно, непроменљиво и руководно начело српске култур-
не политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком”;
– “... њихово доминантно писмо је ћирилица јер оно изражава
континуални и контактни аспект идентитета”;
– Уклонити све “вишедеценијске предрасуде које су употре-
бљавају као ментална блокада јавној свести”;
– Отклон од поунутрашњења свих идеолошких и туђинских
становишта и актуелних покрета у српској културној политици
(“То значи да у себи мора похранити непрестану свест о дистан-
ци”) – отклон од свих идеологија и њихових покрета и поредака
“који би могли утрти пут постепеној промени менталитета, навика
и околности”;
– “Да бисмо се актуелним процесима однарођавања Срба уоп-
ште могли супротставити, неопходно је да имамо свести о њима”;
– “Отуда би српско становиште требало да буде у језгру кул-
турне разлике. Само језгро чини слободна свест о границама, зна-
чењу и препознавању српске културе”;
– “Српска културна политика, пак, меандрира – по природи
ствари – између глобализације, коју подразумева култура учешћа,
и глобализма, који подразумева култура разлике”;
– Српско становиште “треба да буде критично према идео-
логији глобализма због и у корист неминовног српског учешћа у
процесима глобализације”;
– Начело континуитета: “Тај континуитет подразумева ком-
плементарност – што треба разликовати од бескофликтности –
унутрашњих односа у српској култури: перспективизам у освет-
љавању византијског и барокног слоја културних споменика,
као и динамизам историјског сусрета патријархалне и модерне
културе; надопуњавање регионалних и варијантних језичких раз-
лика и дијалеката, њихову разноврсност која треба да води кон-
вергенцији а не дивергенцији елемената културног и националног
идентитета; свест о доминантним и граничним традицијама”;
– “Унутрашње разлиставање српске културне политике, као
начина њеног постојања који омогућава плуралне и напоредне
правце дејства, неминовно укључује у себе и сазнање о неопход-
ности непоистовећивања културне политике са државном влаш-
ћу... неопходно је еманциповати културну свест од налога и по-
треба власти, неопходно је развити свест о аутономији култур-
ног деловања као аутономији од власти ... То значи да државна
власт – по природи ствари – има најужи маневарски простор за
спровођење културне политике, да културне институције имају
знатно разуђеније поље деловања, док појединци имају најшири
дијапазон употребе културних средстава и сврха...”;
– “... неопходна је државна и политичка воља да се свест о
кршењу српских права преведе у јавни чин усмерен против
кршења тих права...”;
– Народно начело српске књижевности: “Јер, књижевност има
посебну улогу у историји српског народа, улогу коју је битно на-
дилазила естетску функцију и испуњавала културну и друштве-
ну компоненту, па је – што је посебно важно – чувала народни
идентитет”;
– Паганско, претхришћанско и хришћанско наслеђе у српској
култури. Све их је сачувала српска књижевност.
– “... свака она социјална теорија и пракса која нам нуди хлеб
уместо слободе или слободу уместо хлеба не заслужује да јој по-
клонимо наше поверење”;
– Константно имати у сопственој свести старчеву мисао: “Не
бих ни прстом макао да бих довео до туђинске власти”.

Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), Орфеј, Нови Сад,
2012, стр. 459 – 481: