Ива Кајганић
Медењак и зрно
Медењак је једном рекао да имам најлепше образе на целом све-ту.
И да миришу на кисело млеко и руже. Али, да кренемо од почетка.
Негде далеко, у земљи Пегуљица и Пегала, живело је једно зрно.
То наизглед беше сасвим обично зрно, малено и округло. Волело
је да се ишчуђава и трепће својим бистрим окицама кад се збуни.
Или, рецимо, да стоји на једној нози верујући да сви имају космос
место срца. Али, оно је, за разлику од свих других зрна, веровало
да ће наћи пеге које ће моћи да љуби. И ту своју наду носило је
свуда са собом, као колаче од бадема и меда, нудећи их свима који
желе да пробају и враћајући их у плетену корпу пред навалом
подсмеха и неразумевања.
Живело је зрно и сањало, јер живљење и сањање су увек ишли
заједно, да распростре своје чуперке по нечијим образима. Да се
загрцне од смеха док је посматрају те чоколадне очи и да понекад,
сасвим случајно, заспи у њима. Да загњури главу у ту косу боје
земље – или можда коре дрвећа? – и да осети мирис ораха, опор и
сладуњав, док се увлачи у ноздрве и претвара у звук. Да заједно
мрве пољупце које ветар не може однети. Да котрљају те прашња-
ве, црвенкасте грудве настале од усана, једнако сочне, али и пос-
тојане, дајући им љуштуру вечности. Хтело је да своју пеголију
(то је онај мали простор између усана и образа) прислони уз
његов нос и осети топлину шумских борова. Пробуђени комадић
детињства који се утискује у оног ко га љуби. Да се смањи сасвим
и буде мрва која почива на длану, као зрно кафе, које воли да
га неко њушка и премешта лагано од усана до шака и назад. Да
пољупцима сакупља са његових трепавица лешнике и кестење,
које је до јуче било на дрвећу. Да их ставља у крило, без обзира на
број и облик, не би ли их сачувало од заборава. Сањало је да милује
то детиње лице, можда од трешања. Његове очи препуне живота
траже мед у сваком бићу. Ослушкују унутар себе, присећају се
онога што још не знају. Гладне неба, дижу Вавилон. И плачу тако
да их нико не види.
Тако се зрно учило чекању и постајало непрегледна њива која
вапи за кишом и сунцем. Тражи да је ору. Претвара се у осећај.
Пуна жудње, захвална што уопште постоји. Чак су се и мисли тад
сејале саме од себе. Окретале главу једна другој. Требало је чупати
сумњу, али не може без крви, без очајања. Ожиљци од снова су се
напрасно отварали. Нико није био крив. Самоће је било много.
Коме показати тугу? Спирало се све сузама оног који верује. Об-
ликовало љубављу. Мекшало стрпљењем. Изнова и изнова. Зрно
је нестајало у молитви, дотицало земљу и небо, замењујући корак
летом. Губило себе у незнању и горчини. Враћало се кад сасвим
изгуби траг. Утеху пило из једног јединог сна. Трчати по жбуњу,
љубити грање и потоке, удисати истину, иако понекад боли, све
док нека зрела мушмула не падне у тај исти поток.
Зрно је то вече седело на крошњи покушавајући да помирише
ваздух и да смисли још неки важан цитат. Медењак је пролазио
поред размишљајући, загледан негде, као да су речи просуте по
путу. Но, за трен је скренуо поглед и угледао нешто малено на
дрвету. Зрно је осетило комешање, погледало доле. Приближио се,
заинтересован. Видело је неке миле очи како љубопитљиво посма-
трају. Био је то најдубљи и најнеобичнији поглед. Као наличје соп-
ствене душе. Кад је Медењак угледао те образе, нешто се проме-
нило у њему, а да тога није био потпуно свестан. Били су огромни
као кнедле и једноставни, без шећера. Округли и савршени попут
бескраја. Ту мекоћу је носио у себи целог живота и није знао како
да је именује. Зрно је гледало и није могло да верује. Како неко
толико личи на лане? Можда би то могао бити Медењак? Питало
га је, устрептало, али и прилично смело: “Хеј, може ли да се стане
у љуску кикирикија?” Ћутао је, али му није пуно требало да одго-
вори: “Само ако схватиш филозофију коштуњавог воћа.” Зрно се
слатко насмејало. “Добро, је л’ смем ја тебе нешто да питам, девој-
чурку, мада се не познајемо?”, рече Медењак. Климнуло је главом
у знак одобравања. “Да ли је могуће рогачу дати мирис прашуме?”
Зрно је скочило не скрећући поглед, пришло му и нежно изусти-
ло: “Мораш прво познавати његов прави мирис.” Те ноћи су поку-
шавали да намажу читав свој живот на један комад времена и да
понуде оног другог. Да схвате приче сачињене од радозналости и
тишине и да одговор замене питањем, јер једино тако може.
Загрљени, умивени чежњом, шетају. Свуда је камење које ћути,
али нема мира. Не још. Посрћу и застају. И трагају за опроштајима
који ће тек доћи.
(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу објављеном 2010.
у двоброју 8/9 за најбољу причу средњошколаца)
Mарија Ставретовић
То је моја земља
Прошлог лета, у Петровцу на мору, дечак из Русије ме је питао
из које сам земље. Рекла сам му да сам из Србије, најлепше земље
на свету.
– Шта је то што је чини најлепшом? – упитао ме је.
Тада сам започела причу о Србији.
– То је земља која има златну равницу, зелена брда и високе
снежне планине.
У златној равници живе распевани људи који производе храну
за све нас. Златно жито заливају Дунав и Тиса.
