Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

сти Миховила Комбола, која је издата коријенским правописом у
Павелићевој НДХ, до Крлежиног србомрзачког цензурисања
Енциклопедије Југославије’ (стр. 186).
После анализирања више случајева похрваћења српских писа-
ца (свих ренесансних дубровачких писаца: Џива и Марина Држи-
ћа, Илије Цријевића, који је и својим потписом на песмама испе-
ваним на латинском потврђивао да је Србин), Ивана Гундулића,
али и савремених: Решетара, Андрића, Црњанског, Деснице), као
и српских народних песама (Хасанагиница...), Мило Ломпар ће
закључити “да је београдска идеологија била – и остала – усмерена
ка промицању партикуларне, а не универзалне отворености. Мо-
гло би се – са извесном дозом хумора – устврдити како у Београду
идеологија као да делује неписаним законима о обавезној зашти-
ти хрватских интереса у свим подручјима: чак и у онима који нису
у вези са Србијом... , да је београдској идеологији кроатофилија
’болест едемична и апсолутно неизлечива’...” (стр. 311-312).

2. 4. Затворена отвореност
После полувековног трагању, обједињавајући појам разнородних
елемената (либералистичких, социјалистичких и прагматистич-
ких), од којих је саздана идеолошка конструкција југословенског,
титоистичког секлуларног свештенства, којим ће овековечити
полувековну владавину и осигурати дуготрајни владајући “на-
чин мишљења и као привилеговану матрицу јавног дискурса”, по-
нудио им је њихов партијски друг, који је уређивао Трећи прог-
рам Радио-Београда, Радомир Константиновић, насловом и де-
лом Философија паланке. Тако су секуларни свештеници, делом
свога перјаника Константиновића, супротставили своју тобожњу
отвореност и борбу за отворено друштво свим оним интеле-
ктуалцима који не мисле као либерални комунисти. Појмом фи-
лософија паланке они су пребацили кривицу на народ и своје по-
литичке противнике, јер је он требало да им “обезбеди општу при-
хватљивост, историјску утемељеност и сазнајну релевантност”, а
практично тај појам им је био неопходан “да функционише као
историјско и политичко оруђе које је усмерено ка уклањању и
уништењу политичких неистомишљеника, односно оних људи
који оповргавају идеологију секуларног свештенства” (стр. 334).
Лансирала га је Латинка Перовић, секретар Централног комитета
Савеза комуниста Србије, у октобру 1971, у свом уводном рефе-
рату Конгреса културне акције у СР Србији, залагањем за пер-
спективу Србије у “отворености према другим југословенским
републикама”, а овековечио га члан тог комитета, високо котира-
ни новинар у југословенском друштву, Радомир Констатиновић,
својом свеобухватном парадигмом философије паланке.
Предмет наше расправе и њен ограничени простор не дозво-
љавају нам да идемо трагом Ломпарове студиозне анализе ове
Констатиновићеве књиге, па ћемо навести само њен закључак и
професоров коментар. У том закључку овај даровити титоистички
либерал, Радомир Константиновић, припремиће шлагор за још
живе класике титоистичког либерализма у Србији и тек прохо-
дале постмодернисте, који се подастиру својим текстићима и књи-
жицама новопоредачком растурању Југославије и освајању власти
у квази-демократској Србији и тако прегалачки помажу њеним
непријатељима да је колонизују. Тај шлагор сачињава Радомир
Констатиновић у својој есејистичкој књизи Философија паланке,
пишући је по идејама Латинке Перовић, као закључцима комуни-
стичког конгреса Културне акције у СР Србији. Констатиновић
овај шлагор ставља као партијски задатак и закључак своје по-
пуларне књиге:
“Из става обрачуна са светом треба прећи у став обрачуна са
самим собом, јединог обрачуна који је незавршив и који је, због
тога, трајна обавеза и непресушно надахнуће”.
За професора Ломпара то је “један скок у аутентичност егзи-
стенције: учињен упркос неаутентичности трајања” (стр. 337).
За нас је то Константиновићево “непресушно надахнуће” уства-
ри “револуција која тече”, глупава као и југословенска, титои-
стичка парола: “После Тита Тито!”.
