Давор Миличевић
Свети Сава у огледалу српском
Једно од уводних предавања курса српског језика и књижевности
нашим студентима у Ватерлоу почињао бих малим тестом у ко-
јем би им, један за другим, показао два листа папира, тражећи
од њих да кажу шта виде у мојој руци. На првом листу би се на-
лазила репродукција коју, без сумње, сви препознајете: Свети
Сава са фреске у манастиру Милешеви; можда најчешће виђана
слика Светитеља, она иста коју налазимо, рецимо, већ децени-
јама на првој унутрашњој страници патријаршијског џепног ка-
лендара. Из године у годину, са све више стрепње, показујем на-
шим младим људима овај лист папира. Многи од њих, у овим
посљедњим генерацијама, рођени су у Канади, и оних неколико
секунди оклијевања, које су некада биле посљедица невјерице да
их се нешто тако очигледно пита, сада, са подозрењем, почињем
да посматрам као могућу несигурност у одговор. Ипак, и данас,
након тих неколико секунди, чујем: “Свети Сава. Видимо Светог
Саву”. А онда бих им показао други лист, репродукцију у боји
испод које бих сакрио име аутора и назив слике: Пит Мондријан,
Композиција са црвеним, плавим и жутим. Наравно, услиједио
би кратак период чуђења изазван недоумицом због чега се тако
двије неупоредиве ствари доводе у везу, праћен неколиким дос-
јеткама примјереним узрасту. Али убрзо би неко већ рекао шта
види: “Видим слику. То је слика”. И одмах би се већина сложила.
Пред њима је слика, апстрактна, модерна слика.
И заиста, одговор на ово друго питање потпуно је тачан. Сту-
денти су у јарко обојеним правоугаоницима и квадратима пре-
познали слику. Препознали су оно што нису успјели на првом
листу папира, када су, преварени контекстом у којем се постав-
ља питање, пожурили да покажу знање о садржају слике и ка-
да су занемарили на тренутак чињеницу да пред њима није
Свети Сава него представа српског светитеља, његова ликовна
презентација. Поистоветили су, укратко, лик и ликовну пред-
ставу лика. Заведени познатим ликом, у поређењу са другим
листом папира видјели су само разлике испуштајући из вида
најелементарнију заједничку ствар – да се у оба случаја ради о ли-
ковној представи.
Наравно, ријеч је о јефтином трику, подметању лажног пита-
ња којим се нарушава основни фер-плеј у односу наставника
према ученицима и ученици наводе на погрешан одговор. Али
свјесна обмана у овом случају има ваљан разлог. На овај начин
ученицима би се скренула пажња на неколико ствари које се
тичу природе умјетничког израза. Прије свега, из овог угла и на
упечатљивом примјеру визуелне умјетности, изненада би се от-
крио значај намјере модерног ствараоца да са свога дјела напро-
сто згули садржај. Иза правилних Модријанових четвороугаони-
ка могли би, чак и они који са неразумијевањем и одбојношћу
гледају на модерну умјетност, да наслуте умјетников вапај чија
је намјера да се ономе ко посматра слику наглашено стави до
знања да је пред њим умјетничко дјело. И да тај гест прихвате као
умјетников позив на борбу против аутоматизма перцепције. А
са тим сазнањем, на којем у драстичној мјери инсистира модерна
ликовна умјетност, свакако се другим очима гледа и на сликар-
ство ранијих периода: и у реалистички урађеном портрету сада
се већ разазнају потези киста, у свему што је урамљено види се да
је слика однос линија и боја. Ево, дакле, кратице до спознаје шта
чини суштину ликовног израза. Ево, истовремено, брзог уви-
да у природу промјена у рецепцији дјела; и у неминовност смје-
на увијек супротстављених умјетничких праваца у којима, мање
или више драматично, пажња бива усмјерена на буђење свије-
сти о умјетничком дјелу као таквом. Постаје нам јасно да однос
линија и боја јесте оно што, баш као на Мондријановим квадра-
тима, видимо и на платну на којем су Пикасове купачице али
и Леонардова Мона Лиза. Однос линија и боја је оно што, на
крају крајева, без обзира на другачију природу фрескопишчевог
израза, видимо и на милешевском зиду.