Највећа европска река Дунав среће се са реком Савом и у том
загрљају се развија мој завичај, Београд.
Јужније је брдовита и зелена Шумадија, коју красе малине, шљи-
ве, богате ношње, весео народ и као море велика река Морава.
На самом југу је Косово, колевка мога народа, где најстарије црк-
ве и манастири чувају српску историју.
Ми, Срби, увек смо се борили за слободу. Веома смо музикалан
и распеван народ. Имамо светски познату кухињу и поносни смо
на фреске наших бројних цркава и манастира, који су најлепши
украс Србије.
Мали Рус ми је рекао да га моја прича подсећа на његову земљу
и да ће следећи пут сигурно доћи у Србију. Ја сам тек тада схвати-
ла колико волим своју земљу и колико сам поносна на њу!
(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу за најбољу причу
ученика основне школе, објављеном 2010. у двоброју 8/9)
Mарија Ставретовић
Ка невином литерарно инспирисаном срцу наше отаџбине
Са господином Зораном Младеновићем из Монтреала, колекци-
онаром слика и књига и покровитељем награда за књижевне ра-
дове младих српских писаца, разговарамо у Редакцији часописа
Људи говоре у Торонту.
Чудесни су путеви познанства међу људима, а још чудеснији из-
међу уредника часописа и читалаца, будућих сарадника. Колек-
ционара уметности, Зорана Младеновића из Монтреала, упоз-
нали смо преко часописа и нашег сарадника из Балтимора, сли-
кара Богдана Мишчевића, коме смо посветили рубрику “Прича
о уметнику” и објавили 12 репродукција његових слика у дво-
броју 4/5 године 2009.
После повратка у Монтреал јавио нам се колекционар Мла-
деновић и ми смо му послали све бројеве нашег часописа. Умес-
то празних речи похвале, овај веома информисани човек у срп-
ској култури, којој је страсно посвећен, предложио нам је да сва-
ке године објавимо конкурс за младе српске писце, а он ће бити
покровитељ награда.
О господину Зорану Милановићу рећи ћемо још само то да
се у његовим изузетним колекцијама слика и књига, између ос-
талих, што се тиче српске културне прошлости и садашњости,
налазе слике Паје Јовановића, Саве Шумановића, Љубе Попови-
ћа и Владимира Величковића; фототипско издање Мирославље-
вог јеванћеља, сат краља Николе Петровића, а из светске кул-
турне баштине оригинално рукописно издање Виктора Игоа, и
књига за увођење у витешки ред краља Чрлса IV, са орнаменти-
ком знаменитог сликара Франческа де Гоје.
У овом броју објављујемо првонаграђене приче младих лите-
рарних талената са првог нашег конкурса. Награде су добиле:
Mарија Ставретовић из Београда за причу То је моја земља у кон-
куренцији ученика основних школа; Ива Кајганић, такође из
Београда, за причу Медењак и зрно, у средњошколском узрасту;
Никол Марковић из Торонта за причу Истргнуто из дневника
туге, у конкуренцији студената универзитетског узраста. Ову
одлуку донео је Жири у саставу: Предраг Драгић Кијук и Радомир
Батуран, уредници часописа Људи говоре и Зоран Младеновић,
колекционар уметности и покровитељ награда.
Поред новчане награде, која је припала првонаграђенима,
наш часопис објављује у овoм броју и њихове радове.
Успешна реализација конкурса часописа Људи говоре из То-
ронта била је повод да разговарамо с председником Жирија и
покровитељем награда, господином Зораном Младеновићем из
Монтреала.
Људи говоре: Прошлогодишњи конкурс за најбољи књижевни
текст наших младих талената је завршен. Три најуспешнија про-
зна остварерња, у три разлиита узраста, награђена су. Ви сте ини-
цијатор овога конкурса младих писаца и покровитељ новчаних
награда. Који су Ваши мотиви да у овоме свему учествујете?
Веома ми је драго да смо, са Уредништвом часописа Људи говоре,
могли ову идеју да спроведемо у дело. Часопис универзално об-
ухвата естетско, етичко и духовно јединство стваралаштва на
српском језику и писму. То што ми стварамо било би бесмис-
лено да га не остављамо у завет новим генерацијама које следе,
прво, свој таленат, а онда и надграђују и настављају вредна дела
претходних генерација на нашем неисцрпном и вечном путу
стваралаштва, у универзалном смислу. Ми морамо радити на
томе да будуће генерације наставе оно најбоље што су претходне
генерације створиле. Наш Часопис има значајну мисију, а то је
да потомци из српског расејања не забораве, не изгубе свој језик
и писмо. Ако се то икада деси, део одговорности је на нама јер
смо у том случају посадили “дрво без корена”. Да до тога никада
не дође, били су и остали моји мотиви покретања овог конкурса.
ЉГ: Наш часопис улази у четврту годину излажења. Испред нас
је једанаести и дванаести двоброј. Ви нас пратите од почетка.
Какво је ваше мишљење о концепцији часописа и мисији коју
врши у свом народу ма где он живео?
Предивно је да се овакав литерарни концепт родио и да живи
овде на северноамеричком континенту. Импозантно сте успели
да укључите и успоставите сарадничку мрежу као ретко који
часопис. Ваши уредници, сарадници и претплатници су скоро
са свих континената света. Желим и верујем да ће се број прет-
платника временом увећавати, мада сам сигуран да је број чита-
лаца до чијих руку долази часопис Људи говоре многоцифрено
већи од званиног броја, као што се десило и у мом случају.
ЉГ: Имате ли предлоге за будућност нашег часописа?
