05.
Радомир Батуран

Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

У пароли “Европа нема алтернативу” Мило Ломпар види “на-
стајање једнообразног мишљења, суспензију критичке свести у
друштву и увод у мере насиља којима су изложени политички не-
истомишљеници... да нестану из јавног простора, са национал-
них телевизијских фреквенција, са страница водећих новина...
Јер, предатост сазнању о томе како Европа нема алтернативу као
да прeтходи сваком чину и свакој помисли који нас походе: она
оличава дух наше интелигенције, надахнутост наших уметника,
страст остарелих титоистичких функционера, учесника радних
акција и слетова, потом средовечних посвећеника личног интере-
са, старих, нових и вечитих стипендиста, припадника нараштаја
обликованих у слатком животу седамдесетих и осамдесетих го-
дина двадесетог века, нараштаја неуспелих гитариста и успешних
амбасадора, као и кандидата за академике који су углавили ногу
између великих и тешких врата, са намером да се преметну у бес-
мртнике, те коначно и младих аривиста чије нестрпљење није
веће од њиховог незнања, пошто оба припадају бесконачности:
они не знају шта би са тим што хоће, али то хоће одмах” (стр. 14).
Напросто, Ломпар у овој скудоумној пароли види поглед на свет
и идеологију српских квази-демократа југофила. Трагедија је по
српску културу и народ што је и нова напредњачко-социјали-
стичка демократија наставила самопорицатељски да спроводи у
дело ту глупаву паролу.
Анализирајући интервју Светислава Басаре са тадашњим пред-
седником Србије, Борисом Тадићем, у јубиларном стотом броју
часописа “Статус”, професор Ломпар духовито подсећа да је “сва-
ки председник имао свог приватног сабеседника: свог писца. Ко
се, дакле, срео? Лењин и Горки? Де Гол са Малроом? Тито са Крле-
жом?” Читалац студије “Дух самопорицања” додаће овом низу
усрдан сусрет Тадића и Басаре јер ће Председник свом Писцу ре-
ћи: “Непријатно ми је колико се слажемо”, Писац свом Председ-
нику: “Немој сад у одсудном моменту да нас напушташ, човече”
(стр. 24-25). Оволика интимизација председника и председнико-
вог писца подсетила ме на оно уздисање новинарке “Дуге”, сада
ненадмашне српске списатељице, на крају интервјуа са председ-
никовом женом: “Осећам како бисмо се лепо дружиле, али, ипак,
она је председникова жена...” Ипак, чудом идеологије, дружење
је кренуло, а каријера списатељице заблистала брзином комете у
идеолошком небу српске књижевности. Оволико саглашавања
председника и председниковица и њихових писаца било би само
дегутантно да није и апокалиптично у духу самопорицања у
актуелној Србији.
На почетку првог поглавља своје књиге Ломпар саопштава
циљ свога пројекта: “... да раскријемо одлучујуће културно-по-
литичке индикаторе овог кретања, а не да упризоримо сва – иде-
олошка, традиционално-инерцијска, модернизаторско-економи-
стичка, конформистичка – кретања на сцени”. Јасно дефинисан
циљ брзо долази до јасног закључка:
“На дну сваког културног, политичког, историјског разлога
који је привилегован у нашој јавној свести пребива – дух самопо-
рицања: појављујући се непрестано, премда не увек са истом
снагом, он као да у овом часу доживљава свој апогеј. Он је ту, дух
самопорицања, најмрачнији покрет српске културе; он је ту – то
је све што ова књига жели да покаже” (стр. 35 -37).

