Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

Први је пример великог кнеза Зете, Вукана Немањића, који
пише тајна писма римском папи Иноћентију III и моли га да погу-
ра мађарског краља да нападне Захумље његовог стрица, па да
Угри присвоје Захумље, а он Травунију, делове државе његовог
оца, стрица и брата. У другом писму опањкава стрину, Миросла-
вову удову, и босанског бана Кулина, који јој је дао уточиште, по-
што су јој преотели Хум и Травунију, иако му је рођена сестра.
Овај покатоличени принц Немањића моли папу да наговори ма-
ђарске краљеве Белу и Емерика да покрену војску на српску Бос-
ну, а што ближе границама његовог отачаства Рашке, на чијем
престолу је његов брат Стефан, кога је и војнички напао.
Други је пример великог господара, обер-кнеза Србије Мило-
ша Обреновића, који одсеца главу куму, вођи Српког устанка,
и шаље је по Татарину у Цариград својим депутатимом којим у
писму, по тачкама, саопштава шта ће Султану рећи приликом
предаје Вождове главе:

“ За верност нашу можете посведочити Султану и Дивану:
1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији...
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда ухва-
тили и везиру у руке предавали...
3. Ево сада најглавнија ствар од које је на нас највећа сумња
била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету
шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој
прилици побунити неће, само ако рахатлук има буде...”

Трећи пример српског самопорицања са врха српске државе јес-
те слугерањско додворавање квазидемократских председника
Србије европским гуламферима испоручивањем три српска пред-
седника, више храбрих српских генерала који су бранили свој
народ и педесетак војника и интелектуалаца да им суде у политич-
ком суду Америке и Европе. Дугачак је списак самопорицатељског
бешчашћа из фотеље председника Србије: распродаја, у бесцење,
преосталих фабрика и привредних јединица, које нису њихови
евроатлантски пријатељи разорили бомбама “пуњеним осирома-
шеним уранијумом”, од којих ће им народ у потомству милени-
јумима умирати; присиљавање посланика Народне скупштине
да изгласају Резолуцију о геноциду у Сребреници; клањање и
извињавање у Загребу и Сарајеву, у име Србије-жртве и њеног
побијеног и протераног народа, “за сва злодела које су починили
хрватском и бошњачком народу”.

2. Недремано око Мила Ломпара

“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2

После свих наведених сазнања, дошла је књига Мила Ломпара
Дух самопорицања да, акрибијом научника, све о самопорицању
Срба постави на своје место.
Дух времена и дух народа српског одредио је да се појави ова
значајна студија после 5 година излажења српског часописа за књи-
жевност и културу у дијаспори, под конотативним насловом Људи
говоре, који је покушавао да премости југословенски понор срп-
ске културе без српског становишта и српске културне полити-
ке, вапијући управо за њима. Уреднике овог часописа толико је
мотивисала надом књига Дух самопорицања Мила Ломпара да је
дошло време када ће српска елита осмислити и српско културно
становише и српски културни програм, па су одлучили да им иду
у сусрет отварањем нове рубрику под овим Ломпаровим насловом.
Ништа не бива случајно. Наказно време и наднационални дух
југословенства, који су једино Срби искрено прихватили, разори-
ли су све српско, од језика и писма до земље и државе. Савремени
дух самопорицања код Срба, који је наметнула европска и аме-
ричка милитантна политика и идеологија, а споводили га као
државну идеологију српски секуларни свештеници, на челу са ми-
зерним председницима српске квазидемократије, пробудио је
искру у камену, а прегаоцима Бог дао махове да су написали књи-
ге: Уметност и зло Предрага Драгића Кијука, Расрбљивање Косте
Чавошког и Дух самопорицања Мила Ломпара. Оне су непорециво
аргументовано, систематском аналитичношћу објаснили генезу,
мотивацију и кобне последице самопорицања у српском народу,
али и дале визију и конкретне умне предлоге како пустошење и
српског духа и српске културе може бити превазиђено. У пошаст
коровског самоунишавања српског духа и његове самосвојне кре-
ације најдаље је проникао професор Ломпар и понудио програм
наде за оздрављење.

