Ћирилица – писмо православних Словена

Када не постоји унутрашњи непријатељ,
спољни непријатељи ти не могу ништа.
В. Черчил
Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји
и желе у потпуности искоријенити хришћанство.
Старац Јосиф Ватопедски

Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске култу-
ре, изложена је перманентној агресији Запада с циљем да се за-
мијени папском и натовском латиницом. На дјелу је системска
латинизација, католизација и глобализација српске културе као
дијела словенске културе, која се проводи, поред осталог, и путем
науке о језику, кроз унијатско-екуменистички концепт звани
“Срби сва три вјерозакона”.
Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.

Сто година од Фебруарске револуције
1. Налазимо се у првој седмици Часног поста, у којој се прије равно
100 година одиграо најстрашнији чин у историји православног
свијета, када се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару,
чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило
одречење од сверуског престола цара Николаја II Романова, а пра-
вославна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саров-
ског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једно-
вјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство,
страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се наредне
2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено
руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски
народ на бјелоруски и украјински и разбијено његово јединство
затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све
посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудео-
масонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских
преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупа-
цију и совјетизацију свете Русије; оних који су по налогу царо-
убице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском об-
реду 7. 7. 1918. године, када је пострадао господар и насљедник,
царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.
Прије пуних сто година у Фебруарској револуцији уништена
је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да
се граничи са небом, а да народ није протествовао и заштитио
цара, већ дозволио хапшење, прогонство и убиство Божјег миро-
помазаника. На томе страшном гријеху створена је Совјетска
унија издајом 16 масонизованих генерала, који су као унутрашњи
непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали импера-
тора Николаја II, највећег у историји заштитника нашег и спа-
сиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала
руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе
свети цар године 1914. изрекао да “Србија неће остати сама”, да би
нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије
ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку
цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити
сепаратни договор са аустријским царем. На концу је мученички
пао у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православ-
ља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства, које je
стајалo иза њемачког, али и британског царства, подупртог фи-
нансијски од стране јудеоамеричких банкарских милионера. На-
жалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година, у ко-
јој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву,
живу вјеру, бијасмо заборављени од јељциновске Русије и остав-
љени на немилост пројеврејском натовском Западу, који нас
је увијек доживљавао као “мале Русе”. Штавише, духовно и фи-
зички ослабљена Русија признала је суверенитет насилно отције-
пљене Хрватске чак и прије САД. Потом је путиновска Русија,
заговорница стварања евроазијског блока, исказујући својеврсни
конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу
побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифа-
шизам и одликовала тадашњег предсједника Стјепана Месића
за допринос који је хрватски народ и Хрватска као држава (није
вањда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком
луку заобиђени су Срби са своја два антифашистичка покрета,
равногорским и у највећем проценту партизанским, који су
пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југосла-
вији, којом је потом завладао србофобни ционистички комуни-
зам. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији под маском анти-
фашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге ис-
точног Хитлера – Џугашвилија, тог “малог Јеврејина”, што на гру-
зијском значи Стаљиново презиме.
Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тума-
чење, дјело су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат
као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије
двије године бивши високи преставник за БиХ Карл Билт обзна-
нио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити
прожети свијешћу да се против Срба и Руса води перманентни
крсташки рат, у коме су јудеокршћани још једном ставили на
карту свјетски мир како би сломили кичму православном сло-
венству. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе,
која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је
својевремено пострадала Византија, да би на њеним развалинама
било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Констати-
нопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а
Рим и католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио
у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од
овога свијета, у име кога је римска црква унаказила Христов лик
оваплотивши га у папству. “Римокатолицизам је продао Христа
