Ћирилица – писмо православних Словена

код Срба. Прије тога се једном заувијек морамо одрећи заблуде
да између српског филолошког програма и Вука, спонзорисаног
најамника хабсбуршке империје, може да се стави знак једнакости,
јер не може никако. Тиме бисмо посредно признали да штокавица
није само српски него и хрватски, нипошто дијалекат, већ језик,
те да су тзв. чакавски, кајкавски и штокавски – “дијалекти” јед-
ног језика, што је још једно подло мудровање србофобних нор-
дијаца будући да се никада није радило о дијактима, већ засеб-
ним језицима који чак припадају различитим славенским заје-
дницама језика.

“Обновљена србистика” – велика завјера против српског језика
1. Суштину обновљеног филолошког програма на основама
берлинско-ватиканске школе за преваспитавање Срба у правцу
екуменске свејереси преко језика, чији су клонови плејада срп-
ских “вуколога”, чини намјера сила новог свјетског поретка да
се у постдејтонском периоду корак по корак промијени свје-
тоназор Срба, понајприје у Републици Српској, а потом и у
Црној Гори и Србији, мијењањем свијести о томе ко су као
народ и шта чини суштину њиховог националног бића. Његови
домаћи протагонисти, тзв. “србисти”, који су посљедња два де-
сетљећа усрдно глумили лажне опозиционаре тзв. католичком
филолошком програму, добили су месићевски задатак да својим
менторима поднесу рапорт: “Наш посао је завршен, српског језика
више нема!” Радило се превејаној западној агентури убаченој
у српску филологију како би се спријечила обнова српства на
основама светосавља. Зато без остатка ваља демаскирати рад
ових лажиучитеља који су манипулишући националном нау-
ком покоравали генерације младих филолошких стручњака
скрећући их са светосавског пута у мутне наднационалне воде.
Ово “учење” наметнуто је било одозго, преко универзитских
професора који су срачунато обмањујући младе код њих одгајали
ропску послушност уводећи их у ментални логор под контролом
глобалиста. То по посљедицама ужасно преодгајалиште Срба,
који су интервенцијом споља поново бачени у Јудин загрљај са
дојучерашњим крвним непријатељима и чије размјере почињеног
зла ни сада у довољној мјери не поимамо, гојски је спроводила
у дјело наша пета колона по диктату масона и циониста, као
дио окупационе мафије која се држала на веома кратком ланцу.
Жртвујући морал, као оружје глобалиста успоставили су стра-
тешки надзор над српским језиком, самопрогласивши се за
његове чуваре, сврстане у удбашку тројку коју је предводио
јудејски екумениста под маском радикалског “рабина” Радмило
Маројевић, за кога је ‘програм тобожње заштите ћирилице ком-
плементаран с програмом прогона ијекавице’; уз перјаницу
еврофила, титокомунисту Милоша Ковачевића и потпору заклетог
двоазбучара Петра Милосављевића сакривеног иза фасаде “По-
крета за обнову србистике”, који су као бучни поробљивачи
српске самосвјести одлучивали о судбини не само језика и
писма, већ цјелокупног српског духовног бића. Успоставивши
власт на српским универзитетима преко политичких сарадника
атлантократије, кроз контролу знања о матерњем језику и књи-
жевности које пресудно утиче на струтурисање погледа на
свијет једног народа, они су попут окултних врачева скренули
енергију народног бунта након НАТО агресије и потрошили
је ни у шта. Прерушени у светосавце промовисали су концепт
сурогатних “Срба сва три вјерозакона”, нудећи слику да се бо-
ре против подаништва српске филологије коју су наводно заго-
варали “Павлобранитељи”, сљедбеници академика Павла Ивића,
који је јавно и аргументовано довео у питање булу о Вуковој
непогрешивости. Изједначивши светосавски идентитет са југо-
словенством, још једном су на олтар лажног заједиштва са раз-
браћом ставили као жртву сопствени језик, гледајући како га
преузимају и преко ноћи путем декларација преименују у свој.
