Ћирилица – писмо православних Словена

БиХ, имају идентичне ставове, што свједочи само једно: да су
им ментори исти. Заједнички им је циљ да по њемачком обрасцу
рестандардизују српску штокавицу, за почетак у Босни и Хер-
цеговини, у виду заједничког (босанског?) језика. Тај засад без-
имени, а српски језик (!), као што је био обезимењен и онда када се
стандардизовао на Бечком књижевном договору, опслуживао би
неколико парадржавица западног Балкана које би ушле у састав
пројектоване “треће” Југославије, оне по вољи Европске уније.
Како би се затрло и име српског језика у Републици Српској
које већ сада гласи “језик српског народа”, донесена је почетком
2017. године у Федерацији БиХ “Декларација о заједничком
језику”, настала као резултат нестабилног брака морала и језичке
политике, у чему је најактивније учествовала хрватско-њемачка
колонијална лингвисткиња Сњежана Кордић. Попут других
језичких декларација на штокавском подручју, и ова своје исхо-
диште има у етнократској “Декларацији о називу и положају
хрватског књижевног језика” (1967) којом је под покровитељством
Матице хрватске отпочело дивљање хрватског сепаратизма у
Брозовој Југославији, као микса кроатокомунистичке и усташке
идеологије. Пратила га је отимачина највреднијег српског духов-
ног блага, језика, који је једнострано преименован у хрватски
језик након тек нешто више од десетљећа вајног језичког зајед-
ништва под именом српскохрватски језик. Циљ и ове посљедње
декларације је затирање српског језика у БиХ његовим даљим
обезимењавањем кроз још једну генетску модификацију којом
би се наставило са наметањем лажног језичког идентитета ис-
кључиво Србима скренутим са пута истините, православне
вјере. Ово је препознатљив поступак империјалних хегемониста
који га системски примјењују у великом експерименту над пра-
вославним Словенима изложеним немилосрдном посвјетовљењу,
који се посебно интензивирао откад је, упркос најтврђој бло-
кади, успостављена нова глотохронологија која, макар и не-
вољно, даје преимућство старом словенском језику, те старој
словенској ћирилици. Нарочито откад је непобитно утврђено
да су Словени имали писменост далеко прије појаве словенских
просвјетитеља Ћирила и Методија чији је култ намјерно усто-
личен у претпрошлом вијеку од стране ђаковачког бискупа Ј. Ј.
Штросмајера, покатоличеног Јевреја, с циљем да се код Срба затре
њихова аутохтоност на Хелму и обесвети култ Светог Саве који
нас је у XII вијеку ујединио као народ управо преко православља;
како би се тим лакше устоличила ропска свијест да смо као
варварски народ примили писменост тек у IX вијеку.
3. Србима је, наиме, од Берлинског конгреса плански наметана
антиправославна, антитеистичка промјена етничког бића преко
концепта Срба католичке и мухамеданске вјере. Интервенцијом
споља, као “аутентично” етничко (национално) опредјељење код
Срба се наметао критеријум језика, а запостављало стварно
опредјељење према светосавској припадности. Стога су заго-
ворници вуковског српства у данашњици саучесници у једној
од највећих ерозија националног суверенитета у посљедња два
вијека и то под окриљем српских универзитета на којим су
проводили сортирање и разврставање “подобних” од “неподо-
бних” језичких стручњака који одбијају да буду покорни роботи
новог доба. У свеопштој кризи научности факултетима су ши-
рили ватру окултизма успостављањем контроле свијести код
младих филолога, што српски професори универзитета нипошто
не смију да раде - да издају своју струку и ширећи лажи обезбожују
и духовно осиромашују повјерене им студенте одводећи их у
квазинаучна беспућа и претварајући у фах-идиоте; да би за своје
одступништво од стране србофобних енглеских фабијаниста
били проглашени за интелектуалце XXI вијека!
Као што Сатана обмањивачки имитира Бога, те је Антихрист
уствари лажни Христос, тако је и вуковско српство лажно српство
које само извана имитира светосавско српство. Обесветивши
га, ови оптадници нашег доба су замијенили православне
Србе онима који се најмање један вијек тако не осјећају. Под
омофор Светог Саве сакрили су екуменско српство католичког
и мухамеданског вјерозакона које не само да неће да се назову
Србима него их најдубље мрзе и чине све да га закоријене. У
томе је суштина овог спина званог “вуковско српство”. За ове
еунијатске антиклерикалце у овчијем руну светосаваца, који су
антихристовски само имитирали светосавље тако што су споља
били Срби, а изнутра антисрби; за те климоглавце латинској
вуковској јереси, нипошто се не може рећи да су подлегли ла-
жима бечке школе чији је наставак евроатлантска акција рас-
православљивања са предоминантним њемачким фактором. Ра-
дило се о свјесном служењу злу; о разарању изнутра српске етнич-
ке самосвијести, како би се ишчупала вјера из срца Срба с лијеве
обале Дрине, а кроз обрађивање свијести младих и њихово од-
враћање од православља. Што је то ако не бласфемија; ругање
светој вјери кроз разарање младих душа изложених магијским
силама – силама сатане? Поставши плијен Оца лажи, ови ду-
шегубци су по црномагијском обреду проводили у дјело стару
америчку политику затирања аутохтоних народа, која се наставља
и у XXI вијеку уништењем Срба као једног од најстаријих народа
старог свијета. Ријеч је о перфидно осмишљеном служењу злу
отпадника од светосавља, којем и данас пријете да “Србима мо-
ра бити јасно да у Европу не могу са Светим Савом!”, којима је
пријетио и латински човјекобог Војтила пред “Олују” ријечима:
“Истјерајте ту гамад са Балкана!”