Желим да видим више гостију из литерарне и ликовне области
под вашим покровитељством, као што је била промоција рома-
на О голманима и бубњарима нашег писца Небојше Радића из
Кембриџа. Један од најзначајнијих утицаја на ширење и очување
нашег језика јесте управо директан контакт с публиком и пре-
зентација наших најбољих духовних и културних остварења. Је-
зик се заборавља ако га не користите и не обнављате, а то се нај-
боље постиже директним контактом са ствараоцима и читањем
вредних дела на свом језику. Такође, потребно је да апелујете на
све читаоце, или бар на оне који слично мисле као ми, да помог-
ну у стручном раду и у организацији културних догађаја. Веро-
ватно вам је потребна и радна и стручна помоћ да бисте могли
успешно да наставите даље, у појединим фазама уређивања ча-
сописа, а не само материјална помоћ, која је и те како важна.
ЉГ: Ваша сарадња са нашим часописом усмерена је ка младима.
Како још можемо деловати на своје потомке у расејању да ос-
тану у српској култури и збивању?
Наша деца, укључујући и мог сина, која живе овде, изложена су
непрекидној језичкој и културној агресији садашњице и темпа
савременог живота. Морамо развити могућност да део неопход-
них, свакодневних информација, неопходних за егзистенцију,
деца добијају и проналазе на нашем језику и писму, кроз модер-
ни систем информисања, као што су, на пример, интернет, днев-
на штампа и други медији. Преко њих им, такође, преносити ин-
формацију о историјским и културним добрима и вредности-
ма које наша нација поседује и даље ствара. Само тако ћемо на-
ше нове генерације заштитити од заборава прошлости свога
народа и уградити у њих традиционалне вредности културе пре-
дака које ће млади искористити за перспективну будућност у
средини у којој настављају да живе.
ЉГ: Шта је следеће у вашим плановима, везаним за часопис
Људи говоре и његов конкурс за младе литерарне таленте?
Желим да наставимо у смеру у ком смо почели: очување српског
језика и писма и њиховог обнављања и ширења у свим узрасти-
ма и местима где млади Срби живе. Предлажем да ове године
распишемо конкурс за младе, који живе у установама за децу
без родитеља, на тему: “Моје најлепше”. Као што сам рекао, ваш
и наш часопис је мост на коме ћемо овога пута поставити путо-
каз ка месту одакле све почиње: невином, литерарно инспири-
саном срцу наше отаџбине.
У Уредништву часописа Људи говоре у Торонту,
На Сретење, Господње 2011. године)
Небојша Радић
Драги наши читаоци
До сада су моја размишљања и писање у овој рубрици ишли, на-
зовимо га тако, једним географски дефинисаним путем. Видели
смо пример италијанског језика и његових дијалеката, па затим
и шпанског (кастиљанског) језика, који се говори у многим зем-
љама света. Како сам на почетку то и објаснио, намера ми је да
оваквом упоредном методом, посматрајући и анализирајући про-
блеме и решења тих проблема код других, научимо понешто о
нашем српском језику и да одмрсимо барем мало ово несретно
лингвистичко клупко које је настало распадом Југославије и зајед-
ничког језика Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца (а све ми
се чини да је, сваки пут када о томе кренем да пишем, овај списак
све дужи).
Намера ми је, дакле, била да се у овом броју Људи осврнем на
кинески језик. Да ли је стварно један језик? Ако није, колико их
још ту има? Ко се служи којим језиком и зашто? Шта су Кинези
успели да ураде са својим језиком (језицима) током ових пет
хиљада година, колико њихова цивилизација траје, и како изгле-
да кинеска писаћа машина, обзиром да Кангши речник наводи
неких 47.035 знакова (карактера)?
У међувремену сам, међутим, од уредника овог часописа, про-
фесора Батурана, добио писмо са новинским чланком из “Курира”
комично-трагичне садржине. Изгледа, наиме, да UNESCO ката-
логизацију штампаних материјала врши на основу писма којим
је текст написан. Да ствар упростим и преведем на наш, српски
језик: ћирилица – српски, латиница – хрватски! Значи, уколико
објавите књигу на српском језику у Чачку (на пример) и штампате
је латиничним писмом, ваша ће књига (и не само ваша) бити за-
ведена код UNESCO-а под одредницом хрватски (Bosnian?) језик.
У осталој нашој штампи нисам, међутим, успео да нађем ни-
један чланак на ову тему, што говори вероватно или о количини
мог труда, или о приоритетима данашњег српског новиинарства
и политичких структура.
Дакле, учинило ми се да овог пута предност у нашој рубрици
треба дати овој увек актуелној и сада горућој теми о положају и
стању ћирилице у нас. Наш сјајни уредник, професор Батуран, је,
као и обично, реаговао брзо и одлучно, те је контактирао професо-
ра Збиљића, чији је интервју објављен овом приликом у “Куриру”.
Тако смо ми дошли до врло занимљивих текстова.
Први текст је насловљен “Српски језик и писмо после Вука
(осврт на грешке и лутања)” и он нам као на длану одсликава пут
српско(-хрватског) језика од “Бечког књижевног договора” Вука и
Даничића до данас, а потом нам на један сјајан и анaлитичан, пре-
цизан и једноставан начин одговара на наше недоумице и заблуде
у вези нашег језика, српског, и нашег писма, ћирилице (видети
Устав Србије). Да парафразирам колегу Збиљића, “сад кад више
нема Срба католика, које је оправдање за употребу латинице? “
Други текст је написао колега Ђорђе Јањатовић и у њему нам
предочава борбу “Ћирилицe”, удружења за заштиту ћирилице, од
оснивања 2001. године до доношења Устава Србије 2006. године.
