Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

У пароли “Европа нема алтернативу” Мило Ломпар види “на-
стајање једнообразног мишљења, суспензију критичке свести у
друштву и увод у мере насиља којима су изложени политички не-
истомишљеници... да нестану из јавног простора, са национал-
них телевизијских фреквенција, са страница водећих новина...
Јер, предатост сазнању о томе како Европа нема алтернативу као
да прeтходи сваком чину и свакој помисли који нас походе: она
оличава дух наше интелигенције, надахнутост наших уметника,
страст остарелих титоистичких функционера, учесника радних
акција и слетова, потом средовечних посвећеника личног интере-
са, старих, нових и вечитих стипендиста, припадника нараштаја
обликованих у слатком животу седамдесетих и осамдесетих го-
дина двадесетог века, нараштаја неуспелих гитариста и успешних
амбасадора, као и кандидата за академике који су углавили ногу
између великих и тешких врата, са намером да се преметну у бес-
мртнике, те коначно и младих аривиста чије нестрпљење није
веће од њиховог незнања, пошто оба припадају бесконачности:
они не знају шта би са тим што хоће, али то хоће одмах” (стр. 14).
Напросто, Ломпар у овој скудоумној пароли види поглед на свет
и идеологију српских квази-демократа југофила. Трагедија је по
српску културу и народ што је и нова напредњачко-социјали-
стичка демократија наставила самопорицатељски да спроводи у
дело ту глупаву паролу.
Анализирајући интервју Светислава Басаре са тадашњим пред-
седником Србије, Борисом Тадићем, у јубиларном стотом броју
часописа “Статус”, професор Ломпар духовито подсећа да је “сва-
ки председник имао свог приватног сабеседника: свог писца. Ко
се, дакле, срео? Лењин и Горки? Де Гол са Малроом? Тито са Крле-
жом?” Читалац студије “Дух самопорицања” додаће овом низу
усрдан сусрет Тадића и Басаре јер ће Председник свом Писцу ре-
ћи: “Непријатно ми је колико се слажемо”, Писац свом Председ-
нику: “Немој сад у одсудном моменту да нас напушташ, човече”
(стр. 24-25). Оволика интимизација председника и председнико-
вог писца подсетила ме на оно уздисање новинарке “Дуге”, сада
ненадмашне српске списатељице, на крају интервјуа са председ-
никовом женом: “Осећам како бисмо се лепо дружиле, али, ипак,
она је председникова жена...” Ипак, чудом идеологије, дружење
је кренуло, а каријера списатељице заблистала брзином комете у
идеолошком небу српске књижевности. Оволико саглашавања
председника и председниковица и њихових писаца било би само
дегутантно да није и апокалиптично у духу самопорицања у
актуелној Србији.
На почетку првог поглавља своје књиге Ломпар саопштава
циљ свога пројекта: “... да раскријемо одлучујуће културно-по-
литичке индикаторе овог кретања, а не да упризоримо сва – иде-
олошка, традиционално-инерцијска, модернизаторско-економи-
стичка, конформистичка – кретања на сцени”. Јасно дефинисан
циљ брзо долази до јасног закључка:
“На дну сваког културног, политичког, историјског разлога
који је привилегован у нашој јавној свести пребива – дух самопо-
рицања: појављујући се непрестано, премда не увек са истом
снагом, он као да у овом часу доживљава свој апогеј. Он је ту, дух
самопорицања, најмрачнији покрет српске културе; он је ту – то
је све што ова књига жели да покаже” (стр. 35 -37).

2. 2. Титоизам и секуларно свештенство
Подсећајући нас, још живе сведоке, а многе и учеснике, на јавне ма-
нифестације Титовог комунистичког, диктаторског режима и дре-
сираног титоистичког начина мишљења (конгресе СКЈ, ношење
Титове штафете, организовање слетова на стадиону ЈНА, Титово
писмо, седнице на Брионима и у Карађорђеву) и све то доводећи у
наследну везу са прављењем списка неподобних професора Хел-
синшког одбора за људска права у Србији из 2008, аналогно оном
списку професора за одстрел Комунистичке партије Југославије
одмах по ступању Тита на власт, Мило Ломпар се пита:
“Да ли је списак неподобних професора који је Хелсиншки
одбор понудио јавности – одвојено од својих краткорочних ци-ље-
ва и интереса – само аутономан и независан поступак у једном де-
мократском друштву? Зар он структурно и у умишљају не про-
истиче из оног што се догодило у освит титоистичке слободе, 19.