Са овако освојене позиције која говори о природи ликовне
умјетности лако је направити искорак ка тумачењу књижевности.
Ако је сликарство умјетност линија и боја, онда је књижевност
умјетност ријечи. Ако нам сликар на мање или више скривен
начин скреће пажњу да не треба да поистовећујемо предмет при-
казивања и приказивање предмета, исто тако нам и књижевник
непрестано шаље поруку да је пред нама дјело фикције, да зна-
чењима ријечи на листу папира не смијемо допустити да на-
пусте тај папир и скрасе се у ванјезичким реалностима које
означавају. Језик у књижевном дјелу, и најједноставнијом ри-
мом и најсложенијим композиционим поступком у роману, упу-
ћује сам на себе, баш као што то чине линије и боје на сликар-
ском платну. С тим што између ова два начина умјетничког из-
ражавања, управо у природи грађе коју користе, постоји огром-
на, непремостива разлика: језичку поруку никада не можемо
да лишимо значења, са језичког израза не можемо да згулимо
садржај као са платна, и никада од ријечи не можемо да напра-
вимо нијеме правоугаонике и квадрате. Ријечи које користи
умјетник исте су оне које користимо сви ми, ево овдје, сада, и
у свим другим приликама, свакога дана, и све те ријечи имају
већ одређена значења која као пртљаг уносе са собом у сваки
наш разговор, у сваку нашу усмено или писмено исказану ми-
сао. Оне, и када их задржавамо на листу папира пред нама,
ипак успијевају да једним дијелом значењске енергије искораче
у ванлитерарну стварност. И не само то. Ријечи у људском језику
немају само денотацију, своје рјечничко значење. Оне време-
ном, и проласком кроз различите контексте, добијају и посеб-
на значењска сјенчења, добијају своје конотације којима бивају
натопљене. Помените ријечима српског језика кондир вина или
божуре или пшеницу белицу или брата од заклетве или бојно
копље или равно поље и крваво разбојиште или часни крст, и
већ сте, како нас подсјећа Новица Петковић, у власти косовског
предања: “све примисли које изазивају ове слике воде вас према
њему”. Књижевност и јесте она активност чији је циљ да креира,
зароби и поново активира такву врсту значења. И зато су, како
вели Исидора Секулић, у језику садржане све тековине народа
и све његово биће. А књижевност једног народа јесте она ризни-
ца у којој су те тековине преточене у трајно и увијек доступно
богатство. Скерлићевски речено, књижевност је највиши израз
националног бића.
Ако се сада запитате, а сигурно се већ питате, зашто овакав
увод у данашње предавање, на овом мјесту, гдје смо дотакли
суштину нашег односа према националној прошлости – а подроб-
није објашњење ове тврдње остављам за сам крај овог обраћања
– мораћу да вас упутим на вас саме. Молио бих да се свако од вас
дубоко и поштено загледа у себе и да одговори на питање: са ко-
јом количином пристајања на фразу је дошао данас на овај скуп,
са колико спремности да чује окошталу ријеч о величини српског
светитеља, да се унапријед и лако сложи са формулацијама изли-
заним од употребе до мјере да је и рељефност лика са којим су
се стопиле већ озбиљно истањена. Да климне главом на још јед-
но опште мјесто. Јер ми више и не очекујемо ништа више од голе
фразе када највећег међу Србима описујемо и одређујемо. А ако
нам је угаони камен духовне куће тако измјерен, каква нам је
онда грађевина која на њој почива?
Другим ријечима, питање аутоматизма перцепције неодво-
јиво је, као симптом, од истрошености одређеног система вријед-
ности. Тако је то када је ријеч о вриједностима похрањеним у
умјетничким увјерењима неког сликарског или књижевног пра-
вца, али исто и када се ради о много дубљем систему вриједности
који дефинише профил читаве нације. У овом другом случају,
аутоматизам перцепције указује на кризу идентитета нације.