Лажно анационално вуковско српство у данашњој геополи-
тици промовишу сљедбеници нераспаднутог југокомунистичког
братства удбаша проводећи свјесну фашизацију српства препо-
знатљиву по тенденциозном србовању. Најталентованији од тих
бивших партијаца узнапредовалих у евророфиле, доспијели су
и до енглеских обавјештајних служби са задатком да од српских
земаља направе Сорошленд или Циганстан, свеједно, те да у
“бескрвној” културној револуцији разоре и затру светосавску
самосвијест уводећи неправославни поглед на свијет са туђим
системом вриједности. Управо су ови фарисеји калајисани духом
католичким и јудеопротестантским до данас у својим канџама
држали језик и културу сљедбеника Светог Саве. Тој подвали
палог ума, свој у знаку НАТО “раскрста” и велеиздајничке
“вучије” србистике, ваља супротставити спасоносну ријеч која
гласи: Вуков култ је срушен! Реформа проведена под његовим
именом остала је до данас темељ глобалне завјере против Срба
осмишљене од стране наших најљућих историјских непријатеља,
Аустроугара, како би се њоме уништило разумумијевање влас-
тите културе код овог распамећеног народа да више не би могао
да мисли о Светоме Сави, већ да буде покоран непријатељу
рода људског. Казнену експедицију латинског Запада на путу у
апокалипсу, поштапајући се на штулу, предводио је управо овај
духом опустошени аустрослависта, уз то масонизовани унијата
чији је удио у подривачком рату против Бога и Светога Саве
толики да му је сваки споменик мали.
4. На срећу, Срби и Руси имају чему да се врате и шта да обнове
као властити филолошки програм. Мислимо на најзабрањеније
и најоцрњеније учење код Срба, оно српских и словенских ауто-
хтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом акаде-
миком Миланом Будимиром, подржаним у данашњици од стра-
не Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића. Истин-
ском духовном препороду српске филологије нарочит допринос
дао је академик Предраг Пипер радовима на пољу теоријске
лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике.
Професор Пипер је на сваком мјесту истицао потребу “очувања
и развијања здравог српског идентитета у коме посебно место
има однос према српском језику”. “Ко се боји или стиди да
открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби”,
опомиње нас овај родоначелник српског филолошког програма
савјетујући да “ћирилицом ваља писати увек кад се пише на
српском језику”, зато што је “ћирилица израз националног и
личног самопоштовања”. Отварајући научни скуп при САНУ
посвећен стопедестогодишњици Вукове смрти 2014. године, ака-
демик Пипер је под кровом најутицајније српске академије наука
изрекао опомињуће ријечи:
“Циљ језичке политике аустроугарског двора у односу на Србе
– и у XVIII вијеку, а и касније – био је, пре свега, да Србе колико
је могуће више удаљи од Православне цркве, од једнородне
Русије, од културне традиције и на њој заснованог идентитета,
тиме што ће се они приморати или приволети да пишу само на
простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском
смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом
из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850.
био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и
не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене
посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање
имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустро-
славизма, затим – југословенства, па ‘братства-јединства’, а и кас-
није.“ (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)
Истинотражитељема србистике припада и академик Алек-
сандар Лома, класични филолог, индоевропеиста и ономастичар,
са капиталним дјелом под насловом “Пракосово. Словенски и
индоевропски корени српске епике” (2002). На пољу славистике
предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков,
Грињевич, Асов, којима се у борби за истину о староставној
словенској цивилизацији придружио Олег Н. Трубачев, водећи
словенски етимологичар и ономастичар који је рехабилитовао
подунавску теорију поријекла Словена у књизи “Етногенеза и
култура старих Словена” – лингвистичко истраживање, које
је касније развојем генетике потврдио водећи руски генетичар
са Харварда Анатлиј Кљосов. Трубачов је, ослањајући се на Ша-
фарика у својој етногенези, доказао да Словени, па тиме и
Срби као најстарије словенско племеме, потичу из подунавске
прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и ци-
вилизација, те да Срби у Панонију и средње Подунавље нису до-
шли, већ да су ту одувијек били. Управо су оклеветани ауто-
хтоничари, изложени “завјери порицања” (Р. Пешић) доказали
да је предћириловско писмо србица било алфабетско, те да је
код свих словенских народа писменост постојала чак двије хи-
љаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће.
Ови неуморни прегаоци на славенској духовној њиви враћаји
нас нашој заједничкој античкој историји, језику и писму, након
двовјековног лутања по беспућима западне науке “која јуриша
на небо” (Св. Јустин Новојављени); приближавају нас српском и
словенском филолошком становишту које је по диктату пало у
насилни заборав интевенционизмом ватиканско-илуминатско-
германске школе мишљења.
Беч и Берлин систематски су поништавали сваки допринос
словенске културе укупној европској и свјетској цивилизацији,
а нарочито цивилизацији слова, затирући истину да је у ћи-
рилици, том најсавршенијем алфабетском писму, сачуван ко-
ријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и
Русима предстоји метаноја, промјена ума кроз покајање, како
бисмо се као братски народи са истога генетског стабла, уз то
са најсјајнијом националном историјом и културом, усправили
и ослободили етноинжењеринга домаћих марионета, без чије
помоћи нам страни непријатељ не би могао ништа. Стога је ова
студија својеврсни некролог тим креатурама глобализма, како
се никада не би заборавила њихова злодјела, а посебно што су
тровали душе сломљене српске младости која се кроз голготско
страдање у посљедњем грађанском рату враћала светосављу, а
они је, дијелећи школу од цркве и ругајући се здравом разуму,
потчињавали и преваспитавали, подмећући јој у обланди све-
тосавља Вука за једног од свете тројице српског језика и књи-