Ћирилица – писмо православних Словена

нација на српским основама, од којих посљедња има неојуго-
словенски карактер познат као “Срби сва три вјерозакона”. Са
демонским оштроумљем савладали су лажни србисти технологију
произвођења вјештачких нација уз инструментализацију фило-
лошке науке у чију се истинитост није смјело сумњати. Као партне-
ри евроатлантизма изашли из агентура страних обавјештајних
служби, лукаво су проводили експеримент комунизовања српства
заговарањем заједничког језика тзв. Срба сва три вјерозакона. У
позадини ове манипулације којом је још једном покидан кон-
тинуитет са светосавском културом је амерички пројекат ства-
рања новог балканског поретка на штету Срба, кроз обнову
треће, “крње” Југославије, наравно, без Словеније и Хрватске као
чланица Европске уније, како би угушили светосавско српство,
пацификовано и преусмјерено на погрешан пут претакањем у
анационално вуковско српство сва три вјерозакона. Једно је не-
спорно: српски удио у антиправославној посткомунистичкој оку-
пацији путем екуменског опредјељења за синкретички језик
тзв. Срба сва три вјерозакона, те хабсбуршке идиотарије која
је наметана искључиво православнима, управо је срамотно ве-
лики. Као такав, наставак је римоцентричног филолошког про-
грама јагићевског типа, који ови мајстори обмане задужени да
будно надзиру српски национализам називају “обновом”. Без по-
моћи шаке послушника из ешалона унутрашњег окупатора, ни-
када се не би могла проводити нова бољшевизација српства у
којој се све чини да се светосавско предање затре, првенствено
на српским универзитетима претвореним у регрутне центре,
тачније, инкубаторе за одгајалиште поданика идеологије њу ејџа.
У том погледу обновљена србистика је гола издаја и устоличење
идеолошког учења евроатлантизма.
2. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност
и заташкавање велике завјере против српског народа значи по-
магање злу. Стога, не можемо бити неутрални када је у питању
демонски поход натовске науке на српски идентитет у име
тоталитарне идеологије глобализма, трајно забиљежен у српском
језику и строставној ћирилици, те у богатој књижевности, на-
ционалној историји и, превасходно, православној духовности.
Иако је пуна истина о Србима и данас опасна и забрањена, по-
себно када је у питању аутохтоност Срба на простору подунавске
културе, идентитет нашег народа најдубље је везан за староставно
српско писмо, чији је опстанак угрожен и због којег Срби не
смију више бити духовни спавачи којима се испире мозак надна-
ционалним идејама о благодети двоазбучности као што је то
чињено под брозоморном идеологијом кроатокомунизма. Поно-
вно наметана псеудонаучне флоскуле о равноправности ћири-
лице и латинице, једино православнима, знак је да нам је об-
разовање окупирано, на шта је упозоравао и академик Василије
Крестић подозријевајући да “није искључено да смо дозволили
неком другом да диригује нашим образовањем”. Контрола ви-
соког школства проведена је преко заврбованих професора
универзитета, који су пристали да буду плаћене бирократе
спремне да структурирају ум младих генерација одвлачећи их од
истине у амбис небића, како би тамновали у њиховој кодираној
стварности, не усуђујући се ни да поставе питања, а камоли дају
одговоре на аутохтоност српског језика и ћирилице. Стога је
прворазредни задатак оних који воле свој народ да допринесу
освешћивању од превара и прећуткивања ове врсте, које проводе
перјаницe глобализма обнављајући на Балкану југословенску
утвару на рачун Срба. При томе се не смијемо превише уздати
у варљиве очи, већ ваља проникнути у закулисна збивања на
ширем плану, која на нашу штету пројектују сваковрсни Сороши
новог робовласничког друштва, тог “Синедриона састављеног од
Јуда крштених и од Јуда некрштених”, како би се изразио Српски
Златоусти, Свети Николај Жички.