Да је то заиста тако у случају Светога Саве као утемељивача
наше националне духовности, нека нам посвједочи поређење
нашег доба и наше реакције на Светога Саву са свим оним вије-
ковима кроз које је лик овог светитеља, на свим српским про-
сторима, центру и периферији подједнако, представљао симбол
опстанка. Погледајмо, дакле, Светога Саву у огледалу српском,
Предраг Р. Драгић Кијук
Хуманистички секлуаризам
Нико разуман, бар ја тако мислим, неће спорити јединствено про-
верљиву чињеницу: – иако се одрекао хришћанске филозофије ми-
лосности и врлине, грађански хуманизам није успео да сачува
достојанство човекове личности. Иницијација у царство садаш-
њости, човечанство које је културу заменило вољом за моћ, про-
грес опчињен тежњом да се прогласи универзалним усавршава-
њем, те коначно социјални дарвинизам – претворили су друштво
у секуларизовани мравињак. Главне одлике таквог друштва јесу
прагматизам који је укинуо својство емоција и политика која је
укинула хуманистички идеал, претврајући се у трансмутацију
филозофије. То је и разлог што се идеологизирана садашњост наш-
ла на супротној страни од вредности надахнућа, остварујући се у
антилиберализму и антихуманизму.
Ова европска секуларизована етапа и није могла да опточне
другачије но као рушилачка мисија. Зато је и било могуће да
опат Мишел Фурмон (1690 – 1746) стигне на Пелопонез 1739. не би
ли за свога краља, Луја XV, сачинио преписе свих епиграфских
споменика које пронађе. Уништавајући хеленско наслеђе био је
уверен да славу археолошких остатака може васкрснути једи-
но он, захваљујући својим преписима и књигама. Била је то нај-
необичнија мисија у историји цивилизованог света коју је учени
опат Фурмон овако описао: “Спарта је пети град који сам униш-
тио. Сада се бавим уништавањем најдубљих темеља Аполоновог
храма. Уништићу и друга античка места ако ми допусте да радим
на миру”.
Уверење да европски Запад може и на овај начин да спасава
културолошку баштину од примитивног Истока, који није све-
стан сопственог наслеђа, оправдаће два века касније и Ђовани
Папини тумачећи европско предводништво и дужност: “Европа
има право на привилегије… као награду за начин на који врши
своју мисију вођства и васпитања осталих народа”. Несумњиво,
такав дух европеизације испуњавао је и опата Фурмона док је, по
преписивању епиграфа, приступио уништавању урезаних записа.
Да је овај “цивилизовани” мисионар на необичан начин, дугочас-
но и “педантно” радио на очувању стожерног наслеђа – не сведо-
чи само чињеница да је за рушење Спарте “исплатио хиљаду и две
стотине дневница” већ и хиљаду и пет стотина преписа епиграф-
ских споменика сачуваних у Париској библиотеци.
Али, не будимо неправедни, поменимо и сличне успоне хума-
нистичког света и секуларизоване елите. Енглези су присвојили
каријатиде са Акропоља (Акрополис) за пример очувања експо-
ната под оптималним условима (Шкотланђанин, лорд Елгин, од-
нео је већину скулптура 1801–1802), иако су претходно срушили
Аполонов храм на Пелопонезу, у Фигалеу.
Много детаљније храму богиње Атене, Партенону, присту-
пили су уметности склони Млечани. Овај храм дорског стила у
Атини, на Акропољу (и једно од највећих дела архитектуре свих
времена) млетачким бомбардовањем је требало да буде отет од
неверника и припојен поседу хуманистичке цивилизације. Наи-
ме, у рату између Турака и Млечана, Партенон је доста пострадао
1688. пошто је у време опсаде експлодирало склониште барута,
које су Млечани бомбардовали, а које је било смештено у њему.
У том првом великом страдању, после двадесет векова постојања,
Партенон је изгубио скоро сву тимпанонску скулптуру. Прили-
ком обрачуна хришћанских Млечана са браниоцима паганског
Партенона пресудан тренутак представљао је “прецизан хитац
који је испалио тобџија Хрват”. Исто тако, претварање светили-
шта у барутни магацин је утолико несхватљивије јер је у хриш-
ћанској ери Партенон “постао византијска црква, затим католич-
ка катедрала и, најзад, под турском влашћу, џамија” (H.W. Janson:
“Istorija umetnosti”).
