Ћирилица – писмо православних Словена

Подлост новосрбиста била је у томе што су послије разорног
антисрпског рата хтјели да сруше обновљени светосавски наци-
онализам тако што су обновили стари културолошки мит из
времена хабсбургизма; што су усред крвавог антисрпског рата
покренули својеврсну културну револуцију како би уништили
све духовне вриједности за које су се Срби борили, а прије свега
светосавски дух који се кроз голготско страдање помаљао из пе-
пела; што су у времену када се на све стране гинуло, били спремни
да се ликвидаторски обрачунају са најмањим, усамљеним гласом
отпора Вуку који се спорадично знао да јави. У томе је садржана
суштина културног преврата ових светосавских отпадника и
евроатлантских агитатора пресвучених у српске патриоте који су
угњетени и забрањени светосавски национализам претакали у
вуковски мултиетнички и мултиконфесионални “српски” наци-
онализам, тражећи да Вуку Срби још једном по директиви кличу,
премда је са њим отпочело свенародно уназађивање светосавља
осуђеног да умре у српском памћењу.
Новосрбисти су били ти који су угушили пробуђену српску
националну свијест, која је морала бити погажена у срцима
младих интелектуалаца стасалих под окриљем антисрпског рата.
У то име промовисали су сурогатни неојугословенски патриоти-
зам “Срба свих и свуда”, наметањем интернационалног патрио-
тизма трисрпског народа и правећи од православаца нацију
угњетача, тако што су отворено присвајали фрањевачку и алха-
мијадо књижевност. Жртва тог језичког национализма био би
искључиво српски језик, а не вјештачки језици, те ћирилица, ти-
ме што су сви они који су се залагали за једноазбучност били про-
глашавани антисрбима и издајницима који српству отимају ла-
тиничко насљеђе. Синтетичко вуковско вељесрпство наметано
је искључиво православнима, док је код вјештачких нација ство-
рених тако што су одузимали дио по дио српског идентитета и
пришивали га себи, њихов концепт Срба сва три вјерозакона
имао управо супротан ефекат поновног наметања српског вели-
кодржавног шовинизма.
На тај начин ти светосавски отпадници и евроатлантски
агитатори пресвучени у одоре српских националиста, поступно
су кренули у промјену српског свјетоназора утемељеног на вје-
ри православној, косовском завјету и борби “за крст часни и
слободу златну”, те на вјерности српства својим староставним
ћириличним писменима. Проводили су разарање српске само-
свијести перфидним средствима, невидљиво, путем науке, код
младих даровитих Срба и Српкиња, претворених у њихову
заморчад, којој су наметали вјештачку националну самоиден-
тификацију према језику, а не према вјери православној. У својој
изопачености пројеврејених слуга новог доба намјерили су
били да расточе светосавску оријентацију што нису успјели ни
римски језуити па ни комунистички сатанисти. Као тројанци
Запада, ови грабежљиви вукови у овчијој кожи који варају
овце одводећи их далеко од светосавског српства у богохулни
наднационални атеизам, водили су тајни, обмањујући рат про-
тив православља по фабијанском принципу, корак по корак, у
тријумвирату састављеном од агената од утицаја, Радмила Ма-
ројевића, сертификованог лажног русофила задуженог да дух
евроатлантизма прокријумчари у русистику и славистику, а ши-
ре у евроазиство; Милоша Ковачевића, частољубивог миљеника
евроатлантиста, и заврбованог латиничара Петра Милосављеви-
ћа. Управо су Ковачевића подли англосаксонци за услуге импе-
рији која би да влада свијетом, послије НАТО бомбардовања
окитили својим највишим наградама, да би он, ево, овдје у Тре-
бињу, граду херцега Саве, тобоже бранио ћирилицу, 17 година
након што су га горди Енглези, који нас читав вијек и по држе у
неоколонијалном ропству, прогласили интелектуалцем године, а
потом и XXI вијека! У то име славодобитно је држао предавање
на Кембриџу, те био кандидован за престижни амерички “Дом
славних”, за који само котизација износи 10.000 долара; да би на
овоме научно-политичком скупу као заклети двоазбучар држао
пленарно засиједање о потреби спасавања српске ћирилице.