2. 2. Титоизам и секуларно свештенство
Подсећајући нас, још живе сведоке, а многе и учеснике, на јавне ма-
нифестације Титовог комунистичког, диктаторског режима и дре-
сираног титоистичког начина мишљења (конгресе СКЈ, ношење
Титове штафете, организовање слетова на стадиону ЈНА, Титово
писмо, седнице на Брионима и у Карађорђеву) и све то доводећи у
наследну везу са прављењем списка неподобних професора Хел-
синшког одбора за људска права у Србији из 2008, аналогно оном
списку професора за одстрел Комунистичке партије Југославије
одмах по ступању Тита на власт, Мило Ломпар се пита:
“Да ли је списак неподобних професора који је Хелсиншки
одбор понудио јавности – одвојено од својих краткорочних ци-ље-
ва и интереса – само аутономан и независан поступак у једном де-
мократском друштву? Зар он структурно и у умишљају не про-
истиче из оног што се догодило у освит титоистичке слободе, 19.
маја 1945. године, када су – међу многима – удаљени са Универзи-
тета: Никола Поповић, Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Ра-
досав Пурић, Петар Ђорђић, Бранко Милетић, Ђоко Слијепче-
вић?” Истовремено аутор књиге Дух самопорицања наводи и
имена “комесарске елите – окупљене у Комисију за обнову Уни-
верзитета”, која је наведене професоре удаљила са Београдског
универзитета. Не прећуткује он ни имена комесарске елите Хел-
синшког одбора, која је сачинила листу неподобних професора
тог истог универзитета 2008: Соња Бисерко, директно, као пред-
седник овог одбора, и Латинка Перовић, индиректно, као “дуго-
годишњи високи функционер комунистичког режима”, а сада
веома активни члан Хелсиншког одбора у Србији, која, у два ин-
тервјуа са Оливером Милосављевић, брани и хвали свој одбор
из Хелсинкија јер је “објавио 138 књига без којих се не може на-
писати историја краја XX века” (баш као ни без сабраних Брозо-
вих и Кардељевих дела!), а “њихови годишњи извештаји... при-
лози су друштвеној историји Србије” (баш као и њени годишњи
извештаји Централног комитета Савеза комуниста Србије!). За
нас су они само документ да титоизам још влада Србијом и да је
дух самопорицања на делу, баш као и дух омладинских радних
акција Латинке Перовић, иако другарица председница ЦК СКЈ
и њен апологета из “Пешчаника” и саму идеју титоизма и ју-
гословенства данас у Србији поричу као “анахроне и као исказе
који не одговарају стварности” (стр. 38-39).
Оволико свестраног аргументовања својих судова и њихову
поткрепљеност каузалношћу и комплетном генезом непореци-
вих ставова могао је понудити само одговоран, добро обавештен
истраживач какав је професор Мило Ломпар. Потврђује их и наше
вишегодишњеемигрантскоискуствоуредникачасописазакултуру.
Итекако су титоизам и југословенство актуелни погледи на свет и
ставови са којих процењују и прошлост и садашњост и будућност
друштва у коме је стасао велики број Срба у расејању. Синови и
кћери високих Титових партијских, војних и привредних функ-
ционера први су напустили Југославију и Србију када се њихова
пирамида рушила и на свим форумима дијаспоре ватрено су бра-
нили своје наследне привилегије титоизма и југословенства, а још
жешће идеологију самопорицања до јуче црвених титоиста, па на-
гло пожутелих квази-демократа у Србији, који експресно покра-
ше свој народ и државу на очиглед целог света. Формирали су они
и своје сорошевске центре, “мимагазине” у блиској сарадњи са
конзулатима жуте демократије, па доводе ли доводе постмодерне
министре, писце, глумце; промовишу њихово политикантство,
књиге, позоришне представе, филмове да нас самопорицањем “еду-
кују”, како они радо говоре, и да им аматерска позоришта дија-
споре играју наручене квази-драме “нове Страдије”, у којима исме-
јавају мртвог председника, кога су они испоручили бриселској
порти да га убије, мртвог патријарха, за живота светог, полумрт-
вог академика и умртвљену Академију, све из фотеља постмодер-
них министара-глумаца и редитеља, амбасадора-писаца актуелне
титоистичке жуте Србије. Уз све то образ им не смета да се по-
зивају на Радоја Домановића, који је животом плаћао побуну про-
тив обреновићевске власти у својим сатирама, а њих дебело пла-
ћа њихова власт новцем од таксе покраденог, гладног народа
Србије. И витешки и часно – нема шта – јер су они витезови “роб-
ља везанога”. Довешће они и главног координатора Сорошеве фон-
дације у Србији, са чела Народне библиотеке Србије, и њеног за-
бетонираног началника издавачке делатности да поставе излож-
бу националне библиотеке Србије у Универзитетској библиотеци
Торонта, у организацији Генералног конзулата Србије. И ови квази-
часници поставиће у најлепшу стаклену витрину једну од 138 књи-
га Хелсиншког одбора Бисерке и Латинке, случајно са насловом
“Nikolai Velimirovich – fascist and anti-semite”. А своје књижице
ова два началника Народне библиотеке Србије вргли су толико
високо, ни мање ни више, него у засебну витрину, са романима
Ива Андрића, Меше Селимовића и Милорада Павића, све на
српском језику и “српском” латиничком писму. И национално и
патриотски – нема шта! У духу самопорицања – свакако!
Синови и кћери председника југословенских централних ко-
митета, пуковника ОЗН-е, генерала ЈНА и директора Титових
државних предузећа стасавали су у неограниченим привилегијама
Титове партије и државе, имали бесплатна летовања од Опатије
до Купара, бесплатне превозе државним лимузинама, возовима,
бродовима и авионима, па није ни чудо да им је титоизам и ју-
гословенство и данас у срцу, па желе да буду светионичари на

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ]

Слични текстови


Огњен Војводић
Грегоријански глобализам

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026