Било је то време краткорочних буна, а потом и устанака грч-
ких патриота за независност, почев од 1821, али и европских демо-
крата и родољуба којима је Грчка била идеал, а који нису оболели
од моралне лености. На страни грчких побуњеника, у борби за
независност од Турака, био је и херојски песник лорд Бајрон који
је и скончао на Пелопонезу, 1824.
На жалост, акропољско здање архитеката Иктиноса и Кали-
кратеса, које је грађено од 447. до 438. године пре Христа, постало
је предмет пљачке Енглеза и Француза који су у Грчкој “препо-
знали” прадомовину европске цивилизације, и због које су, 1827,
уништили турско-египатску флоту и озбиљно пољуљали Турско
царство. Русија је (као трећи савезник споразума у Лондону, од
20. октобра 1827) ушла у Једрене 1829, и истоименим миром доби-
ла право да њени бродови слободно плове кроз Босфорски мо-
реуз. Круна, пак, мале грчке државе понуђена је, 1832, баварском
принцу иако Немачка није била учесник тројног савеза, па је
грчки краљ постао Ото I.
Дабоме, и други су дали допринос просвећеном варварству.
Док је хуманиста Шлиман (Schlimann), верник Хомеровог позна-
вања критско-микенске културе, откривао Троју и Микену – ње-
гови земљаци, посвећеници тријумфалног похода, разносили су,
крали, грабили и пљачкали све до чега су дошли. Тако је и Зев-
сов жртвеник из Пергамона (Пергам) који је Еуменес II, уз по-
моћ “вајара који су дошли из Атине, са Родоса и из Тралеса”
(T.B.L. Vebster: “Helenizam”), подигао у знак захвалности Зевсу и
Атени Победници (“Никефори”) – јер су победили Гале и друге
непријатеље Пергамона – одмах по откривању 1878. пренесен у
Берлин. Овај величанствени комплекс из II века пре Христа (али
такође и највећи део Вавилона) представља најексклузивнији део
Берлинског музеја. Очито, ондашње владаре света није носила
само помама да ово уметничко и сакрално дело присвоје већ и
да, његовим измештањем из простора где је настао, потврде своју
тријумфалну моћ. Тачније, требало је баш над Зевсовим жртве-
ником – који је Јован Богослов прогласио “престолом сотониним”
(Откр. 2, 12 – 13) – прославити своју моћ.
Несумњиво, идеје измештања народа, анихилације и исцрта-
вање нових граница, секуларизована цивилизација је бранила
правом “мисије вођства и васпитања” примитивних, не би ли се
они уподобили царству власти и моћи. Поучно је ипак помену-
ти бар један дихотомичан пример: стари свет се огледао у над-
грађивању (Клеопатра је пренела 200.000 књига Пергамске би-
блиотеке у Александрију) – а нови свет у рушењу (Дијего де Ланда,
представник конквисте и фрањевачког реда спалио је у XVI веку
стару библиотеку Маја јер те књиге “садрже само сујеверје и лажи
самог ђавола”). Захваљујући његовој ревности, од “неколико
хиљада књига преостала су само три примерка”.
Да су се и идеје духа, споменици старих култура, морале под-
вргнути новој намени цивилизције против духовности сведочи
и одлука припадника идеологије владара света да никако не до-
зволе повраћај уметничких дела, тај порив особеног надахнућа,
тамо где су она настала. У име чега, ако не забране нарушавања
моћи, јер дела надахнућа у свом простору сведоче и успења и про-
лазност – у музејима они мракују своју беживотност покорени
вољом за моћ. Зато у Лувру, попут авети, почивају египатске дра-
гоцености (које су у Француску долазиле бродовима од времена
Наполеоновог похода на Египат) – или артефакта латиноамерич-
ких староседелаца у Археолошком музеју у Мадриду.
