Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

Јадрану и имају сувише стварно осећање да су они и сада елита,
посебна класа, далеко вреднија од нас који смо одлазили на Јадран
само са школским екскурзијама или у “радничка одмаралишта”, у
бараке и шаторе, иако су Латинке и Бисерке на свим конгреси-
ма Партије доносиле резолуцију о “диктатури пролетеријата”, тј.
наших сиромашних родитеља.
Професор Ломпар с разлогом прихвата појам Исаија Берлина
секуларно свештенство за комунистичке функционере (и њихо-
ве наследнике – Р. Б.), који су бранили државну идеологију и злочи-
не власти” (стр. 44). Назива их комесарима којима, као етичку и
интелектуалну врлину, противставља дисиденте. Ломпар надгра-
ђује појам Исаија Берлина секуларно свештенство Орвеловим
ставовима из предговора Животињској фарми да у “слободној
Енглеској постоји потпуно вољна цензура која прећуткује непо-
пуларне идеје и замрачује неугодне чињенице: отуда нема потре-
бе за званичним прогоном” (исто). Дописује и генијална уочава-
ња лингвисте Чомског: “да би човек добио одобравање од секулар-
ног свештенства, помоћи ће му ако покаже прикладно пошто-
вање моћи”, што се данас у Европи и Америци, и њиховим не-
околонијама као што је Србија, назива политичком коректношћу.
Чомски нас даље иронично учи да “људи треба да прихвате да су
њихови животи безвредни и подјармљени, да забораве смешне
идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте
своју судбину интелектуалној мањини, секуларном свештенству,
које опслужује и распоређује моћ” (стр. 45).
После овако темељитог и вишеструког поткрепљења сопстве-
ног мишљења о секуларном свештенству, Ломпар прелази на
анализу конкретног чинодејствија Латинке Перовић, Марка Ни-
кезића, Радомира Констатиновића, Ивана Чоловића, Живорада
Ковачевића – у тогама либералних комуниста, титоиста и југосло-
вениста у жутој Србији, паралелном ретроспекцијом њиховог
делања под скутом Јосипа Броза у црвеној Србији. Данас су се они
преобразили у секуларне свештенике који “аплаудирају западној
моћи и игноришу западне злочине”, због чега су “вишестуко по-
штовани на Западу” (Чомски). Супроставља им дисиденте и у
црвеној и у жутој Србији: Милоша Црњанског, Душана Пирјевца,
Светозара Петровића, Живорада Стојковића, Василија Крестића,
Миодрага Булатовића, Николу Милошевића и жртву Михаила
Ђурића. Не пориче им да су добро уочили да је Устав Југославије
из 1974. ставио Србију у неравноправан положај са осталим ре-
публикама, али им замера што су остали само на уочавању, а
ниједном речју нису стали у одбрану да се академик Михаило
Ђурић, који је то исто уочио и у томе остао доследан и истрајно
писао, без покајничког одступања као Титови српски либерали,
не пошаље на дугогодишљу робију. Ставља им на душу што ни-
када нису осудили стрељање професора Београдског универзи-
тета Светислава Стефановића и Бранка Поповића и одузимање
грађанског права и терање са универзитета таквог ерудита какав
је био Веселин Чајкановић. Све је то недело Комунистичке пар-
тије, којом су руководили баш ови Титови либерали. Свом марша-
лу су до краја верно служили. Ломпар цитира и закључке Секре-
таријата ЦК СКС са седнице из августа 1971, којој је преседавала
другарица Латинка Перовић, а у дискусији учествовао и друг
Марко Никезић. Сложно су закључили да “нису довољне само ад-
министративне мере, него су неопходне и додатне, политичке
акције” (стр. 68). Тако је отеран на робију проф. Михаило Ђурић.
Урадили су то људи који “никада и нигде нису бирани, него су
свуда и увек били именовани”. Као њиховог моралног антипода,
Ломпар позива горостаса српске науке и етике – Милутина Ми-
ленковића – који понуду да буде изабран за шефа катедре Бечког
универзитета 1904. године, као равноправном држављанину и на-
учнику светског гласа, одбија речима: “... да онај ко му је понудио
катедру ’није узимао у обзир да су се Чубер и Долежал на својим
положајима германизовали толико да нису никада јавно говори-
ли својим матерњим језиком, а ја то не бих могао чинити и одрећи
се своје нације, иако сам познавао и све њене мане” (стр. 103).
Секуларни свештеници и у Београду и у Подгорици одрекли
су се и свог српског језика, иако им за то нико није понудио ка-
тедру ни на београдском ни на подгоричком универзитету, нити
им је то ико тражио, сем њиховог сопственог духа самопорицања.
