Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

антихришћанског афекта последњих векова и да се ослободи
грча који већ одавно није потребан. Ко данас жели да реконстру-
ише темељна комунионална и комунитаристичка искуства, мо-
ра се ослободити антирелигијског рефлекса’ (Слотердијк). Конс-
тантиновићева затворена отвореност има сасвим прецизне кул-
турно политичке последице”(стр. 348-350).
Једна од најпоразнијих Констатиновићевих последица јесте
да је претече свим самопорицатељима и промотерима тобожње
“свесрпске кривице” и у овом последњем југословенском грађан-
ском рату, који ће унапред знати да ће ‘Срби извршити геноцид
јер су васпитани на својим јуначким пјесмама и Горском вијенцу
који мотивишу на геноцид’, како пише млађани Сарајлија, сада
средовечни Американац, Александар Хомен у канадским новина-
ма National Post у нарученом тексту поводом хапшења Радована
Караџића, иако је и сам Хомен васпитан на тим истим песмама и
делима заједно са нама. Тај његов текст сам коментарисао у часо-
пису “Људи говоре” и квалификовао га “гебелсовским агитпропом”.
У чему је за самопорицање Срба узрочно-последични значај
књиге Философија паланке Радомира Констатиновића? Први је
од српских и значајнијих светских (изузимајући бошњачке и ине
политиканте) означио Његоша “као некога ко – делимично и у-
пркос себи самом – оличава племенско-паланачку доминанту
српске културе” (стр. 351). За Констатиновића је Горски вијенац
поема рода и племена, “што је дух племенски непогрешно осетио,
славећи Горски вијенац, који је поема рода и за род” (Философија
паланке, стр. 209). Овако овај секуларни свештеник квалификује
најпревођеније српско дело на све светске језике (вероватно зато
’што је дух племенско-светски осетио да је поема рода и за род’,
како уочава наречени Констатиновић, а да никада није понудио
сопствено тумачење Његошевог песништва, како су то одавно
урадили и високо вредновали Његошев Горски вијенац велики
светски умови (Миклошић, Шафарик, Малколм, Ото, Соколов,
Стеин) и сви српски и југословенски (Андрић, Црњански, Иси-
дора Секулић, Барац, Маретић...), изузев бошњачке песникиње
Мубере Мујагић и анонимних бошњачких професора. Ови по-
следњи, на трагу Мујагићеве и Констатиновића, пристали су на
ружење Његоша, односно пристали су на ропство у име доми-
нације исламског локализма и титоистичког либералаизма, у име
доминације западне потрошачке културе. За таква њихова са-
гледавања класичан је израз затворена отвореност философије
паланке. “Паланка није, дакле, само у духу, као универзална суд-
бина, него и у свету као појединачан феномен”, закључује Мило
Ломпар (стр. 358-359) и додаје: “То је стратегија самоослепљивања”.
Јер, Констатиновића је обасјала “Титова Мисао”, као све југосло-
венске и српске титоисте – секуларне свештенике – док су стрепе-
ли “шта ће бити са њим у тренуцима паузе” на његовим бројним
говорима на још бројнијим конгресима Партије и јавним и тајним
састанцима Политбироа, што је Констатиновић и потврдио за
вечност у свом есејчићу Титова мисао, идентификујући Тита са
Оцем у Декартовој смрти, нареченој пером аутора Философије
паланке.
И Хана Арент у Изворима тоталитаризма и Мило Ломпар
у Духу самопорицања пунозначно су доказали да се идеологи-
јом редуковане отворености и самопорицањем стиже у неоколо-
нијализам. Само српски секуларни свештеници нису имали ту
визију, у страху да Оца доследно не наставе као првосвештеници
титоизма, сада преображени у тоге новопоредачких жутих де-
мократа.