Уосталом, пракса друштава која су себи наменила аријевски
идеал има дугу традицију. Довољно је поменути да су хришћанске
колонијалне силе Старог континента у стварању “нове Европе”
на америчком континенту свирепо уништиле скоро сваки траг
тамошњих цивилизација. Резултат ових “просвећених” похода до-
вео је староседеоце америчког континента до руба истребљења
а њихову културу – у распону од 1700 година пре Христа па до
1550. када је Карло V забранио даља освајања у Америци – до апо-
калиптичних размера. Не треба губити из вида да су шпански
језуити своју мисију само на територији Нове Шпаније реализо-
вали на катастрофичан начин. Наиме, пре освајања у Новој
Шпанији је живело око двадесет и пет милиона Индијанаца; сре-
дином XVI века било их је шест и по милиона, а 1580. свега
1.900.000. Тако су затрте културе Инка, Толима, Наша, Химбаја,
Моче и Чими, односно олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и ин-
качка цивилизација.
Према томе, нема ничег необичног у томе што су друштва која
су себи наменила аријевски идеал прве опите спровели на старом
Светомир Бојанин
Човеков идентитет и наша савременост
Дефиниција проблема
Идентитет јесте истоветност нечег по чему се то нешто препозна-
је кроз време. Људски идентитет је вољно испољена особеност да-
тог људског постојања. Увек је у односу са друштвеном стварно-
шћу, улазећи у непрестани, пасивни или активни, дијалог са њом.
Идентитет одређује статус појединца у заједници. Формира се
уједначавањем хоризоната између појединца и заједнице.
У овом раду сагледавам човеков идентитет у духу “вертикалне
димензије”, о којој говори Мери Даглас у својој студији о два тела:
оном физичко-физиолошком и оном друштвеном, што проистиче
из саме друштвено одређене природе човека. То сасвим обухвата
неуропсихолошку анализу људске егзистенције дату биолошким,
социјалним и психичким слојем, који се узајамно условљавају и
одређују градећи целовиту једност људског постојања.
Полазим од тога да се идентитет човека заснива тамо где се
образује “прва спрега речи и ствари, где се једном заувек смештају
велике вербалне теме његове (човекове) егзистенције.” (Ролан
Барт, према Дагласовој) и може се поистоветити са стилом, који је
креативан однос појединца у заједници.
Наша савременост следећим тенденцијама омета процесе
обликовања људског идентитета, и то посебно оног кровног, кога
чини национални идентитет, као и оног свеобухватно присут-
ног, верског, који прожима људску егзистенцију од њених почета-
ка до данас:
– разградња виших етичких норми људског постојања;
– свођење научне мисли на механичке закономерности, подређи-
јући међуљудске односе моделу протока роба, куповине и продаје;
– ниподаштавање потребе човека за одређеним нивоом општег
образовања и за сопственим ставом изван сваке утилитарности.
Тема рада је обрађена у одељцима који следе.
Развој људског идентитета
1.
Развојни процес људског бића се одвија у виду интегративних про-
цеса. Све полази од упојединачених ћелија до сложених ћелијских
система и од основних функција у виду рефлексних активности и
сложених акција психомоторике, па до високо истанчаних вољ–
них и осећајно–мисаоних функција у највишој равни људске инте-
лигенције. Процес је сложен и захтеван. Одређен је спрегом односа:
– генског кода,
– позива стварности, у којој се одвија живот сваког појединца
међу нама и
– креативног чина људског бића којим се превазилазе биолош-
ки и амбијентно одређени облици живота
Тако се остварује човеково надамбијентално постојање, онак-
во какво познајемо кроз историју.
Човек се увек испољава одређеним идентитетом, дакле одре-
ђеном истости људског односа према свету, кроз време. Та истост
идентитета, и поред толиких међусобних разлика међу људима, од-
сликава суштину датог начина људске егзистенције. Она се увек
јавља у различитим варијантама истог типа постојања у сусрету
са другим.