2. 1. Светионик у тами
Као научник који се деценијама бави оним најбољим у креацији
српског духа, како индивидуалног тако и колективног (студије
о Његошу и Милошу Црњанском), тако и књигу критике српске
културне политике и српског самопорицања Ломпар не почиње
од себе свезнајућег, већ им налази генезу у радовима својих прет-
ходника Милана Кашанина, Милоша Црњанског, Сретена Мари-
ћа, Драгослава Михајловића Михиза, који профетски казују да
“у сваком Србину чучи мали Југословен и једва чека да поново
појури у своју стару пропаст”.

Овај историчар културе и књижевности свог народа зна да се у
овој врсти истраживања не може макнути без докумената. Зато
посеже за оним документима који воде ка реперима на којима ће
засновати своју студију. Дневна штампа не дозвољава да се затру
трагови ка њима. Узима из ње три полазна догађаја као три све-
тионика у тами. Први је извештај из Политке од 6. августа 1971,
који извештава о “немилом догађају” са припремне утакмице у
Сплиту између домаћег Хајдука и београдске Црвене звезде: “Не-
задовољан исходом један део неодговорних гледалаца је, по завр-
шетку утакмице, гађао... различитим предметима играче Звезде,
па је један од играча у црвено-белом дресу лакше повређен”. Дру-
ги је изјава актуелног председника Србије, Бориса Тадића, од 24.
новембра 2010. (из времена када је Ломпар писао књигу Дух са-
мопорицања), како је као младић 1981. године желео да буде све-
тионичар на Јадрану. А трећи документ је изборни плакат из 2008,
украшен фотографијом председника Србије, на ком се појављује
парола “Европа нема алтернативу”.
После и сувише стварних догађаја, да не кажемо сувише крва-
вих, који су посведочили дух југословенских народа и дух време-
на који је стасао на бестијалном грађанском рату и брутално сиро-
вом југо-капитализму, које су спровеле државе уједињене Европе
и Сједињене Америчке Државе, прво пропагандним лажима, а
онда сувише стварним бомбама по Србима и још стварнијом пља-
чком привреде и свих материјалних добара југословенских на-
рода, аутору књиге Дух самопорицања закључак се наметнуо
сам по себи : “Нису то били никакви неодговорни навијачи, него
читав стадион другог народа по бројности са којим смо живели.
Била је то непатворена и уседсређена мржња” (Стр. 12), како име-
нује професор Ломпар први документ. Председникову жељу, по-
новљену у зрелом добу, детерминисао је ироничним закључком
да “свако остајање у инфантилизму има своју жељу као егзистен-
ционални кич. Понекад жалимо што се барем неким људима
жеље не остварују” (исто). Са сигурношћу продужавамо ову ауто-
рову мисао тиме да би Србија и српски народ били далеко сре-
ћнији да је господин Тадић постао светионичар на Јадрану и да
никада није председниковао Србијом. На нашу велику жалост,
он је у два мандата владао Србијом као обер-кнез две велике пор-
те – вашингтонске и бриселске. Трећи документ – плакат са ли-
ком председника Србије и парола “Европа нема алтернативу”–
Ломпар коментарише: “... могло је изгледати да се суочавамо са-
мо са једним пропагандним слоганом, који почива на циљном су-
жавању човекове свести, на настојању да се сваки садржај и сва-
ка искуствена евиденција примакну празном смислу. Јер, про-
пагандни слогани увек имају две особине: да су ефикасни и да
су глупи... Али, овај слоган је имао и злослутну садржину, пошто
је једну егзистенцијалну категорију, нешто што припада сваком
животу, сазнање о томе да смрт једина у нашем животу нема алтер-
нативу, пренео на једну политичку или идеолошку конструкцију,
шаљући поруку да она треба да поприми – а у 2011. години видимо
и да је попримила – у нашем животу значење безусловности које
се не може избећи” (стр. 12-13).