Једино су Срби и даље морали да остану сапети језичком за-
једницом са католицима и муслиманима, чиме је била обес-
мишљена свака борба против разарања српског националног
бића кроз вијекове.
Стога би заташкавање велике завјере заврбованих лажних
србиста са њиховим ученим “незнањем” о Вуку које су англо-
саксонци за слуђивање Срба и услуге империји зла облијепили
свјетским наградама, било равно највећој националној издаји;
у првом реду Милоша Ковачевића, а потом и “православног”
мислиоца Предрага Драгића Кијука, духовног учитеља Дверјана,
чији је прави гуру Радмило Маројевић. Наиме, попут Вајсхаупта,
оснивача илумината, и он је међу властитим студентима срби-
стике на Филолошком факултету у Београду као декан изабрало
тројку која је чинила “старјешинство” Двери, као будући поли-
тички подмладак глобалног поретка изашао испод крила
естрадне нове србистике, о којем сада лично брине “српска”
деканеса са Берклија. Тако су антиправославни и антитеистички
лажни родољуби преко језичке науке, тог “тихог оружја за мирне
ратове” против Срба, која дјелује на најосјетљивију страну људ-
ског ума, успјели да понуде евроатлантизам у светосавској одо-
ри, подмећући под појмом “Срби” субверзивни хабсбуршки хи-
брид, расправослављено српство сва три вјерозакона са истим
таквим српским језиком, из кога је Вук протјерао огњем и ма-
чем све црвенославизме, али не и турцизме! Пројектовани циљ
окупационе србистике био је истовјетан оном из Вуковог времена:
да Београд сам од себе, захваљујући обмањивачким бечким
враџбинама, падне у руке Брисела и Вашингтона, уз свођење
Срба на Србијанце и Београдски пашалук.

Католички и евроатлантски филолошки програм
1. Како би се одустало од тражења правих разлога свенародног
духовног пада, два вијека је код Срба усађивано осјећање да су
сами одговорни за сопствену несрећу, како се не би бунили против
менталног покоравања хабсбуршком дрилу. Одавно знамо да је
тај пад био помно припреман тако што је учињено све како би се
плитко проучила и заташкала античка историја Срба и српског
језика и писма. То што су 22 ћирилична знака идентична онима
из винчанског словног писма, насталог у VI миленијуму, које по-
свједочује аутентичну писменост подунавске цивилизације као
“епицентралног подручја ране европске цивилизације” (Р. Пешић),
на то нико није обраћао пажњу. Нарочито не духовно хладни
опуномоћеник атлантиста Маројевић, послан да још једном
Србе превари поштапајући се светогрдно Светим Савом, кри-
вотворећи учење нашег највећег светитеља и равнајући своје
издајничко “Слово о српском језику” са Свечевим “Словом о
вјери”. Сва српска духовност у прошлости сведена је захваљујући
овим лажним учитељима на кратки “предвуковски” период, чи-
је “учење” није постало режимско у страдалној Републици Срп-
ској. Умјесто да начине продор у прошлост и напусте стару
хронологију бечких граматолога, ове штеточине људских душа,
ти њуејџићи су прво изазвавали хаос, а онда подлачки дошли
да успоставе ред по жељама невидљивих окупатора. Радећи све
на репрограмирању националног идентитета, потцјењивачки
су нашу староставну ћирилицу мијењали за хрватску латиницу
и тако одбацили живог свједока вишемиленијумског присуства
на Хелмском полуострву. За жалити је колико су дуго имали
кредибилитет на скоро свим српским катедрама за националну
филологију, на којим је Србима набациван комплекс дошљака
да “ни сами не знају одакле су дошли, колио се ту могу задржати
и куда то треба да се врате ако се нађу у таквој позицији” (Р.
Пешић); све према демонским напутцима нордијске школе, тог
царства лажи.
Испоставило се, нажалост, да иза буке и бијеса тих опсјенара
стоје недорасли дорадници атлантократије, послани да се до-
бровољно одрекнемо остатка остатака некоћ силног језика
српског. Стога се од национално опредијељених српских филолога
тражи да у име истинске србистике сруше овај филолошко-
политикантски програм као легло фалсификата англоамеричких
колонизатора који су нам скројили неправославни поглед на
свијет преко концепта Срба муслиманског (турског) вјерозакона.