У рубрици Језик и писмо објављујемо и Програм новопокрену-
те Језичке трибине у Удружењу Књижевника Србије.
И, да закључим овај уводник, хтео бих још једном да препору-
чим да све текстове у овој рубрици прочитате с пажњом и да сви
заједно никада не заборавимо да смо ми наш српски језик насле-
дили од предака и да, када га будемо предавали генерацијама које
долазе, тај језик треба да буде још лепши, богатији, уређенији и
племенитији, те увек спреман да изрази најдубље наше страхове
и најузвишеније мисли.
Ђорђе Јањатовић
Десет година борбе Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”
На Сретење Господње, 15. фебруара 2001. године у Новом Саду, од-
ржана је Оснивачка скупштина Удружења за заштиту ћирилице
српског језика “Ћирилица”, на којој су изабрани председник Скуп-
штине, Извршни и Надзорни одбор.
За оснивање Удружења посебно су заслужни проф. Драгољуб
Збиљић, који је успео да у рад укључи познате професоре др Дра-
гољуба Петровића и др Мату Пижурицу, затим проф. др Милоша
Ковачевића, док се проф. др Драго Ћупић једини од познатих стру-
чњака сам учланио у Удружење и давао леп допринос борби за ћи-
рилицу све до своје смрти 2010. године.
Драгољуб Збиљић је, у договору с господином Владимиром
Цвијиним Спремом, био главни покретач и оснивач Удружења и
он је све време од 2001. до 2011. био председник Извршног одбора,
док је у почетку координатор Стручне групе “Ћ-5 више” био проф.
др Драгољуб Петровић, а проф. др Мато Пижурица био је његов
заменик. Касније су се, после две године, из рада Удружења прак-
тично искључила обојица споменутих професора из само њима
знаних разлога, па је сав стручни посао у Удружењу углавном во-
дио проф. Драгољуб Збиљић.
Прва радна и приљежна председница Скупштине удружења, у
договору с Драгољубом Збиљићем, била је гђа Вера Давидовић, ко-
ја је на том месту остала све до своје смрти 2006. године. После
Вере Давидовић председница Скупштине била је Наташа Миодра-
говић, а њена заменица проф. Јасмина Пивнички. Обе су се ускоро
искључиле из рада јер им је понестала жеља да се боре за ћири-
лицу, тако да је улогу председника Скупштине обављао Драгољуб
Збиљић, који је истовремено био и председник Извршног одбора,
пошто се нико није јавио да обавља ову значајну дужност. Сада
предстоји избор новог председника Скупштине на редовној
годишњој седници Скупштине “Ћирилице” (кандидат Драгољуб
Збиљић) и председника Извршног одбора (кандидат Владислав
Ђорђевић).
“Ћирилица” је невладино, неполитичко и нестраначко удру-
жење грађана, које делује на целој територији српског говорног
подручја. Удружење ради на принципу добровољности кроз кул-
турне, просветне, научне и сличне активности.
“Удружење за заштиту ћирилице окупља Србе свесне онога
што су им у прошлом веку донели фашизам и комунизам и за-
бринуте над оним што им за будућност припрема мондијализам”,
како је на оснивању Повереништва за Београд 24. септембра 2001.
рекао проф. др Драгољуб Петровић.
Основни циљеви Удружења су стручни рад у корист српског
језика и српске ћирилице и довођење у склад уставног и закон-
ског статуса ћирилице као писма српског језика и његове служ-
бене и јавне употребе, као и развијање љубави, посебно код деце,
према свом националном писму, које је у основи српске културе.
Да би се ти циљеви остварили, Удружење свој рад заснива на
следећим активностима: изучавању правног статуса ћирилице у
законодавству, службеној и јавној употреби; истраживању запос-
тављености ћирилице српског језика у Србији, региону и дија-
спори; објављивању сталних и повремених публикација и струч-
них и научних дела; организовању предавања, изложби, пред-
стављања књига у вези с ћириличким писмом; едукативном
деловању у народу у вези с вредностима и значајем које ћирилица
има у књижевности и српској култури; борби за примену ћири-
личког писма у информационим технологијама.
Ради остварења наведених циљева Удружење сарађује са Ма-
тицом српском и свим другим институцијама српске културе за-
интересованим за очување ћирилице.
Удружење своје активности обавља уз подршку Српске пра-
вославне цркве, те је рад наше сваке годишње Скупштине бла-
гословио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др
Иринеј Буловић.
“Ћирилица” има своју заштитницу Богородицу Тројеручицу
Хиландарску и крсну славу Светог Кирила и Методија, коју члан-
ство обележава заједничком прославом у Новом Саду.
Одмах по оснивању Удружења Драгољуб Збиљић је извршио
истраживање о коришћењу ћирилице у натписима у Новом Саду
и констатовао да у некадашњој “Српској Атини” има једва 18,5%
натписа на српској ћирилици, а 81,5% на латиници.
Сматрајући да занемаривање коришћења ћирилице у свим
облицима њене јавне употребе темељито угрожава суверенитет
српског језика у целини, проф. др Драгољуб Петровић је саста-
вио Упозорење о угрожености српског језика и писма, а чланови
Удружења су га на скупу одржаном у Матици српској 15. јуна 2001.
године прихватили и упутили српској јавности.
У Новом Саду 22. октобра исте 2001. године одржан је Култур-
ни јавни поход за ћирилицу, којом приликом је прочитан захтев
градоначелнику Новог Сада господину Бориславу Новаковићу
да се заустави потискивање ћирилице у службеној употреби, а
Новосадској телевизији упућен захтев да врати наше писмо у
своје програме.
