Ћирилица – писмо православних Словена

неуке Србе у лавиринт западних контрадикторних квазинаучних
параграфа, о којим је наш народ оставио упечатљиво свједочење
у пословици: “Боље да те Турци муче него Латини уче”. Под Ву-
ковим именом Аустрија је покидала духовне везе Срба са Исто-
ком које су се темељиле на заједничкој живој вјери и језику и
преусмјерила их у антихришћанско беспуће, ка западној “браћи”
по језику.

Транснационална србистика
1. Позивајући се на врлог пастира Вука, новосрбисти су загова-
рали транссрпско партнерство у језику, које је натурано само
Србима, а свима другима остављана идентификација преко вје-
ре. Подједнако, само је Србима натурала двоазбучност, док су дру-
ги стигматизовали ћирилицу, па на концу су то чинили и са-
ми Срби! Све у циљу поступне промјене свијести која је има-
ла да доведе до стварања синтетичке “србијске” нације од
противрјечних Срба сва три вјерозакона и, по њемачком обрас-
цу, још једног вјештачког језика, полицентричног по својој на-
мјени – језика Срба сва три вјерозакона. Он би у пракси био
управо онај “јединствени“ језик који у Федерацији БиХ заговарају
бошњачко-хрватски унитаристи, увијек свезаних застава када
треба дјеловати на штету заслијепљених Срба, предвођени Ко-
вачевичевом истомишљеницом Сњежаном Кордић. Том пројекту
екуменизације путем језика, коју би временом пратило исто такво
црквено уједињење католика са православнима, претходила је
идеја уније из времена првог ватиканског концила која никада
у римској цркви није умрла, а чији је смисао да православци
признају власт папе, на овај или онај начин. “Римски престо увек
тежио да нашу отаџбину усрећи фалсификатима као светињама”
(Воробјовски 2002: 117), од лажних царева Шћепана Малих до
лажних “просвјетитеља” какав је био Вук с којим је отпочео
прогон ћирилице која је за православне Србе била семиотичко
обележје њихове слободе. Тако нешто се нипошто не може
рећи за “српску” латиницу, како је у своме клањању Оцу лажи
називају новосрбистички пробабилисти, изабрани из наше
средине да плански разарају и убијају самопоштовање народа,
већ ју је исправно назвати “српскохрватском”. Пратимо ли
кроз одустајање од ћирилице водеће фарисеје новосрбистике, у
прилици смо да свједочимо својеврсну историју гријеха; штавише,
пут од Бога до ђавола, спознајући како се то водио крсташки рат
против српске културе преко тамних синова српства унијатским
изједначавањем латинице са ћирилицом као подједнако српс-
ком, што је било дјелотворније него отворена србофобија, тај
расизам новог свјетског поретка. Букач екуменистичког уједи-
њења у језику Радмило Маројевић за латиницу је тврдио да је
“српско алтернативно писмо”, за допунске потребе и за посебну,
католичку популацију. О “двоазбучности и српској култури”
Маројевић из прве фазе, кад је бранио ћирилицу, тврдио је исто
што и ми, нападајући заговорнике двоазбучности ријечима:
“Теза о равноправности ћирилице и латинице и о ‘двоазбучности’
српске културе своди се, на крају, на обавезу православних Срба
да у двема матичним републикама равноправно употребљавају
оба писма да би се тако лакше извршила латинизација (и културна
асимилација) њихових сународника у двема другим републикама,
с постепеним одрицањем од ћирилице као националног писма
и у матичним културним седиштима. Ја не бих тако изричито
рекао да је употреба двају писама ‘изузетно богатство’ и ‘велика
предност наше културе’. Радије бих рекао да је то наша судбина
јер се налазимо на раскршћу култура.” (Маројевић 2001: 161) Док
није као кривоклетник поклекао пред Оцем лажи, резолутно је
држао страну ћирилици: “Кад би ‘двоазбучност’ била некаква
велика предност, и други би народи похрлили да се њоме користе.”