За своје тврђење професор Ломпар налази доказе на страни-
цама Константиновићеве књиге Философија паланке, па преко те
књиге документује да Латинкин и Константновићев идеолошки
појам отвореност обједињава више партијских, титоистичких,
самоуправљачких југословенских подвала секуларног свештен-
ства да би неприкосновено трајно владали изманипулисаним, за-
плашеним народом. У методолошком и философском смислу,
Ломпар у њиховом појму отворености препознаје типичну за-
творену отвореност, јер она није универзална, него регионал-
на, међурепубличка, југословенска. Чини нам се да је – на култу-
лорошко-привредном плану Србије – поунутрашњено хрватство
и словенаштво било на делу.
До закључка да отвореност секуларних свештеника Латинке
и Радомира није ништа друго до затворена отвореност Ломпар
долази у својој студији после постављања више питања, на која
не налази одговоре у Константиновићевој Философији паланке.
Прво, удвојено Ломпарово питање гласи: “Шта би био у фило-
софији паланке културно-политички и идеолошки корелат отво-
рености која је супротна од света паланке? Зашто тог питања –
као знака саморефлексије – нема у Философији паланке?” Друго,
“зашто изостаје било каква културно- политичка и идеолошка
апликација духа отворености?”. Пошто не налази одговора у Кон-
стантиновићевој књизи, Ломпар сам закључује: “Зато што је ис-
кључује првобитна (претходећа) идеолошка одлука као и да управ-
ља егзистенцијалном анализом у Философији паланке. Отуда
изостаје свака назнака о левом тоталитаризму као и о либералној
недовољности за достојанство модерног субјекта”. Овако одгова-
ра овај одговорни стручњак, изузетно информисан, позивајући
се на светски потврђене умове који се баве философијом друшт-
ва и стањем људске свести и идеологизованим друштвима. Овде
цитира скоро идентичан став Емануела Левинаса из књиге Неко-
лико рефлексија хитлеризма (стр. 344).
Констатиновићеве тенденциозне селекције и редукције у
књизи Философија паланке не могу одговорити на питања струч-
њака, па ни обичног добро информисаног читаоца, јер она ис-
кључује и помисао да дух отворености подразумева и религиоз-
ну метафизичност:
“Констатиновић идеју отворености схвата мимо њене религиј-
ске утемељености, у радикалној мери секуларизујући сваку ре-
лигијску претпоставку духа отворености(...) Философија палан-
ке не претпоставља никаквог Бога – ни мистичког, ни личног, ни
понорног – па њена критика проистиче из ове радикалне секула-
ристичке претпоставке, из неупитне човекове затворености за
Бога. То је темељна претпоставка – која има своју традицију –
сваког схватања отворености у Филофофији паланке (...) – по-
казује како је основни хоризонт Философије паланке везан за мо-
дерно истраживање трансценденције: и када критикује нацио-
налним садржајима испуњено место мртвог Бога – што је исто-
ријски процес који се одвија у дослуху са ритмовима модерне, са
ритмовима њеног непотпуног нихилизма...” (стр. 345-346).
Овај и више него озбиљни истраживач, пре сопственог закљу-
чивања упознаје нас са мишљњењима ауторитета из другиh кул-
тура, који су се бавили сличним проблемима. Бавећи се отворе-
ном затворености Радомира Констатиновића у Философији па-
ланке, подсећа нас на ставове Мартина Хајдегера, у књизи Шумски
путеви, и Давида Е. Робертса, у делу Existentialisam and Religious
Belief. Потом ће закључити да је Констатиновић детерминисао па-
ланку као појам ’затворености, уопштавања и неаутентичности,
што се протеже и на њен атеизам’ “којим филофософија паланке
потврђује да је бог за њу само функција стављена у службу њених
норми” (Философија паланке, стр. 48-49), пориче Ломпар Кон-
статиновића самим Констатиновићем.
Анализирајући ставове Радомира Констатиновића о филосо-
фији паланке и упоређујући их са ставовима савремених запад-
них мислилаца (Ридигер Зафрански, Зло и драма слободе; Пи-
тер Слотердијк, Сфере I), професор Ломпар налази да је “одлу-
чујуће настајање Философије паланке положено у потискивање
религијске претпоставке егзистенцијалне отворености, у потис-
кивање сазнања ‘Бог није једноставно програмирао човека, већ је
његовом бићу дао отвореност’, као сазнање о томе да ’ко је макар
на тренутак ушао у Бога искушава отварање свога бића, што
оставља незаборавне трагове’ (Зафрански). То значи да је стано-
виште отворености као привилеговано становише философије
паланке – скривено подвргнуто једном затварању, да је унапред
осујећена аутентична отвореност ипак претпостављена као за-
творена за религијску димензију отворености. ‘Да би се премерио
значај овог увида, слободном духу би ваљало да се еманципује од