3. Пројекат затирања ћирилице текао је овако: паралелно са
јачањем пангерманизма уочи посљедњег антисрпског рата рести-
туисан је и стари геостратешки план њемачког продора на
Исток под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за со-
бом повукао обнову старе колонијалне аустрославистичке срби-
стике, у којој је био садржан перфидни програм мржње према
Србима. За свој први задатак екипа српских плаћеника добила је
онај о неопходности промјене свијести код Срба о националном
идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици, тиме
што ће их системски расрбити анационалним учењем о зајед-
ничком језику, те обесловестити скаском о благодети двоазбу-
чја и латиници као српском писму. Радило се о старој мантри
по, којој ни једно од ова два подједнако српска писма, према
новосрбистичком дефиниционистима, “нису носиоци диферен-
цијалних конфесионалних црта”, што је било равно атентату на
ћирилицу. Екуменизована “србистика” агената међународног
поретка, која се бучно промовисала у предворју еусташтва, у
чије окриље би након читавог низа гестова самосакаћења срп-
ског духовног бића требало да једном уђу и српске земље, није
имала властити теоријско-идеолошки програм, већ се по дикта-
ту евроатлантиста препаднутих од оживљавања српске ауто-
хтоничке србистике, вратила на обнову србофобног хабсбур-
гизма, а са њим и нераздвојне православофобије. Обнова бечке
поданичке србистике, захваљујући којој су Срби изгубили су-
веренитет над српским језиком и писмом, књижевношћу и
културом, а путем које је отпочела борба тзв. “оца српске пис-
мености” (С. Селенић) против православне цркве и наше свето-
савске самосвијести, практично је била наставак титокому-
нистичког терора из времена “црвеног” Хабсбурга, под којим
је проведено прекрштавање српског језика у хрватски. Њоме је
након крвавог међувјерског рата само на штету Срба обновљена
догма о “братству” у језику и писму, а са њим и језички кри-
теријум у националној идентификацији, уз онај звани “звијер
двоазбучности”.

Лажна идеологија српског национализма
1. Све то планско усаглашавање лажи о благодетима Вукове ре-
форме имало је за циљ да се Срби присиле на посљедњу у низу
нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком полицен-
тричном језику народа који живе на штокавском подручју, којом
би управо они изгубили право да свој језик икада назову српским.
Наиме, уколико се жели – а ми не желимо да уђемо у Европску
унију – дужни смо да властити језик окрстимо шифрованим
именом бе-ха-ес. Другим ријечима, при уласку у еунијатско
царство, искључиво Србима би било ускраћено да сачувају
свој национални идентитет забиљежен у староставном језику
и писму, док је Хрватима то право већ признато уврштавањем
хрватског у заједницу европских језика. Само би Србима, по
наговору неокомунистичких комесара који су аванзовали у по-
литички подобне мондијалисте, било ускраћено да српски је-
зик промовишу као етнолингвистичку чињеницу, већ би у име
лажне идеологије српског национализма зване “Срби сви и сву-
да”, коју је још Беч преко Вука осмислио, морали да обезимене
свој језик именом “ексјугословенски”, “штокавски”, или неким
другим у којем не би била садржана етничка одредница “српски”.
Оваквим слиједом српски језик би неизбјежно прешао у групу
мањинских језика, а потом био осуђен на изумирање. Како је
хрватски већ признат као један од језика Европске уније, то би
српски језик евентуално имао да прође као нарјечје хрватског
језика! Еунизацијом српског језика окончао би се двовјековни
процес хрватизовања свега српског, отпочет Бечким договором
“књижевника источног и западног вјерозакона”, који је служио
као обмана Србима само до године Вукове смрти. Одмах потом
језички критеријум бечки катедриста Ватрослав Јагић замјењује
оним према вјерској припадности, на основу кога су у Хрвате
преко ноћи били уписани сви католици на јужнословренским
просторима, не-Срби чакавци и кајкавци и покатоличени што-
кавци, а Срби сведени на православце.