(Маројевић 2001: 160)
2. Заиста, не треба доказивати да је уставна обавеза о службеној
употреби ћирилице у српским земљама остала мртво слово на
папиру, чему су нарочито допринијели јеретички двоазбучари,
а уистину латиничари, па и “други” Маројевић, који је у својим
филолошко-политикантским странствовањима по путевима де-
монске вуковске србистике, тог језгра православнофобије и хри-
стофобије, “узнапредовао у мишљењу” и одустао од очувања ћи-
рилице пропагирањем звијери двоазбучја, који се као лингви-
ста хвалисао да поштује и методологију политичких и других
друштвених наука с једним јединственим циљем: лингвистика
као реконструкција истине, а онда као агент од утицаја скли-
знуо низ стрмац властољубља и пристао да служи, умјесто да с
е бори. О томе свједоче ставови како ‘српскохрватску латиницу
треба сматрати српском латиницом’, што је теза која болесно
релативизује истину о ћирилици као српском писму. Као по-
клекли русиста, овај вјероучитељ гојске србистике је некоћ добро
знао да равноправност ћирилице и латинице “ни најмање није
допринијела очувању ћирилице у двема западним републикама,
као што ни употреба назива српскохрватски језик није спречила
издвајање сепаратног “хрватског језика” на српској основи. На-
против.” (Маројевић 1991: 161)
“Други” Маројевић, латиногорац и предводник скривеног иде-
олошког рата у корист сила евроатлантизма, у темпирано вријеме
уочи НАТО бомбардовања куне се у хромог Вука – вожда српског
културног устанка за интерес Беча, који је за њега ‘један од свете
тројице српског језика и српске књижевности’ - али апстрактних
Срба сва три вјерозакона, како гласи дубинска структура про-
тиврјечног етнонима “Срби” у његовом преварантском шифро-
ванику. Иза фарисејске “обнове” вуковске србистике, увијене
у обланду светосавља, вирила је авет титоизма са роговима
јудеодемократских евроатлантиста који су два водећа новосрби-
стичка поклисара, Ковачевића и Кијука, већ окитили својим
највишим наградама, узвисивши их у изузетне ствараоце у
оквиру једног вијека, XXI, а у избору између интелектуалаца из
чак 163 земље! Остало је скоро непознато да је Кијук, коаутор
Слова, заступљен у енглеском библиографском лексикону “Ко
је ко у свијету” из године 2010, те да је проглашен за једног од
100 слободних мислилаца у свијету. Како је било непопуларно
хвалити се након НАТО агресије на Србију наградама наших
најљућих непријатеља, тако је остало скоро незапажено да је
гуру “православних” (!) Двери – свјетски признати “слободни”
мислилац! Или да је грлати Србенда и перјаница еврофила, не-
покајани Ковачевић у Кембриџовом енциклопедијском издању
уврштен у 2000 интелектуалаца у XXI вијеку, чији су највећи
остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, остаје да се
вајкамо, али за велеиздају рођеног језика и народа!

Вјерска омча замијењена језичком
1. Нема издаје без намјере да се изда, као што се ни два царства
задобити не могу ни два господара служити. Новосрбистички
тријумвират од почетка је био устројен да као промотер кон-
цепта “Срба свих и свуда”, без обзира на вјероисповијест, само
православце поведе широким путем издаје у пропаст, а да они и
не виде камо их то воде ови вукови у јагњећој кожи британских
фабијаниста. Као камуфлирани унутрашњи непријатељи, скри-
вени иза хромог Вука са турским фесом на глави, издали су не
само српску националну културу, већ и своју професију, та-
ко што су колонизовали ум младих нараштаја заводећи их у
мрачна антисветосавска беспућа. Садејствујући са водећом евро-
унијатском силом, Њемачком, новим протектором за тзв. западни
Балкан, ова шака духовно мртвих послушника учествовала је
у перфидној културној издаји, погубнијој од сваке националне
издаје. Кројили су нови балкански поредак на штету Срба и
српског језика, стандардизујући послије српскохрватског још
један полицентрични језик на штокавској основи, који би оп-
служивао неколико вјештачких нација. Без тих помагача импе-
рије, спољни непријатељ нам не би могао ништа да учини на
расловешћењу и расправослављењу светосавске самосвијести
која се свом силином пројавила кроз голготско страдање у по-
сљедњем отаџбинском рату навјешћујући свенародно обједиња-
вање српских земаља. Нажалост, као лошим ђацима историја
нам се још једном поновила. Умјесто да коначно разбијемо у
парампарчад фамозну хабсбуршку парадигму која нам је око-
вала мозак, по којој су старохрватски чакавски, новохрватски
кајкавски и штокавски, сви дијалекти једног језика, а штокавица
не само српски, него и хрватски дијалекат, “нови Даничићи” су
нас поново вратили на обредно клањање Вуку спријечивши ду-
ховну обнову светосавља и ћирилизацију српства. Још једном
су само код Срба, како се никада не би освијестили и вратили
својој православној вјери, кроз силовиту пропаганду учврстили
већ разрушену митолошку слику о Вуковој непогрешивости,
мит о некаквим екуменским “Србима сва три вјерозакона”, кој-
и је требало да доведе до погреба искључиво православних
Срба, те мит о наводној “благодети двоазбучја”, пропагирањем
мантре како је латиница подједнако српско писмо као и ћири-
лица и по којој писмо није носилац етноконфесионалности.