маја 1945. године, када су – међу многима – удаљени са Универзи-
тета: Никола Поповић, Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Ра-
досав Пурић, Петар Ђорђић, Бранко Милетић, Ђоко Слијепче-
вић?” Истовремено аутор књиге Дух самопорицања наводи и
имена “комесарске елите – окупљене у Комисију за обнову Уни-
верзитета”, која је наведене професоре удаљила са Београдског
универзитета. Не прећуткује он ни имена комесарске елите Хел-
синшког одбора, која је сачинила листу неподобних професора
тог истог универзитета 2008: Соња Бисерко, директно, као пред-
седник овог одбора, и Латинка Перовић, индиректно, као “дуго-
годишњи високи функционер комунистичког режима”, а сада
веома активни члан Хелсиншког одбора у Србији, која, у два ин-
тервјуа са Оливером Милосављевић, брани и хвали свој одбор
из Хелсинкија јер је “објавио 138 књига без којих се не може на-
писати историја краја XX века” (баш као ни без сабраних Брозо-
вих и Кардељевих дела!), а “њихови годишњи извештаји... при-
лози су друштвеној историји Србије” (баш као и њени годишњи
извештаји Централног комитета Савеза комуниста Србије!). За
нас су они само документ да титоизам још влада Србијом и да је
дух самопорицања на делу, баш као и дух омладинских радних
акција Латинке Перовић, иако другарица председница ЦК СКЈ
и њен апологета из “Пешчаника” и саму идеју титоизма и ју-
гословенства данас у Србији поричу као “анахроне и као исказе
који не одговарају стварности” (стр. 38-39).
Оволико свестраног аргументовања својих судова и њихову
поткрепљеност каузалношћу и комплетном генезом непореци-
вих ставова могао је понудити само одговоран, добро обавештен
истраживач какав је професор Мило Ломпар. Потврђује их и наше
вишегодишњеемигрантскоискуствоуредникачасописазакултуру.
Итекако су титоизам и југословенство актуелни погледи на свет и
ставови са којих процењују и прошлост и садашњост и будућност
друштва у коме је стасао велики број Срба у расејању. Синови и
кћери високих Титових партијских, војних и привредних функ-
ционера први су напустили Југославију и Србију када се њихова
пирамида рушила и на свим форумима дијаспоре ватрено су бра-
нили своје наследне привилегије титоизма и југословенства, а још
жешће идеологију самопорицања до јуче црвених титоиста, па на-
гло пожутелих квази-демократа у Србији, који експресно покра-
ше свој народ и државу на очиглед целог света. Формирали су они
и своје сорошевске центре, “мимагазине” у блиској сарадњи са
конзулатима жуте демократије, па доводе ли доводе постмодерне
министре, писце, глумце; промовишу њихово политикантство,
књиге, позоришне представе, филмове да нас самопорицањем “еду-
кују”, како они радо говоре, и да им аматерска позоришта дија-
споре играју наручене квази-драме “нове Страдије”, у којима исме-
јавају мртвог председника, кога су они испоручили бриселској
порти да га убије, мртвог патријарха, за живота светог, полумрт-
вог академика и умртвљену Академију, све из фотеља постмодер-
них министара-глумаца и редитеља, амбасадора-писаца актуелне
титоистичке жуте Србије. Уз све то образ им не смета да се по-
зивају на Радоја Домановића, који је животом плаћао побуну про-
тив обреновићевске власти у својим сатирама, а њих дебело пла-
ћа њихова власт новцем од таксе покраденог, гладног народа
Србије. И витешки и часно – нема шта – јер су они витезови “роб-
ља везанога”. Довешће они и главног координатора Сорошеве фон-
дације у Србији, са чела Народне библиотеке Србије, и њеног за-
бетонираног началника издавачке делатности да поставе излож-
бу националне библиотеке Србије у Универзитетској библиотеци
Торонта, у организацији Генералног конзулата Србије. И ови квази-
часници поставиће у најлепшу стаклену витрину једну од 138 књи-
га Хелсиншког одбора Бисерке и Латинке, случајно са насловом
“Nikolai Velimirovich – fascist and anti-semite”. А своје књижице
ова два началника Народне библиотеке Србије вргли су толико
високо, ни мање ни више, него у засебну витрину, са романима
Ива Андрића, Меше Селимовића и Милорада Павића, све на
српском језику и “српском” латиничком писму. И национално и
патриотски – нема шта! У духу самопорицања – свакако!
Синови и кћери председника југословенских централних ко-
митета, пуковника ОЗН-е, генерала ЈНА и директора Титових
државних предузећа стасавали су у неограниченим привилегијама
Титове партије и државе, имали бесплатна летовања од Опатије
до Купара, бесплатне превозе државним лимузинама, возовима,
бродовима и авионима, па није ни чудо да им је титоизам и ју-
гословенство и данас у срцу, па желе да буду светионичари на