Већ после годину дана рада Удружење је имало је преко 400
чланова и основало повереништва у Београду (повереник Вла-
димир Лепојевић), Кикинди (Владимир Живанкић, који је верно
обављао ову функцију три године, да би га сменио Дејан Гњатовић,
који се ни у чему није истакао), Зрењанину (Војин Керлета, који је
касније прекинуо сарадњу), Сомбору (мр Мара Кнежевић), Бач-
кој Паланци (Славица Јурић, која је касније постала пасивна) и
Бањој Луци.
Бројне активности Удружења су у српској јавности изазвале
велико интересовање, а и признања су брзо дошла. Председник
Скупштине Вукове задужбине академик Дејан Медаковић је 8.но-
вембра 2001.године председнику Извршног одбора “Ћирилице”
Драгољубу Збиљићу уручио Повељу за допринос Удружења у ост-
варивању циљева Вукове задужбине.
Одредба о латиници као другом писму нашег језика је пос-
тојала у правној регулативи пре распада СФРЈ, па и у Уставу
Србије из 1990. и пратећем Закону о службеној употреби језика и
писма. У овом закону, на почетку члана 1. стоји: “У службеној је
употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски
језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком”.
У ставу 2. члана 1 наводи се: “У Републици Србији у службеној је
употреби ћириличко писмо, а латиничко писмо на начин утврђен
овим законом. “По законском основу одредба о латиници као
другом писму преузета је у Статут Удружења.
На 1. редовној годишњој скупштини Удружења, одржаној на
Сретење Господње у петак, 15.фебруара 2002.године, по образло-
женом предлогу Ђорђа Јањатовића, усвојене су измене Статута
“Ћирилице”, односно брисане одредбе о “латиници као другом
писму” српског језика. Од тада су управа и сви чланови Удружења
Статутом обавезани на борбу за једноазбучје у нашем српском језику.
Седмог јуна 2002. године организовали смо у Матици српској
у Новом Саду стручно-научни скуп посвећен теми “Ћирилица у
српском језику – данас и сутра”.
Дана 26.септембра 2002. на Филолошком факултету у Бео-
граду, на другом стручно-научном скупу, организовали смо рас-
праву о теми “Двоазбучје у српском језику – потреба или обмана”.
После одржаних расправа учесници скупа усвојили су следеће
закључке:
1. Ћирилица је прво, основно и једино изворно српско писмо.
Зато његова судбина мора бити државна брига, а не страначко
питање.
2. Пошто српски језик више није српскохрватски, изгубила је
сваки смисао на досадашњи начин схватана равноправност ћи-
рилице и латинице. Међутим, латиница се, упркос важећој
уставној и законској регулативи (која није без мањкавости), и
даље смишљено провлачи као део паралелне и илегалне норме.
Латиница је у савременом стандардном српском језику иле-
гална и према важећим међународним нормама (ИСО стан-
дард 12199).
Одржана су два културна јавна похода, један у Новом Саду 7. јуна
2002. на Тргу слободе, а други у Београду у Улици Вука Караџића.
Петицију Скупштини Србије и Скупштини АП Војводине за
доследно спровођење Устава и Закона о службеној употреби је-
Драгољуб Збиљић
Српски језик и писмо после Вука (осврт на грешке и лутања)
Српски језик
Српски се језик Вуковом реформом уврстио међу модерне европ-
ске и светске језике. У тој (Вуковој) реформи могу се наћи извеснe
мањкавости, али се основни разлог за реформисање и коначан
исход захвата у вези с језичком и правописном нормативом не
може у битнијем оспорити. По нашем мишљењу, дакле, позитив-
на оцена Вукових захвата није под сумњом, мада не сматрамо да
се Вуку нема шта озбиљније приговорити и не мислимо да нашем
славном језичком реформатору треба изрицати само хвалоспеве.
Поготову нисмо за то да му у свакој прилици одајемо безмерну
хвалу, па и онда када се његовог наука не придржавамо довољно,
или чак радимо потпуно супротно – када, на пример, напуштамо
у српском језику његово изворно писмо ћирилицу.
Неки наши лингвисти данас раскршће у вези са српским је-
зиком и писмом везују за деведесете године 20.века, односно за
сецесију Хрватске и за тадашњу појаву “хрватског језика”. По на-
шем мишљењу, те су године само почетак финала које се ни данас,
на почетку 21.века, није окончало.
Грешке и лутања у вези са Србима и њиховим језиком видимо
у 1850.години, у времену сачињавања књижевног договора у Бечу,
познатог под именом Бечки књижевни договор. Претежан део
српских лингвиста и данас том договору одаје признања, или још
не говори о његовим тамним странама. У том договору није наве-
дено име језика, што је олакшало касније смутње, искривљивања
и грешке у вези с тим.
Наравно, многи ће данас казати: лако је сада говорити о не-
чему што је било пре 160 година, уз сву “накнадну памет”. Ми, ме-
ђутим, не сматрамо “накнадну памет” маном и не мислимо да не-
мамо права да дајемо оцену и да тумачимо минуле догађаје. Жи-
вот и рад се не завршавају у овом часу, а за сутрашње доба не мо-
же бити без значаја данашње (пр)оцењивање онога што је било
јуче. Како да избегавамо нове (исте или сличне) грешке ако не
(про)тумачимо старе?
