Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

сивно је напредовала у освајању овог дела Европе, појачавајући
терор и самопорицање покорених народа. Лакомим и властољу-
бивим кнезовима, с једне стране, претила је уништењем, а са
друге остављала им сва права и имања и придодавала и капом и
шаком нова, само да и они и њихови поданици самопорекну своје
православље и српство и прихвате мухамеданство. Тако је вла-
стела самопорицањем подводила српски народ под исламизацију.
По том методу су настале исламска Босна и турски санџаци на
српским земљама, а нестале Вукашинова Маћедонија и Лазарева
Србија и Балшина Зета и Тврткова Босна. И онда и данас у народу
се говорило: “Паде Босна шапатом”. Њени су се краљеви круни-
сали на гробу Светог Саве у Милошеву, а данашњи у Истанбулу и
Техерану. Рашка је одолевала нападима и православне Византије,
и католичке Угарске, и покатоличене Зете, а Босна и српски Сан-
џак постали су мека европских муслимана. Кнежевско и кме-
товско самопорицање настављало се кроз векове у прогресији и
сразмери турске тираније и католичког лицемерја над правовер-
ним Србима. Тако је Сарајево било највећи српски град у 19. веку,
а данас је остало без Срба. У данашњој Турској је 9 милиона по-
исламчених, потурчених потомака Срба, а у Србији само 7 мили-
она, колико и растераних по свету. У средњем веку Срба је било
колико и Енглеза и Турака, а данас је ових народа десет пута више
него Срба. Добрано су томе припомогли и европски хришћани
масовним уништавањем и вешањем Срба по сарајевским, бео-
градским, крагујевачким, крушевачким, нишким и лесковачким
улицама и у голготском прогонству, у леденој зими, преко црно-
горских и албанских планина у Првом светском рату, у коме је
“савезничка Енглеска” шуровала са непријатељском Аустроугар-
ском да би Србија и Срби били избрисани са мапе света. Протера-
ни су, а не помогнути, победничка српска војска, интелигенција,
грађани, ђаци, студенти из Србије у Грчку и на том голготском
путу мучени до помора.
Оне српске кнезове и властелу који нису порекли ни себе ни
своју Србију, који су организовали отпор и турској и аустроугарској
и немачкој инвазији, издала је хришћанска Европа, спаљиване
су им кости, одсецане главе на пањевима, набијани су на колац,
вешани по трговима, а “првом герилцу Европе” против фашизма,
како га је називала европска и америчка штампа, не зна се данас
ни гроб.
Иста та хришћанска Европа, без Христа, са својим богом у Вати-
кану, створиће две најмрачније идеологије у историји човечанства:
комунизам и фашизам. И обе су изникле из напредне западноев-
ропске цивилизације. И обе ће бити усмерене на Исток да разоре
православне земље и хришћанске народе. Аплаудирала је само-
жива Европа када је побијена сва царска породица древне Русије,
када су на улицама и трговима убијани млади кадети и интелек-
туалци, стварани “радни логори смрти”, протерани сви племићи,
уметници, научници и грађанска интелигенција да просјачи по
Западној Европи. А све су то урадили Лењинови бољшевици које
је прокријумчарио амерички и европски Запад са корпусима
шпијуна, убица и агената њихових тајних организација и – тона-
ма злата и оружја. Фашистичке прваке спасили су Ватикан и За-
пад пацовским каналима, а њихов јасеновачки систем логора за
истребљење Срба прикривају и данас.
Папски духовни центар и папска столица и држава благосло-
виће државни план клеро-фашистичке Независне Државе Хрват-
ске да трећину Срба побије, трећину прекрсти и трећину проте-
ра из “лијепе наше Кроације”. Тако су Срби Источне и Западне
Славоније, српске Далмације, Лике и Баније, српске Херцеговине
и српске Босне докрајчени маљем по глави и остали у завичајним
јамама или сатерани у јасеновачки систем хрватских логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома, одакле за њих није било сло-
боде. Остали су протерани у раскасапљену Србију. А они који су
се самопорекли, данас су најкрволочнији “добри Хрвати лијепе
наше”, који у другом таласу свог фашизма, с благословом “свете
столице”, Каптола, Вашингтона, Лондона, Париза, Брисела, Бер-
лина, Рима, Беча, Будимпеште – извршише и последњи геноцид
над Србима и протераше 250.000 Срба са њихових огњишта из
Хрватске. Протераше их и из Босне, коју преименоваше у тзв.
Муслиманско-хрватску Федерацију Босну, а Србе српске Босне и
избеглице из витешких српских крајина у Хрватској сатераше у
црево уз границе Црне Горе, Србије и Хрватске и назваше га “Ен-
титет Републике Српске” док им не смисле коначно поништење.