Од кога би се то имала да брани ћирилица, ако не од тих
истих српских унијата који манипулишу светосављем по упу-
тама масонизованих англоамеричких јудеофашиста, који су Ко-
вачевићу славословили тапшући га по раменима док су му удје-
љивали звектаве награде за издају српске културе којих би се
сваки Србин постидио? Као такав, на овоме скупу декларативно
је заговарао ћирилицу, да би у потоњој дебати, жртвујући част
као стари сербокроатиста, још једном, на саблазан учесника ску-
па које је својим иступом посрамио, стао да брани “звијер дво-
азбучности” (Стојисављевић 2015: 258), ту брозовску тезу из Но-
восадског договора о наводној равноправности ћирилице са па-
поцентричном латиницом. Знају ли ти лажни ћириличари да је
подмукла теза по којој је ћирилица веригама била везана за западну
латиницу, била и остала темељ уништења српског националног
писма? Према дефинцији ових чувара новог система, којима је
невидљиви окупатор пренио овлашћења да у српску науку о је-
зику уводе нова правила како би промијенили свјетоназор код
Срба, латиница је проглашена подједнако српским писмом као
и наша вишемиленијумска ћирилица, упркос страшној истини
коју сви осим ових демагога виде – да ћирилица управо због то-
га на наше очи умире. Утолико је захтјев за равноправношћу
писама чисто формалног карактера, који директно клевеће зах-
тјев за једноазбучјем као природним захтјевом који омогућује
опстанак ћирилице. Ради се о формалној равноправности, док се
у суштини ради о таквој неравноправности која погађа искучиво
ћирилицу као једино традиционално писмо срспког народа;
таквим захтјевом је једино ћирилица угњетавана и прогоњена,
али не и латиница, која се на њен рачун ширила попут пожара.
Док су наши домаћи колонијални стручњаци проводили у
дјело политички пројекат ЕУ, којим се настављала бољшевизација
српства кроз квазинаучни спин о Србима сва три вјерозакона,
скоро нико није видио да иза њиховог бучног србовања “вире не-
чији рогови и реп”, како би рекао родоначелник српског фило-
лошког програма, академик Предраг Пипер, секретар Одјељења
за српски језик и књижевност при САНУ, који је као критичар
свехваљене Вукове књижевнојезичке “револ(љ)уције“ одбио да бу-
де егзекутор властитог језика и писма, те није пристао да свето-
савско српство трампи за антисрпску псеудотеорију о некаквом
вељесрпству сва три вјерозакона, којом се искључиво православ-
нима намеће хибридни национални идентитет. Наиме, гдје год
да се појави, то генетски модификовано српство изникло из еку-
менистичке свејереси свједочи о срамним траговима дојучераш-
њих комунистичких безбожника узнапредовалих у еунијатске
преваспитаче. Почев од некадашњег комунисте од каријере и чу-
вара партије, Ковачевића, преко псеудорусофила, а уистину ју-
гокомунистичког совјетофила Маројевића, кадровика који и да-
нас брани титокомунизам заговарањем отупљивајућег вуковског
српства “свег и свуда”, којим се једино српски језик доводи у
подређен положај у односу на хрватски, бошњачки и црногорски;
иначе, коаутора “Слова о српском језику” у којем износи аксиом
да “српски књижевни језик има два писма, ћирилицу и латиницу”,
те да “употреба писма није национална диференцијална црта
између српског књижевног језика и његових регионалних, кон-
фесионалних варијанти”, односно, да је “латиница саставни дио
српске културе” (Маројевић 2001: 223). Ријеч је о папској латиници
која је доспјела у српске земље са аустроугарском окупационом
чизмом и била натурена под пријетњом смрти, да би постала
нераздвојни дио вјештачке српскохрватске, југословенске култу-
ре, која се политиком уступака узгајала на српској генетској
подлози, како би је сву покатоличили.