Све почиње примањем дражи у неуронске сложаје људског
тела. Дражи покрећу одређену функцију, која онда сама собом
подстиче три процеса битна за разумевање човековог развоја:
– први процес се састоји у подстицању приноса мијелина за
развој овојнице око неурона, која их чини изолованим и
упојединаченим у њиховој функцији;
– други процес се састоји у подстицању бујања међунеуронских
веза, или синаптогенезе, што уцеловљује неуронске сплетове
и успоставља везе између тих успостављених целина;
– трећи процес се састоји у томе што покреће буђење, развој и
усавршавање психичких функција, које се заснивају упоре
до са заснивањем и развојем тих, помињаних, нервних сложаја.
То се дешава тако што се већим приносом мијелина и појача-
ном синаптогенезом повећава количина импулса што их неурон
прима и тиме усавршава сопствену функцију. Савршенија функци-
ја неурона поново повећава количину примљених импулса, који
поново подстичу развој поменутих неуронских структура, њима
се поново усавршава функција, која опет повећава пријем импул-
са и тако редом, у круг. Тако се сопственом активношћу усаврша-
вају и структуре неурона и психичке функције које су њима усло-
вљене у оквиру метаболичких процеса тела као изворишта енер-
гије за те процесе.
Поред тога кружног тока преливања структура и функција из
једних у друге самим процесом функционисања, овде се суоча-
вамо са још једном закономерношћу. Она нам објашњава процесе
интеграције, што чини осовинску функцију којом настаје човеков
идентитет, као чин перманентног људског усавршавања који га
и обележава као својеврсно биће у свету.
Увек се полази од нижих функционалних облика, који се интег-
ришу у оне сложеније који осмишљавају њихово постојање. Тако се
одвија хармоничан ток преласка од функција које су одређене био-
лошким закономерностима у оне са највишим облицима психичког
функционисања. У тој скали човековог дозревања сви они облици
активности нижег реда задржавају своју функционалну аутоном-
ност, што их чини увек спремнијим у вршењу оне највише интегри-
сане активности, којој су сви степени ових нижих активности подређени.
То је закон интегративног тока развоја структура и функција
које граде човеково постојање све до настајања његовог иденти-
тета, највишег облика који он достиже у датом тренутку у свом
односу са светом и окружењем.
Процеси који указују на кружни ток узајамног подстицања со-
матског и психичког развоја и интегративни процеси, где се
структуре нижег, биолошког реда укључују у вид постојања увек
вишег реда, идући тако до идентитета оствариваног у највишој
психичкој равни, сасвим оправдавају захтев да се људско биће не
дели на ментално и физичко, него да се схвата као једност бића и
једност постојања, као јединствена и целовита појава живота у
природи (2; 4).
2.
Развој човека почиње првим дражима које побуђују узлазне нер-
вне путеве ка кортексу, чинећи да буја и њихова соматска струк-
тура и да се буди и рачва функција што се њима заснива. То су дра-
жи из најразличитијих делова тела, јављају се у најразличитијим
модалитетима својственим човековој природи одређеној нивоом
његових пробуђених чула.
Њихово прво сабиралиште се догађа још у интраутерином
добу у вестибуларном пределу, где се обједињују узајамни утицаји
вестибуларних функција, тактилних и слушних путева, као и кон-
тролни импулси малог мозга упућени путевима кичмне мождине.
Ови последњи су битни за сам чин рађања и прве постпарталне дане.
Већ у том добу, прве кретње и први опажаји настају на позиве из
спољњег света, и настављају ту своју функцију засновану са тим
спољним утицајима у постпарталном животу. Оне се интегришу у
покрете новорођеног детета, добијајући тиме смисао у контексту
остваривања људског живота, чији су интегративни чинилац.
Тиме се једност постојања испољава својом суштином већ ту,
на самом почетку живота човека.
3.
Прве дражи из спољњег света (додири ствари, додири тела других,
топлина или свежина ваздуха што га обмотава) откривају детету
свет којим оно не влада, који долази споља, као и свет осећаја, а
сада већ и осећања које те осећаје прати, што се догађа унутар њего-
вог тела, његовог постојања. Дете се тако открива само собом.