Исто толико побише и протераше Срба из њихове темељне
земље Косова и Метохије дивљи Арнаути потпомогнути бомба-
ма и ракетама “пуњеним осиромашеним уранијумом” деветнаест
земаља “одбрамбеног НАТО-савеза” Европе и Америке. Поруши-
ше им све што су миленијумске генерације стицале: 150 цркава и
манастира (од којих 5 из средњег века!), све српске историјске и
породичне споменике и гробља, која и данас руше и преоравају
јер је превише и мртвих Срба за арнаутске хорде, чије злочине
покривају Сједињене Америчке Државе и још несједињене европ-
ске државе, а поред тога дарују им тзв. Независну Државу Косово,
и то на земљи постања српског.
За све ово ни један амерички, европски, хрватски, муслиман-
ски, арнаутски политичар, стратег, официр и војник није кажњен,
ни прекршајно ни кривично, ни на један дан затвора, а педесетак
српских политичких првака, председника, генерала и војника
већ је осуђено на 1.500 година затвора у европско-америчком по-
литичком суду за Србе у Хагу.
Затим се прешло на меко, демократско-жуто-плишано само-
порицање Срба у колонизованој Србији. Позвали су нато-бомбар-
дери опет кнежчиће свих самопорицатељских партија у Србији у
Будимпешту и укорили их да су им бомбама донели демократију
и успоставили њихову жуту власт у Србији, а они има да буду за-
хвални. У минулом раду, жути самопорицатељи, поред позивања
да се бомбардује Србија, истицали су се својим “отпорашким
песницама”, којим су лоцирали мостове, фабрике, болнице, на-
ционалну телевизију, пруге, цркве и школе, које ће њихови на-
то-савезници гађати из “невидљивих авиона” бомбама пуњеним
осиромашеним уранијумом, у “мисији мира” гротескно названој
“Милосрдни анђео”. Убијали су грађане по улицама, на њиховим
радним местима, у возовима, на молитвама, уништавајући им
што су њихви преци и они вековима градили, оно преостало што
нису порушили у ранијим мисијама крволочних анђела, као што
су спалили Националну библиотеку Србије и у њој документа и
књиге од 9. до 20. века. И тако је створена квинслишка влада коло-
низоване Србије, па кад им њен председник није био најидеалнији,
убили су га када су коначно пронашли идеалног да заседне на
грбачу растурене Србије својом скудоумном идеологијом само-
порицања, под геслом: “Европа нема алтернативу”. Тако је тај иде-
ални смењен жутом нато-демократијом и доведен је мање идеал-
ни, али је наказно гесло остало непромењено.
Много је примера самопорицања у историји Срба. Један је у
породици родитеља оснивача српске средњовековне државе Сте-
фана Немање, који је прошао кроз обред и католичког и право-
славног крштења, други је пример његовог најстаријег сина, који
је постао ревносни католик, а сва остала деца ревносни право-
славци, од којих се петоро њих са родитељимазакалуђерило и по-
стали су православни свеци. Самопорицање се десило и када су
се кнез Дејановић, сестрић цара Душана, и краљ Марко са својим
поданицима борили на страни Турака у биткама против Срба.
Срби су се масовно самопорекли преласком у ислам у вековима
турске владавине њиховим земљама, али и преласком у католи-
чанство у деценијама владавине Млетачке Републике и Аустро-
Угарске западним земљама, а касније и фашистичке Хрватске у
западним српским крајинама.
Самопорицање је било и када су се српски прваци, занатлије
и трговци у поробљеним српским чаршијам и престоницама
Европе шепурили у турској грађанској ношњи, са обавезним ци-
линдричним црвеним фесом као знаком привилегованог турског
грађанског сталежа. Шепурио се под трурским фесом и реформа-
тор српског језика и писма, који је порекао српску средњовековну
литературу и језик. Самопорекли су се и трагични јаничари срп-
ског порекла, који су страсно секли српску рају. Не заостају
аустријски “шуцкори” у Босни и Херцеговини, који су постали од
Срба, а Србе вешали по мостарским и сарајевским улицама, као и
хрватски кољачи српског порекла, који су се доказивали и такми-
чили ко ће поклати више Срба у систему хрватских конц-логора
за истребљење Срба и ко ће више српске деце на бајонет набости.
Самопорекли су се масовно и српски комунисти и згазили и обе-
шчастили све српско.
Много, много је примера српског самопорицања, али су три,
са државног врха, најуочљивија и најдалекосежнија.