3. Српско становиште и српска културна политика
Уз напомене да се недостатак културне политике Срба дуготрајно
осећа “у свим подручјима јавне свести, и у пословном , и у ме-
дијском”, одмах на почетку поглавља О српском становишту
професор Ломпар поставља два питања:
– “Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања
различитих културних политика, од којих ни једна није српска?”
– “Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји
само понеки импулс који би је могао наговестити?”
Ломпар даје два основна разлога: први, “то би могло бити акту-
елна последица опште и дуготрајне друштвене неодређености која
прожима... готово сва институционализована и јавна подручја”
и, други, “као плод дубоке пукотине у осећању националног и-
дентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померање са
југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у дунав-
ском културном окружењу, настајања контактне културе са прео-
влађујућом православном и садржајном како исламском тако и
католичком компонентом”. Њима додаје и специфичне југосло-
венске разлоге: “услед распрострања идеја и идеологија југосло-
венства и комунизма”. Све ово створило је услове, по Ломпару,
“да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе
становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се
намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују
на уштрб наших интереса”.
Позивајући у помоћ Милоша Црњанског, чијим се књижевним
делима и свеобухватним његовим интелектуалним ангажманом
бави деценијама, Ломпар именује те који “своје интересе оства-
рују науштрб наших интереса”. То су Хрвати и њихов концепт ју-
гословенства. Још 1934. Црњански је упозорио “да постоји читав
један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као пре-
прека управљена против свести о српском становишту” (стр. 417).
И по Црњанском и по Ломпару, “неопходно је отклонити тај про-
пагандистички (хрватски и југословенски) нанос, да би се уопште
могли назрети могући садржаји свести о српском становишту”
(Ломпар). Црњански је започео то отклањање саветима да се гледа
на српске ствари “без југословенства, савремених парола државе
и економије и социјалних потреба” (Црњански), а и Црњански и
Ломпар наставили: “без наметнуте симпатије по којој се ‘сваки
проблем поставља... у знаку славенштине и хрватства’, док је, са
друге стране, забрањено... гледати га са српског становишта”.
Ломпар ће овде преузети формулацију Милоша Црњанског из
1934: “скидање те окупацијске атмосфере са српства” коју су
Србима наметнули апсолутисти (бечки двор, Ватикан и Југо-
словени) и сепаратисти (Хрвати, Словенци, босански муслима-
ни и Македонци), пошто су их Срби ослободили и прекомандо-
вали њихову војску и официре из поражених непријатељских
ровова у победничке, ослободилачке српске да командују на-
шим синовима. Ову “окупацијску атмосферу” максималистич-
ки су злоупотребили хрватски клеро-фашисти у НДХ и југосло-
венски комунисти у старој и новој Југославији. Њихови промо-
тери били су Павелић, Кватерник, Броз, Крлежа, Кардељ, Ба-
карић... са српским баштованима комунистичких апаратчика.
Због оваквог стања код Срба и данас, без српског становишта
и српске културне политике, професор Ломпар предлаже да се
уклоне “ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају
као ментална блокада у јавној свести” (стр. 418).
Ако је Милош Црњански још 1934. мислио и писао да је “насту-
пио дванаести час и полазна тачка” да се у јавној свести Срба уко-
рени “потреба једног чистог српског гледишта на ствари, српског
егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања
ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима
српства”, а Српски културни клуб био спреман да, “с оклевањем и
резервама”, ради на српском становишту, пошто је југословенство
“убрзано брисало све што је српско, док се са поштоване друге
стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтеви-
ма”, док се над српском Далмацијом, Босном, Херцеговином, Сла-
вонијом и Сремом није распрострла Бановина Хрватска, а убрзо
и над Србима геноцидна Независна Држава Хрватска, а, после
југословенског комунизма и квази-демократије, опет геноцидна
по Србе Република Хрватска. Па шта је онда остало интелектуалној
елити Србије (ако је има), него да одговорно ради на утемељењу
српског становишта у јавној свести Срба.

3. 1. Српско становиште
У књизи Дух самопорицања професор Ломпар дефинише и об-
разлаже конкретна начела на којима би требало да почива српско
становиште:
“Оно (српско становиште – Р. Б) представља најмањи заједни-
чки именитељ како политичке акције тако и српске културе као
контактне културе три вере; оно подразумева чинове одржавања,
саморазумевања и самоусавршавања политичких, државних,
симболичких и културних начина постојања српског народа (...)
У овом начелном виду, српско становиште је исходиште срп-
ске егзистенције, политике као визије, културе као симболичког
универзума (...)