за овоземаљску власт”, пророчки је упозоравао светац руске
књижевности Ф. М. Достојевски.
2. Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је
Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави, који је
Србе извукао испод скута римског папе, задобила аутокефалност
1219. године. То му Ватикан никада није опростио, већ је чинио
све на затирању његовог култа преко Штросмајера, заговорника
уније, који је умјесто њега код Србо-Хрвата устоличавао словен-
ски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвје-
титеља прогласио дорадника Беча Вука Караџића. У посљедњем
крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа, који су оспо-
рили конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био
повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на
крилима “милосрдног анђела” НАТО чланице бомбардију оси-
ромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије,
агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонаш-
ке српске политике, на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лав-
ров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоаме-
рички неоколонијалисти, како би уништили или максимално
смањили српство на тзв. “западном” Балкану. Стога је посљедњи
антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с
циљем провинцијализације српске, а шире и словенске право-
славне културе, коју је пратило затирање симбола православног
словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени
натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба, кон-
тинуирано су преваспитавани нови нараштаји, што је отпочело
још средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке рефор-
ме Вука Караџића, којом се плански проводило добровољно ка-
толизовање свега што чини српску националну културу преко
Вуковог концепта “Срби сви и свуда”; који се, којег ли кривовјерја,
нипошто није односио на светосавске, већ на Србе све три вје-
роисповијести. Штавише, претече латинизације биле су управо
извикани “српски” просвјетитељи, о чему свједочи латинички
Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног
договора (1850). Вуков задатак био је да, према инструкцијама
Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао
папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, ка-
ко би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватиза-
цију. Само зато, име језика који је реформисао Вук ни једном
није поменуо у бечком документу, премда је добио задатак да
лично напише правила стандардизације; све како би се према
закулисном нордијском пројекту српски језик одмах могао пре-
именовати у хрватски. Од 1850. Срби су одлучно преваспитавани
у антихришћанском духу и одучавани да мисле својом главом,
већ само да служе и тако духовно гину како никада не би споз-
нали каква је била суштина реформе којом је извршен духовни
преврат код Срба од стране Вука Европејца, који је почупао
коријене српске духовности што су сезали до Светога Саве. О томе
најбоље свједочи сам “велики луткар” хабзбугизма Вартоломеј
Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик
заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га
је Шафарик прозвао “словенским Мефистофелом”.
Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући
га ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна ре-
форма, која мора победити пре или после, у исто доба и у по-
литичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске
и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту
књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге
стране, она их приближује католичким Илирима који истим
језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док
Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русо-
мани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108) У досад
скривеном документу из 1827. Копитар износи суд из кога је лако
закључити да је Вук биo само кукавичије јаје Беча у програму
распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а
у којем истиче: “Српска православна црква чувањем старог јези-
ка Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римо-
католичких и православних Јужних Словена, те би стога, више
него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се
њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење
Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам
Београд, временом, сам од себе пасти у руке.” (П. Д. Кијук 2011:379)
Копитар-Вукова рушилачка стратегија потпуног уништења
српске националне самосвијести проводила се, дакле, јавно под
Вуковим именом и фирмом књижевнојезичке реформе, а тајно ју
је осмислио и водио Копитар и хабсбуршко јансенстичко брат-
ство, које је владало иза трона. Катастрофалне су биле посљедице
аустрославистичког концепта подјармљивања православља од
стране бечко-ватиканских грабежљиваца; тих политичких про-
тивника рускославенском концепту уједињења православних
под окриљем Свете Русије. Овај окупациони концепт стекао је
уточиште управо у српској интелигенцији која се окренула од
Русије и почела школовати на Западу. Управо њој системски је
наметан комплекс инфериорности пред западном културом,
како би се стидјела свега што је српско.

Нови србисти – тројанци Запада
1. У посљедњих двадесет година, посрбљеног Вука Европејца про-
пагирали су по српским земљама “обновитељи” вуковске срби-
стике, који су се као српске Јуде латили задатка да поведу уну-
трашњу борбу против православља, тако што ће још једном у
циљу преваспитања Срба да реанимирају идеју југословенства
преко Вуковог антиправославног и масонског концепта “Срби
сви и свуда”.