Ћирилица – писмо православних Словена

жевности; ту прљаву неохабсбуршку лаж о вељесрпству без об-
зира на вјерозакон, и тако их ослобађали вјерских “предрасуда”.
Умјесто завођења теистичке културе која у себи чува “свети
мирис памтивека” (Лаза Костић), србистичке лармаџије су гушиле
вјерски препород и урушавале предачко светосавље маскирајући
се у њега. По измишљотинама палог разума наставили су да
проводе у дјело Копитареву вјерско-језичку “револуцију” код
Срба, устремљујући се на Београд, како би, према давнашњим
пројекцијама, “сам од себе” пао у руке евроунијата. Са својим
половним пансрбизмом сва три вјерозакона, спречавали су ис-
тински духовни препород проводећи рабинизовање српске кул-
туре обнављањем Вуковог култа да му се клањамо као Јевреји
некоћ златном телету. Сва биједа ев-робске србистичке перестрој-
ке била је управо у томе што је једино од Срба тражила да наставе
политику уступака и реинсталишу антиправославну културу
која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако
да буду имуни мада им је узела душу и карактер. Њен заштитни
знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље
поткопавши опстанак ћирилице, декретом укинуте у све више
натовској Црној Гори. Идентичан “азбукопротрес” (С. Мркаљ)
одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након
распада СССР-а, у којима је по директиви Запада проведена хитна
латинизација, прво у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, по-
том у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом
и Молдавијом. Руски одговор на агресију западних крижара да
промијене национално писмо био је државнички: сви народи у
Руској Федерацији имају да користе искључиво ћирилицу за сво-
је језике.
5. Задатак који је ово апокалиптично вријеме поставило ос-
вијештеним србистима и славистима, те семиотичарима словен-
ске православне културе гласи: да удруженим снагама склопимо
мозаик од разасутих забрањених истина о Вуковој реформи, ка-
ко бисмо реконструисали систем по коме је посљедња два
вијека провођено обезбожавање и колонизација свијести код
Срба с циљем да се сакрије њихов прави идентитет садржан у
вјери Христовој која ће остати неизмијењена до краја – до Хри-
стовог другог доласка. Систем је тражио послушнике и нашао
их у “просвијећеним” језичким (над)националистима чија се нед-
јела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да “ништа
није одвратније од поступака оних који се за добре људе из-
дају онда када врше преваре”. Управо су ови лажни учитељи
учинили антихришћански преврат и преко контроле свијести
измијенили светосавски вјероназор кроз промјену свјетоназора,
промовишући свој сурогатни језички национализам који се,
не без највеће подлости, издавао за православни. Шта у том
смислу значи путиновски повик Русима да сачувају ли свој јез-
ик и књижевност, сачуваће се као народ, ако не промоцију је-
зичког (над)национализма, зна ли се да руским језиком може
да говори свако па и да воли руску књижевност, али се само
Рус може осјећати сином Матушке Русије? Утолико његовање
мултиконфесионалног језичког национализма у данашњици, код
Срба и Руса, свједочи да су оба народа под идентичном уну-
трашњом окупацијом проведеном од стране обезбожених при-
служника свјетске закулисе. Умјесто здравог национализма који
би творио православни поглед на свијет, ови лажни месијанисти
су у своме отпадништву, пиперовски казано, оживјели тог
“злодуха националног самопорицања као добровољне промјене
властитог идентитета” кроз екуменистичко-масонски концепт
синкретичког “вељесрпства” или “росијства” и вјештачке “росиј-
ске” нације темељене на руској, која промовише неправославни
свјетоназор у којем би, подсмијавајући се демократији, предност
имале националне мањине.
Мијењањем и кривотворењем догмата и устава свете Пра-
вославе цркве, која има почетак од самог Господа Исуса Христа,
јудеокршћански папоцезаристи намислили су да проводећи по-
свјетовњечење хришћанства, које је заражено испразнишћу, по-
веду посљедњу битку зарад уништења православља у Евроазији
и свијету као једине религије која спречава успостављање новог
свјетског поретка. Промоција екуменског језичког национализма
у околностима тоталног рата култура, западне против источне,
рукавац је те борбе и знак завођења илуминатског поретка према
британским неоколонијалним плановима, а са њим и религије
антихриста од стране посљедњег Христовог противника. Чека се
још само зидање трећег Соломоновог храма, за шта су сагласност
појединачно дали руски и амерички предсједник, обредним пок-
лоњењењем пред јудејским Зидом плача са јармулком на глави.
Да ли је зидања храма знак Христовог другог доласка? Не!
“Напротив, ми знамо да то није знак Његовог доласка, јер Христос
више неће долазити у храм. Храм је срушен. Христос ће само доћи
онда на крају свијета, када треба да започне своје вјечно царство.
Једино ко ће доћи у храм је Антихрист” (Отац Серафим Роуз).
Њега ће ционисти у храму на спектакуларан начин да зацаре;
тог богопротивног илуминатског “сина уништења”, сионске крви
из племена Данова, у овчијем руну свјетског “миротворца”, ко-
ји ће да се издаје за Бога, мада је у њега ушао ђаво, за кога ће
многи мислити да је Христос, не видећи Антихриста. У основи
појаве која се назива “Антихрист” је имитација Христа и свега
што је Христово. Само његово име значи “умјесто-Христос” или
онај који изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Као
такав најсаблазније је оваплоћење древних стремљења сатане да
имитира хришћанство како би створио његову нову форму која
припада овоме свијету. Заштитни знак Антихриста је петрокрака,
симбол свих бораца против православља, а понајприје, симбол
уздигнућа сатане над Богом.

Пета колона је свуда
1. По упутама богоборачког талмудског јудаизма, исконског не-
пријатеља хришћанства и Русије, у Фебруарској револуцији при-
је сто година уништено је руско самодржавље и са ритуалном
окрутношћу убијен Божји помазаник и највећи српски добротвор
у историји, Николај II Романов. Пред абдикацију, свјестан да му
нико није остао вјеран и да је “пета колона свуда” (А. Дугин),
Свети Цар оставио је запис препун трагизма: “Свуда су издаја,
кукавичлук и обмана.” Цареве ријечи у потпуности одсликавају и
данашњи дух времена о коме је св. Владика Николај пророковао:
“Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж, а
где је истина.” Украјински светитељ св. Лаврентије Черњиговски, о
овом предантихристовском времену оставио је запис: “Увијек има
апостола и јуда. Само се лица мијењају, а вријеме је увијек исто.”
Молимо се стога првоваскрслом Господу да распознамо лаж
од истине, апостоле од јуда, како бисмо сачували неоскрвњено
православно предање на које је кренула империја зла са задатком
стварања јединствене религије сатанизма са њеним култом ра-
зума. Успијемо ли да сачувамо неоскрнављен наш најсветији ду-
ховни стожер од разорне пошасти екуменизма, тог религиозног
глобализма наших дана, сачуваћемо и нашу отаџбину са српским
језиком и светом ћирилицом. У противном, нестаћемо са лица
земље као многи богоотпадни народи и њихове цивилизације.