Вук и Даничић, с једне, и пет Хрвата и један Словенац, с друге
стране, потписали су 1850.године у Бечу договор у коме између
осталог стоји “да један народ треба једну књижевност да има” како
“бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ује-
динили”. Бечки књижевни договор, у ствари, послужио је томе да
се, на неки начин, озваничи језичка реформа Вука Караџића, за
чију је основицу он узео новоштокавски дијалекат источне Херце-
говине, и да се његова реформа пренесе изван тадашњег подручја
Србије. Наравно, податак из тог договора о “једном народу” исто-
рија је убрзо демантовала, а онда су Хрвати (они, разуме се, који
су били укључени у тај посао), издвојивши се национално, пре-
именовали српску (новоштокавску, вуковску) језичку основицу
преко “хрватског или српског” и “хрватскосрпског језика” у “хрват-
ски језик”. Тако је, у ствари, српски језик, односно основица јези-
ка Срба која је послужила за нормативни књижевни српски језик,
убрзо постао мајка других језика: “хрватског”, па затим “босанс-
ког/бошњачког” и, најзад, “црногорског”, а сутра, нажалост, већ
планираног “војвођанског”, “шумадијског” и ко зна још којег.
Природно је да се човек упита: како је то могуће?
То је могуће стога што у свету нема институција које арбит-
рирају који је чији језик и како се он зове. Сваки народ, у ствари,
свој или позајмљен/усвојен језик назива како хоће. Само, док у
свету нико не преимењује, на пример, енглески језик, па је он и
у Америци енглески, дотле српски језик, односно варијанту тога
језика, Хрвати зову “хрватски”, муслимани, преименовани недав-
но у Бошњаке, своју варијанту српског језика зову “босански” (било
би, на неки начин, логичније “бошњачки”, али то не мења лингви-
стичку чињеницу да је то српски језик, тј. његова осамостаљена
стандардна варијанта), а Црногорци свој досадашњи српски језик
већ су преименовали у “црногорски језик”.
Српска језичка наука после смрти Вука Караџића (1864) скре-
нула је из вуковске србистике у воде сербокроатистике, добрим
делом напустила је Вуков лингвистички пут и спустила се на Ја-
гићев лингвистичко-политички друм и почела, у суштини, да ост-
варује јагићевске кроатистичке замисли. Формално, дакле, срп-
ска језичка наука после смрти Вука Караџића била је у сербокро-
атистици, а суштински у окриљу кроатистике.
Српска језичка наука данас се освешћује, али не довољно брзо
и успешно. Има све више радова и књига које су изричито засно-
ване на научном гледању, али међу стручњацима није овакво гле-
диште преовладало у потпуности и није у одговарајућој мери нау-
чно-институционално засновано. А не може ни преовладати све
док се не схвате и не истакну велика застрањивања и лутања која
прате српску сербокроартистику готово век ипо.
Напуштање вуковских србистичких научних погледа се прак-
тично зачело подршком Ђуре Даничића Ватрославу Јагићу и јаги-
ћевској “школи” да се српски језик, који је по Вуку био језик срп-
ског народа све три вере (православне, католичке и муслиманске),
преименује у “хрватски или српски” као језик једног народа са
два имена (Срби и Хрвати) и две вере (православна и католичка).
То је била прва грешка, која је произвела касније нове грешке и
напуштање вуковског пута у именовању и чувању српског језика.
После Ђуре Даничића појавило се гледиште познатог и веома ути-
цајног књижевног критичара Јована Скерлића, који је, пред ства-
рање заједничке југословенске државе године 1913, предложио да
се српски, односно “хрватски или српски језик”, обједини у изго-
вору на екавици, а у писму на латиници. Каснији резултат тога, и
без таквог званичног договора, био је да су Хрвати, уз део Срба,
задржали ијекавицу. Латиница је почела да продире у српски је-
зик, односно и у језик Срба, најпре у окупацији (1915-1918) а онда
– што милом, што силом – нарочито после стварања југословенске
државе (1918). Ипак, док се у Краљевини Југославији очувала рав-
ноправност у коришћењу писама ћирилице и латинице (Срби су
се углавном служили ћирилицом, а Хрвати латиницом), после раз-
бијања Југославије 1941.године створена је сателитска НДХ, у ко-
јој је ћирилица Србима забрањена уредбом већ 10.априла 1941. По-
сле ослобођења поново је формално враћена равноправност ћи-
рилице и латинице, а таква равноправност озваничена је убрзо и
Новосадским договором (1954), који је озваничио и назив “српско-
хрватски” и “хрватскосрпски језик”. Назив “хрватскосрпски језик”
био је претворен у “хрватски језик” у познатој Декларацији о на-
зиву и положају хрватскога књижевног језика већ 1967.године, да
би назив “хрватски књижевни језик” ушао и у хрватски Устав из
1974.године кроз једну еуфемистичку формулацију којом је доз-
вољено и Србима да га називају “српски”. Од тада је у Хрватској
назив језика био само изузетно двочлани, а најчешће је имао назив
“хрватски језик”. Од последњег разбијања оне веће Југославије
(1991) “хрватски језик” је с латиницом заведен и у међународним
институцијама под ознаком ИСО/ФДИС 12190. Тако је, у ствари,
окончан јагићевски кроатистички пут, на коме је српски језик
претворен у “хрватски”. И данашња хрватска лингвистика говори
о “хрватском језику” као посебном језику хрватског народа.
Лингвисти у Србији, за разлику од тога, још нису сви раскр-
стили са сербокроатистиком, па и у овом часу издају у Институ-ту
за српски језик САНУ Речник српскохрватског народног и књи-
жевног језика, иако не постоји више “српскохрватски језик”, и од
Удружење књижевника Србије
Удружење књижевника Србије
У среду, 2. марта 2011. године у 19 сати
свечано се отвара ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС-а.
За рад Језичке трибине УКС-а одабрано је 30 тема
значајних за отворена питања српског језика,
тј. за питања имена и преименовања српског језика
и за употребу непотребних страних речи у српском језику.