2. Новосрбистички обавјештајци предвођени лакејско-пода-
ничким бирократама, словенским академичарем и Шешељевим
стажистом Радмилом Маројевићем, те титићима, Милошем Ко-
вачевићем и Петром Милосављевићем, одавно су ступили у
контакт са облашћу знања забрањеног за Србе, наметнувши нам
још једном идолопоклонство Вуку као “горостасу” (Р. Маројевић).
Потврдили су тиме стару истину да се само лажи говоре јавно,
попут оне да је Вуков реформаторски рад био епохалан по наше
национално биће, премда се радило о буђењу хрватске националне
свијести под Аустријом, како би се спријечила мађаризација, у
чему су Срби били само инструмент њихове борбе за ослобођење
од туђинског јарма. Том приликом Вук је за договарачким столом
организованим под патронатом царевине, у име Срба учинио
читав низ једностраних уступака ставивши на карту заједништва
са Хрватима највредније од српске културе, не издејствовавши
заузврат ни минимум права да се језик који “реформише” назове
српским именом. Све ово непобитно указује да је тај “највећи
реформатор у овом дијелу Европе” био само шпијун империјалне
политике у унутрашњој колонизацији српске културе, а за ин-
терес Хрвата. Стога не чуди да су га они два пута прогласили
почасним грађанином. Обнова таквог бирократизованог лаже-
учења значила је даље разарање памћења о томе ко смо као на-
род и нову колонизацију српске културе од стране изабраника
западњачене филологије, која је у постдејтонском периоду кре-
нула да поново језички обједињује претходно у грађанском ра-
ту разбијене српске земље са њиховим политичким језицима ле-
гитимисаним Дејтонским мировним споразумом. Сљедећи ко-
рак у разарању нашег културног идентитета био би да штокавске
земаље прођу процес језичке унификације путем заједничког
полицентричног језика који се нипошто не би звао српским. У
том погледу обнова бечке србистике видљиви је дио сложеног
хијерархијског механизма којим управља свјетска научна елита
у познатом пројекту “рата култура”, западне, латиничке, јудео-
кршћанске и источноправославне ћириличне културе, те је као
таква блиско упућена у планове судара цивилизација на Бал-
канском полуострву. Овим пројектима руководе они које ни-
ти бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали.
Новосрбистичка радионица је у том погледу била дио духов-
ног плана кодирања свијести путем високог образовања у ко-
ме су учествовали водећи српски “вуколози“ – фабијанисти,
пресвучени у јагњећу кожу српских патриота. Ти каријеристи
жељни чланства у академијама наука наметали су Србима гло-
балистички свјетоназор кроз удбашко србовање, истурајући у
предњи план лингвистичког мртваца Вука и позлаћујући његов
мртвачки ковчег дојучењашњег гуруа сербокроатистике у једног
од “Свете Тројице српског језика и српске књижевности”, како
га титулише бечкопошоватељни Радмило Маројевић. Једна од
протврјечности везаних за Вука, чије су таблице закона у нашем
времену пукле, а које никада и нису биле научне него вјерско-
политичке, је и та да је он “гуру” и сербокроатистике и поручене
сурогатне србистике, што само говори да су једна и друга лаж
за лаковјерне, производ хабсбуршког замешатељства из кога
отачаство никако да изађе већ више од два вијека вртећи се у
кругу диктираних интерпретација о властитом језику и писму.
Ова противурјечност бола би очи свакоме осим распамећеним
Србима скренутим са Христовог истинитог пута учењем нове
србистике која је специјално скројена за кодирање Срба од стране
евроатлантиста. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и
његово идеолошко спиновање у Србенду, доказ је да су обману
навучену преко наших очију провели у дјело врхунски обучени
спин-доктори који су, попут Кијука, добро знали да је Вук чупа-
јучи коријене светосављу, завјеренички изградио мостове према
српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона, а по-
рушио оне који су водили ка руској браћи. На тај начин увео је