Негде око навршене прве године живота довршава се сврста-
вање свих упојединачених могућности детета – од вршења алтер-
нативних покрета, препознавања мултисензорно одређених цели-
на простора, до остваривања визуомоторне контроле, хватања-
бацања, слагања, показивања – и гради тиме први ниво интелиген-
ције, или сензомоторну интелигенцију. Тиме се остварује први це-
ловит однос субјекта према другоме, према предметима у окруже-
њу и појавама које разазнаје и разуме. То прво доживљајно и функ-
Матеја Матејић
Предраг Петровић
Генијални руски песник Александар Пушкин у својој поеми “Мо-
царт и Салијери” приказује две врсте песника. У једној групи је
генијални, талентовани Моцарт, који спонтано ствара дивне ком-
позиције, такорећи без икаквог напора. Другу групу представља
Салијери, коме је уметност занат. Он ствара уз велики труд, а ни-
када не достиже ни квалитет ни спонтаност Моцарта. Отуда га
најзад из зависти трује.
Оно што је Пушкин изразио лепим стиховима у песми “Мо-
царт и Салијери”, Срби изражавају једноставно тако што кажу да
“има песника, а има и стихоклепаца”.
За Предрага Петровића могу сасвим поуздано да кажем две
ствари. Најпре, он неоспорно припада групи Моцарта. Код њега
стихови теку глатко, клизе спонтано, осећа се да су такорећи сами
изницали из Предрагове песничке свести. Друго, њега није нико
отровао – умро је природном, иако не лаком смрћу.
Но, о том потом. Да најпре кажем ко је био Предраг Петровић.
Рођен је 17.фебруара 1924. у Београду. Његов отац је био адвокат,
који је најпре имао приватну праксу у Београду. Онда је ступио
у државну службу и постао главни судија у врховном суду у Сур-
дулици. Умро је већ 1932. године. Његова супруга, а Предрагова
мајка, била је родом из Ваљева, па је по смрти свога мужа заједно
са Предрагом прешла да живи у Ваљеву. Предраг је завршио два
разреда основне школе у Београду и два у Сурдулици, а гимназију
у Ваљеву.
У Ваљеву је постојала већа група чланова Белих орлова, омлад-
инске органзације хришћанско-етичко-политичког покрета Збор.
И Предраг је припадао тој организацији. Комунисти су до 22. ав-
густа 1941. године били савезници Немаца, па су своју “ослободи-
лачку” борбу водили против српских жандара. Од 22.августа су се
партизанске јединице за рачун Совјета окренуле против Немаца.
Њихове акције су мало шкодиле Немцима, а много Србима. За
сваког рањеног Немца, Немци су стрељали педесет, а за сваког
убијеног – сто Срба. Када је опасност од стварног биолошког ист-
ребљења Срба постала могућност, генерал Недић је позвао ро-
дољубиве Србе, а нарочито омладину, да ступе у борбу против
оних који су за рачун Совјета, Енглеске и Америке били спрем-
ни да се српски народ уништи, а да се Србија насели Кинези-
ма. Тада је Предраг, заједно са другим омладинцима из Ваљева,
ступио у Српски добровољачки корпус. Био је распоређен у Први
добровољачки пук.
У јесен 1944. године, када су партизанске јединице, уз помоћ
совјетских трупа и ваздушних напада Енглеза и Американаца,
освојиле Србију, националне трупе, српски добровољачки пукови
и четници су се повукли у Словенију. Пук у коме је био Предраг
није 24. маја 1945. године био предат од Енглеза комунистима, па
је тако избегао стрељање у Кочевју, где је око 1.320 добровољаца
из других пукова пострељано. Његов пук, под командом Илије
Мићашевића, повукао се у Италију. Кратко време су преживели
добровољци и четници провели у логорима у Палманови, Ћезени
и Форлију, а онда скоро две године у Еболију.