На основу јавне научне обраде ових тема
биће сачињени закључци
као главни циљ Језичке трибине УКС-а.
Избор тема извршило је уредништво Језичке трибине:
проф. др Милош Ковачевић, проф. др Петар Милосављевић,
проф. др Михаило Шћепановић и Миле Медић.
Главни уредник и водитељ Језичке трибине УКС-а је угледни књи-
жевник Миле Медић, аутор чувених Завештања Стефана Немање.
Трибина ће радити трајно, сваке среде од 19 сати,
све док се отворена питања не разреше и не примене у Србији.
Удружење књижевника Србије
Језичка трибина Удружење књижевника Србије
Заштита српског језика и његовог имена
Скупштина Удружења књижевника Србије, крајем 2010. године,
донела је одлуку да се оснује Језичка трибина УКС ради зашти-
те српског језика и његовог имена.
Задаци Језичке трибине
Језичка трибина има задатак да покрене широку, стручну, от-
ворену и јавну расправу о отвореним питањима српског језика,
са посебним освртом на масовну провалу непотребних стра-
них речи у српски језик и злоупотребу имена српског језика
преименовањем у хрватски, бошњачки и црногорски језик.
Учесници у раду Језичке трибине
Предвиђено је да у раду Језичке трибине УКС учествују:
– врхунски стручњаци из области филологије и лингвистике,
првенствено најбољи представници србистике као науке посве-
ћене проучавању и унапређењу заштите српског језика у савре-
меним условима,
– истакнути књижевници, новинари, историчари, глумци и дру-
ги истакнути јавни радници из свих области науке, културе и
умјетности.
Језичка трибина УКС отворена је за све грађане из свих друшве-
них слојева, поштоваоце српског језика, који својим ставовима
и предлозима могу допринети бољем положају и заштити срп-
ског језика.
Место и време рада Језичке трибине
Трибина ће се одржавати у Француској 7, једном седмично,
сваке среду, у 19 часова, од јануара до јула 2011. године.
По потреби, ванредна заседања Језичке трибине могу се одржа-
вати и на другим местима.
Циљеви Језичке трибине
Трибина треба да даде научне одговоре и рашчисти сва отво-
рена стручна питања положаја српског језика и његове заштите.
Циљ трибине је да изради закључке и ставове о свим отво-
реним питањима српског језика и упути их јавности на увид,
одговарајућим установама и државним органима на усвајање и
спровођење у дело.
Најважнија излагања на трибини биће објављена у збор-
нику заједно са закључцима и ставовима у виду декларације
Удружења књижевника Србије о стању српског језика и мерама
заштите.
Са тим ставовима и закључцима Језичка трибина ће наста-
вити рад у септембру 2011. године на примени и остварењу тих
закључака до њиховог пуног остварења.
Теме Језичке трибине УКС-а:
а) О питањима српског језика и његовог имена
1. Српски писци и српски језик
2. Језичка култура данас
3. Српски језик и српски национални (филолошки) програм
4. Порекло српског језика и његов развој до 12. века
(и упоредни преглед развоја хрватског језика)
5. Развој српског језика од 12. до 19 века
(упоредни развој хрватског језика)
3. Однос штокавског, чакавског и кајкавског
језика и ширење штокавског језика на запад
4. Вукова реформа српског језика и српски језички програм
5. Хрватски језички програм
6. Језичко-политички договори и српски језик:
Бечки, Новосадски и Дејтонски
7. Хрватска декларација о стању и положају хрватског језика
и раскидање језичке заједнице са Србима
8. Слово о језику и обнова србистике
9. Политичка мисао србистике
10. Српске националне језичке установе и српски језик
12. О имену и преименовању српског језика у хрватски, босан
ски и црногорски језик
13. Босански бошњачки језик и босанска бошњачка нација
14. Имају ли националне мањине право на употребу тзв. хрват
ског, црногорског и бошњачког језика као свог националног
језика у Србији
15. Јединство и нејединство српскога језика
16. Однос српског и српскохраватског језика јуче и данас
17. Писма српскога језика
18. Српски језик у дијаспори
19. Српски језик у уџбеницима и школском систему
20. Правописни проблеми српскога језика
б) О непотребним страним речима у српском језику
Језичка трибина УКС има задатак да даје савете, пружи стручну
помоћ и даде одговоре на сва језичка питања свима који желе да
говоре српским речима и желе да се ослободе непотребних под-
метнутих страних речи.