Радило се о преобраћеницима у мухамеданство који се никада нису
покушали вратити православљу српског стила и искуства, откад
су га напустили у страшном часу превјере у коме су светосавску
вјеру продали за турску вечеру. Штавише, исказујући презир
према православљу, као самозвани Турци који су се јагмили за
тај назив, чинили су све да српство затру. Тражити и данас од
Срба да као програмирани роботи повјерују у флоскуле ових
глобалистичких кабалиста којим су нас већ тровали “црно-жути”
и “црвени” Хабсбурзи, како су “наши” српскојезички муслимани
дио српског корпуса - било би заиста одвећ прекомјерно.
2. У духовном уздизању Срби се морају држати правила Све-
тог Саве, јер ко гази Његова правила, сишао је са пута духовног
спасења. Да не бисмо живјели у лажи, морамо одбацити отпад-
ничке тврдње ових преваспитача душа, сакривених под вео
подло архаизованих означитеља, да звуче староставно – како су
покатоличени Срби дио српског народа. Ради се о превјереним,
србофобним лажним Хрватима који су задобили вјерску доми-
нацију од Католичког конгреса 1900, након чега је дошло до
драстичне промјене њиховог етничког бића. По наређењу језуита,
сви су једносмјерно били преведени у Хрвате са изричитом на-
редбом да сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити
Хрват, што је другим ријечима значило да сви народи могу бити
римокатолици осим Срба. На тај начин проводио се јединствен
и строго контролисан технолошки поступак стварања вјештачке
хрватске нације на родној подлози српског народа, који је имао
управо окултну димензију. Утолико је поновно позивање лажних
србиста на некакво братство у језику са лажним Хрватима, који су
у својој србофобији отворено Србима поручивали да “Хрватска не
жели да у њој живе људи који припадају другом народу” (Босиљка
Мишетић, потпредсједница хрватске владе), печатање мозга како
би се поновно насјело старој конструкцији Беча којом се српство
расцрковњује и гура у духовну таму, одбацивањем свега што чини
његово светосавско биће. Захваљујући језуитским мудрацима
који су преплавили академије наука и њиховим заводљивим
научним протоколима које су по потреби мијењали, једино је
код Срба у националном самоопредјељењу избјегнуто давање
важности религиозној традицији, а све зато да би нас лакше
убиједили да су потурчени и покатоличени Срби наши рођаци.
Ова заблуда требало је да поново заживи у тзв. “трећој”, “крњој”
Југославији, по вољи еунијата, у којој би се Срби по посљедњи пут
морали да бране од оптужби за наводни хегемонизам, и све тако
док српство не би стало под једну шљиву.
Ударна песница јудеокршћана у сатирању светосавља и овога
пута били би српски конвертити, који су починивши најгнусније
злочине према некадашњој браћи по вјери у Другом свјетском
рату, били потпуно морално уништени и тако трајно отцијепљени
од српства, да у њега никада не могу да се врате. Управо су лажни
Хрвати највише допринијели умножавању вјештачких народа
и лажних језика и књижевности изведених на српској основи,
да би тај етноинжињеринг патентирали и преузели идеолози
глобализма поновним наметањем послије српскохрватског још
једног полицентричног стандарда на подручју БиХ, Црне Горе
и Србије. Нова стандардизација српског језика реализована је
преко ложе зване “Светски сабор Срба”, која је иницирала пи-
сање “Слова о српском језику” као лажног “језичког законо-
правила српског народа”. Нико да примијети да се тако мас-
киран полицентрични језик ни за јоту не разликује од оног
пропагираног путем “Декларације о заједничком језику” којим се
говори у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори.
Очито, водећи новосрбистички демагог и халапљивац на свјетске
награде у Републици Српској, Милош Ковачевић, коаутор “Слова”
и Сњежана Кордић, коаутор декларације донесене у Федерацији