Попут Даничића, првог српског пребјега у хрватство, који је
према Штросмајеровим напутцима учинио одлучни корак у
преименовању српског у хрватски језик, прикључивши српском
језику несрпски и туђи језик, чакавски, а касније и кајкавски,
на истоме трагу новосрбистичке варалице, наметнуте путем
медијске пропаганде за лажне српске националисте, штавише,
“православне филологе”, манипулишући српском патњом су
умјесто јагићевске вјерска омче око српског језика, наметнули
поново вуковску језичку омчу, и једну и другу изашлу из
арсенала бечко-ватиканске борбе против православног Истока.
Селективно приступајући, на вјерско-територијалном принципу,
оправдавали су издвајање хрватског као приперка српског језика,
фемкајући се око признања бошњачког и црногорског. Учинили
су то према истом принципу колонијане лингвистике по коме
су западне агентуре својевремено издвојиле из руског језика
бјелоруски и украјински, што је истина која се помно цензурише
свједочећи да су славистика и русистика одавно под контролом
западних мудраца који, злоупотребљавајући језичку науку, чине
све на расправослављивању словенства. Највеће жртве поднијели
су Срби који су се први нашли на удару антихристовских сила
новог свјетског поретка, да би потом та колонијална искуства
евроатлантисти примјењивали у унутрашњем разарању христо-
носне Русије.
2. Нигдје се не истиче како су управо Вук и Даничић своје-
времено свјесно избјегли да именују језик који стандардизују,
потврђујући да је прећутано каткад важније од изреченог у
Бечком књижевном договору, а само зато што је намјера Беча била
да српски језик одмах преименују у хрватски, а српске народне
пјесме у хрватске народне пјесме. Што су одмах и учинили!
Никада и нипошто – обрнуто. Испало је на концу да Вук није
стандардизовао српски књижевни језик ијекавског изговора, већ
хрватски, послуживши се српским као основом, како би на тај
начин трајно предао суверенитет над српским језиком и писмом,
српском њижевношћу, културом и традицијом у руке ла-жних
Хрвата огрезлих у “римско-католичкој латинштини“ (М. Будимир).
На срећу, дошао је час буђења из окултистичке хипнозе којом
се проводило ментално сплеткарење са свијешћу распамећених
Срба поучаваних у доброхотност Запада; све под плаштом кру-
пних парола, у име којих је умјесто светосавске самосвијести
Србима уграђиван фарисејско-језуитски ген самоуништења зва-
ни “Срби сва три вјерозакона“. Како бисмо вратили етничко име
српском језику украдено за вријеме хабсбургизма, чији је на-
ставак био југокомунизам, то морамо да одбацимо и католички
филолошки програм, који је почивао на јагићевској вјерској
парадигми, као и вуковски програм лажних србиста са њиховом
наднационалном језичком парадигмом, тих “стручњака” које су
унајмиле западне службе да имају покриће за промјену свијести