Трибина ће се такође бавити истраживањем степена загађе-
ности српског језика непотребним страним речима у свим об-
ластима јавног живота:
1. Непотребне стране речи у јавним гласилима:
на телевизији, радију, у новинама и часописима
2. Непотребне стране речи у језику политичара
и других јавних радника
3. Стране речи у науци
4. Непотребне стране речи у појединим областима живота: у
спорту, школству (у уџбеницима), трговини и у свакоднев
ном животу
5. Теоријске основе употребе и злоупотребе
страних речи у српском језику
6. Богаћење или сиромашење српског језика страним речима
7. Изумирање језика и стране речи
8. Чишћење непотребних страних речи у језицима
европских народа и језика
9. Однос и став научних установа у Србији према
употреби и злоупотреби страних речи у српском језику
10. Ставови Вука Караџића о чишћењу страних
речи из српског језика
Миле Медић, др Петар Милосављевић,
др Милош Ковачевић и др Михаило Шћепановић
Оливера Доклестић
Тражимо сличности – жмуримо на разлике
Када је велики математичар, филозоф, проналазач, историчар,
правник, лингвиста, један од посљедњих људи из Западне Европе
са широким, енциклопедијским знањем, Готфрид Вилхелм фон
Лајбниц, најчувенији Лужички Србин, који се потписивао старо-
словенски и њемачки, и који је у 17. години живота, 1663. године,
одбранио рад под називом Disputatio metaphysica de principio indi-
vidui, већ у тако раном животном добу, окружен ратовима, по-
харама и разарањима, вођен урођеним животним оптимизмом и
позитивизмом, дошао до закључка да се свијет уситњава, дијели,
да су разлике много важније од сличности, и да треба озбиљно по-
радити на заједништву, и свему ономе што људе зближава и по-
везује, а не инстистирати на ономе што раздваја и удаљава кроз
разлике. Велики научник, у души оптимиста, био је један од пре-
теча идеје европског мира и заједништва, а своје теоретско знање
из филозофије преточио је у математичку дисциплину инфините-
зималног и диференцијалног рачуна, која се бави граничним ври-
једностима, преко којих је могао да докаже своје тврдње о слично-
стима, користећи заједнички и непосредни језик мисли свих на-
рода и свих људи на исти начин. У теорији бесконачно малих ври-
једности готово да се свим појавама, свим народима и свим јези-
цима, може пронаћи заједнички почетак. Лајбниц је био свије-
стан свог славенског поријекла и свакако да се интересовао за исто-
рију и коријене свог народа, дубоко усађене међу Германе. Било је
то оно вријеме када су Словени на југу Европе, на Балкану тако-
ђе гајили националне и слободарске осјећаје, али под стегама раз-
них туђих управа, Млетачке републике, Аустрије, Угарске и Турске.
Данас опет живимо у времену уситњавања, тражења разлика,
са доминантном идејом стремљења Уједињеној Европи, која до-
носи јединствене стандарде, норме живота, у времену које мар-
гинализује значај историје и све оно што је било јуче у корист
супрематије садашњости и будућности. Суштинска Европа, као
континет мира и слободе, требала би да буде јединство разлика,
свих оних бескрајно малих дивергенција које постоје међу на-
родима, али са јединственом премисом, да су разлике минорне у
односу на све оно друго што је заједничко и слично.
Словенски народи, као највећа, најмногољуднија групација
породице народа, у Европи, народа који су раздијељени религи-
јом, државним границама и системским устројствима, имају по-
себну улогу у Европи, у толикој мјери да нико и никада више не
може да оповргне тај значај.
Излагање сам започела подсјећањем на Лајбница, великог на-
учника из племена Лужичких Срба, народа славенског најстра-
далнијег, према коме је свака или скоро свака власт за посљед-
њих хиљаду и пет стотина година, била маћехинска, и под који-
ма су они, ипак, уз све вјековне недаће, успјели, мирни, радишни,
покорни, носили дубоку вјеру у своју самобитност, да, не само
опстану, као народ, већ и задрже свој национални и културни
идентитет, на тлу данашње Њемачке. И то је фантастичан прим-
јер истрајавања и хришћанске трпељивости, која их краси, осо-
бина која је старија и од самог времена када су прихватили хриш-
ћанство као религију.
Долазим са југоистока, из Црне Горе, региона залива Бока Ко-
торска, који чине општине Херцег Нови, Котор и Тиват са око
80.000 становника, гдје је туризам основна привредна грана, гдје
су први хотели изграђени прије више од 110 година. Због вјеко-
вних сучељавања великих цивилизација и култура, највише
под утицајем Источног и Западног Римског Царства, она је оста-
ла капија Истока и Запада. Вјековно преламање утицаја правос-
лавља, које се прво везивало за Констатинопољ, затим управу
Немањића, потом, Москву, и католичанства, уско повезаног са
Светом столицом, папом и Венецијом, и мухамеданства, по ути-
цајима Отоманске Империје, Велике Порте и Истамбула, учи-
нило је да је локално родољубље и очување сопственог иденти-
тета било најважнија и неисцрпна одлика становништва у Боки
Которској, на коју се надовезивала каменита држава гласовитих
јунака, слободарски Пиемонт, Црна Гора. Кроз улаз у Боку Ко-
торску вјековима су пролазили бродови разних империја и осва-
јача, пријатеља и непријатеља, од Римљана, Грка, Турака, Мле-
чана, Француза, Руса, Аустријанаца и Угара, Њемаца и Талијана.
Од толиких војски и окупација, домаћи, аутохтони, словенски
живаљ, прихватао је понешто од њихових особина и понашања,
и уткао у своје навике и обичаје, али је задржао највише својих,
славенских особености. Одувијек је Бока била важна стратешка
тачка, као географско подручје, мирна лука, добро привјетриште
у вријеме невремена, и као завучени, скривени акваторијум, за
бродове бјегунце и флоте нападачких, ратничких армада, за кон-
тролу пловидбе читавим Јадраном, све до Отрантских врата. Тек
у овом добу, након много вјекова, Бока Которска више није војна
база, војно упориште. Њена популарност иде у другом правцу,
захваљујући природним одликама, највише клими и морфоло-
шким облицима, увалама, као зимовник луксузним јахтама, из
читавог свијета, а посебно као дио УНЕСКО-ове културне и при-
родне баштине. Љепота једног од најчувенијих залива свијета,
које неки називају и јужним фјордом, и који се из сателита види
као плави лептир раширених крила, већ се надалеко прочула, те
је Залив ушао у редовне обиласке великих крузера у њиховим
шетњама Средоземљем.
Бока Которска синоним поморске вјештине, у више од 12 вје-
кова дугој традицији, с поносом истиче везе са Русијом, којој је
мала Бока поклонила неколико својих сјајних капетана који су