У првом полувремену свог иконопоклонства титоизму, они су по-
ла века хорски прихватали и практиковали југословенско-кому-
нистичку и усташко-фашистичку идеологизацију “српске кри-
вице” до бесмислено глупаве пароле да су “сви национализми
опасни, али је српски национализам најопаснији” – по њиховом
титоизму и југословенству.
Ако је тешко “певати и мислити после Хирошиме”, ако је “Хи-
рошима симбол онога што може да учини демократски ум” (стр.
121), питамо се како певати после албанске голготе Срба; после
јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Рома
и Јевреја; после фашисоидне хрватске “Олује” и “Бљеска”, пот-
помогнутих “антифашистичком” Немачком и Америком; после
“Милосрдног анђела”, са чијих су крила 19 држава “демократске”
Америке и Европе три месеца сручивале бомбе”оплемењене оси-
ромашеним уранијом” на српски народ и разорили му све што је
изградио за пола века. Како певати после пресуде на 1500 година
робије српских јунака и првака, само зато што су свој народ и
државу бранили, а ослобођени су политичким судом Америке и
Европе сви фашизоидни џелати који су тај злочин над Србима
починили? Одговарају Милош Црњански и Мило Ломпар:
“Зло је променило свој облик и јавна свест то као да не опажа”.

2. 3. Титоизам и хрватска културна политика у Србији
На почетку овог поглавља књиге Дух самопорицања Миле Ломпар
разбија у парампарчад смишљено грађене две предрасуде, као
подвале свих владара и њихових влада. Прва је да је “значај култу-
ре првенствено везан за општељудска и естетска питања” (стр 139).
Овој предрасуди Лопар признаје тачност, али само са становиш-
та вечности, али не и са становишта времена. “Мирним оком
удаљеног историчара” он запажа да култура има првенствено “по-
литички истраживачки значај”, иако је увек шира од политике.
Преко културе све власти намећу “одређени систем очекивања и
вредности, да отклони све што је са тим системом несагласно” и
да на тај начин обликује пожељно саморазумевање које ће бити
темељ сваког јавног деловања. Друга начелна предрасуда гласи:
“Култура служи неговању разлика и међусобном обогаћивању у-
чесника културне размене”, каже професор Ломпар (стр. 140). На-
глашено истиче њену тачност, али се и одмах позива на Ничеа,
који је тврдио да “нижа култура од више редовно прима прво њене
пороке, слабости и разузданост” (исто). Актуелна доминација на-
гонске, потрошачке западне културе и сувише стварно потврђује
и Ничеа и Ломпара.
На домаћем, титоистичком и поститоистичком терену коруп-
ционистичке Србије, Ломпар запажа “да у нас не постоји неко
свесно кретање против делотворне и дуготрајне стратегије по
којој целокупну српску културу – као историјску културу конта-
ката три вере – треба свести на државну формацију Србије, што
значи да све што је српско треба претворити у србијанско, па
отуда треба поништити све трагове српске културне прошло-
сти у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији.
То нам показује како српска културна политика једноставно не
постоји, зато што се некритички утапа у апсулутни опортунизам
наше државне политике: уместо да буде шира и еластичнија од
државне политике, културна политика је циљано ужа од ње” (стр.
140-141) у Србији Титових либерала и титоистичких црвених и
жутих демократа. Као листић лакмуса, професор Ломпар извла-
чи из те титоистичке југословенске базе да су Хрвати издали све
томове Хрватске енциклопедије у последњих 20 година, а Срби
само један том Српске енциклопедије. Али, зато САНУ и даље
троши све кадрове и новац на издавање бројних томова Српско-
хрватског речника. Доказа о “хабзбуршкој константи” и “универ-
залној компоненти титоизма” у Србији је сијасет: од раних “ра-
дова” титоистичких либерала – затварања академика Антонија
Ђурића, уништавања књига Милоша Московљевића и Слобода-
на Јовановића –, преко рушења Његошеве капеле и уклањања Ње-
гоша са Ловћена, уништавања тематског двоброја 27/28 часопи-
са Уметност, који је покушао да сачува сва документа о злоделу
Тита и титоиста одузимањем права на тестамент и гроб великом
Његошу, до поунутрашњивања, каткад максималистичких, кат-
кад минималистичких, хрватских идеја у српску културу: ’ства-
рање хрватске државе на темељима католичанства и српског
језика, неутрализација српског фактора и доминација унутар ју-
гословенског простора (стр. 171); прећутно препуштање дубро-
вачке књижевности хрватској књижевности, забрана издавања
Пргледа српске књижевности Павла Поповића, а одобравање и
уврштавање у школске програме Повијести хрватске књижевно-