Индикативан је у том погледу језуитизам члана удба-фило-
лолошког тријумвирата Петра Милосављевића, који у књизи
“Српска писма” истиче свој глас за латиницу тврдећи да “само
неупућен свијет мисли да се писмом одређује национални иден-
титет и да се један језик може и мора служити само једним
писмом” (Милосављевић 2006: 5). И он је изричитог става да не-
ма никаквог разлога да Срби данас напусте једно од своја два
писма додајући: “Могу једино да прихватим став да извјесно
првенство има ћирилица као писмо којим, по традицији, пише
већина српске популације”. Да би оправдао своје латиничарење,
овај самозвани србиста се мудријашки позива на традиционални
филолошки принцип да се “национални идентитет одређује је-
зиком, а да је писмо секундарног значаја”. Када је тако, чиме може
да објасни најтјешњу везу између српског језика и српског писма,
по многим граматолозима најсавршенијег писма? Зашто се онда
проводи насилна латинизација православних земаља посљедњих
вијек и по ако писмо није носилац националног идентитета, и
то у околностима открића предћириловске словенске писменос-
ти за коју је академик Радивоје Пешић, обновитељ српске ауто-
хтоничке школе, тврдио да је директно повезана са етрурчицом и
винчаницом, чије су азбуке идентичне? Не ради ли се о најпрља-
вијем лукавству ума, будући да се не може порицати аутохтоност
Срба на Хелмском полуострву, нити њихов пресудни допринос
укупној европској и свјетској цивилизацији слова, нарочито
откад је Светислав Билбија реконструисао етрурски језик преко
ћирилице? Оних Срба које су свјетске демонократе, да би имале
покриће за свој зликовачки потхват НАТО бомбардовања, про-
звале “варварима модерног доба”.

Нова бољшевизација од стране кртица евроатлантизма
1. Десуверенизовању националне културе у Републици Српској,
која је по Дејтонском мировном споразуму дата у надлежност
ентитета, допринијели су бројни дебеовски доушници из поли-
цијско-безбједносног апарата бивше и никад више састављене
Босне и Херцеговине; ти тамни синови српства који су манипу-
лишући патриотизмом трајно “обрљали образ пред свијетом”
зато што су корак по корак поништавали наш национални иден-
титет трајно убиљежен у химни “Боже правде”, Немањића грбу
и српској ћирилици. Чином јавног одрицања од тих симбола
српске државности, сви смо се у значајној мјери расрбили, што
је и био циљ оних који су предложили доношење оваквих одлу-
ка које потврђују да пропорционално поништавању национал-
ног и културног идентитета Републике Српске, опада и њен су-
веренитет добрано сасјечен од стране душежедних сила либе-
ралног фашизма. Све како бисмо постали народ без части и дос-
тојанства, којем ништа није свето. Плански сапет авнојевским
границама, овај крстоносни народ са својом вишемиленијумском
културом која сеже до Лепенског вира, Старчева и Винче, постао
је плијен интернационалних паразита и ратоборних безбожника
који су створили широку мрежу НВО за надзирање и оштро ка-
жњавање свих оних који одбијају да изврше вољу планера нео-
колонијалног тоталитаризма. У “деконструкцији” рада тог из-
мреженог братства “чувара мира”, који, према англоамеричком
експерименту мијењају националну у правцу мултинационалне
свијести, потребно је посебно семиотичко знање јер се лако гу-
би критичка оштрица. Ради се о пројекту разарања српске нацио-
налне самосвијести претходно анестезиране двовјековним Ву-
ковим култом устоличеним путем школства и науке, која је од
просвјетитељства задобила псеудорелигиозни статус. Систем
унутрашње окупације Срба као јединих геополитичких против-
ника НАТО савеза на Балкану, провела је англоамеричка пета
колона потекла од југокомунистичког интересног братства удба-
ша, бласфемично представљена за српске патриоте. Предводи-
ли су је лажни свједоци мутиране србистике, те кртице евро-
атлантизма и остале корумпиране научно-политичке варалице
који су спријечиле протјеривање “духа сапоморцања“, штавише,
“самопљувања“ код Срба. Сви су они тврдо обећавали национал-
ни препород, док су истовремено једну унутрашњу окупацију
замјењивали другом, потпомажући производњу синтетичких