Еболи је мало место недалеко од Салерна. Енглези су нас насе-
лили у маслињацима пре уласка у Еболи. Спавали смо под шато-
рима. Постеља није било. Спавало се на картонским кутијама пос-
тављеним на голу земљу. У том “граду шатора” било је смештено
неколико хиљада нас преживелих из састава Југословенске војске
у отаџбини. Логор су чували Енглези. Врховни командант свих нас
је био генерал Миодраг Дамјановић, званични заменик и опуно-
моћеник генерала Драже Михајловића.
Људи су били подељени у две дивизије и један пук. Шумади-
јску дивизију су сачињавали преживели припадници Српског
добровољачког корпуса. Када су њиховог команданта Косту Му-
шицког Енглези предали Титовим властима, заменио га је пуков-
ник Андра Божанић.
Најбројнија је била Динарска четничка дивизија под коман-
дом војводе Момчила Ђујића. Најмања по броју била је група
србијанских четника, која је сачињавала Дрински пук, под коман-
дом капетана Лалатовића. Осим тога, известан број жена, мањи
број неудатих девојака и известан број деце су били смештени у
такозваном “породичном логору”.
Разлога да се осећамо потиштеним и несрећним било је мно-
го. Чињеница да смо напустили своју отаџбину стварала је бол.
Сазнање да су комунисти стрељали око 3200 добровољаца и мно-
ге четнике у Кочевју и другим стратиштима нас је мучило и
пекло. Неизвесност шта ће са нама бити, да ли ће и нас предати
коминустичкој власти у Југославији – уносила је немир у наша
срца. Животни услови су били очајни. Храна, иначе врло слабог
квалитета, била је довољна да не умремо од глади, али је била и не-
укусна и недовољна да нас засити. Нисмо имали ни најосновније
од онога што је за живот потребно.
Човек би очекивао да под таквим условима људи падну у оча-
јање, да буду потиштени и да им не буде ни до чега. Међутим,
физичка беда није имала утицаја на духовну снагу. Не памтим да
је икада пре тога, нити после тога, наш живот био тако и толико
испуњен духовним и културним активностима. Све је врило као
у кошници. У једној од малобројних барака имали смо капелу у
којој су редовно вршена сва богослужења прописана типиком.
Свештеника је било доста, па је то било могуће. Ипак, најчешће
је служио прота Алекса Тодоровић. Осим њега, у логору су били
свештеници Стеван Простран, Радислав Пауновић, Илија Було-
ван, Радован Миљковић, Данило Милановић, Милорад Доброта,
Љубисав Ђурић, игуман Валеријан Штрбац, ђакон Миодраг Ђу-
рић, ђакон Ђорђе Лазић и ђакон Божо Драгићевић, кога је у чин
ђакона рукоположио блаженопочивши епископ Николај Велими-
ровић у Словенији. Богослужења су била врло добро посећена.
Шумадијска дивизија је имала свој хор од педесет и неколико
чланова. Диригент је био отац Ђорђе Лазић, у то доба ђакон. Хор
је био изванредно добро увежбан. Пробе су свакодневно одржа-
ване под масланама. Хор је не само певао на богослужењима, већ
су приређивани и добро посећени концерти.
Динарска дивизија је такође имала врло добро увежбан хор.
Њиме је дириговао отац Милорад Доброта.
Заслугом инжењера др Ратибора Ђурђевића, у логору је била
врло активна Хришћанска заједница младих људи. При тој устано-
ви су се одржавали разни течајеви, преводиле се књиге са разних
језика на српски и штампале се на шапирографу и књиге и брошуре.
У једној од највећих барака је било смештено логорско позори-
ште. Одржаване су представе које су биле изванредно добро и
припремљене и посећене. Поред позоришних комада, у позориш-
ту су извођени и програми фолклорне групе.
Имали смо и војну музику у пуном саставу, која нас је често
забављала својим програмима.
Одржавани су течајеви за аналфабете и разни технички кур-
севи. Имали смо атлетска такмичења, а и свака војна група, то јест
Динарска дивизија, Дрински пук, и Шумадијска дивизија, имале
су своје фудбалске тимове и одиграване су утакмице између њих.
Имали смо и Српску православну богословију и Духовну ака-
демију “Манасија”. И Богословија и Духовна академија су биле
одобрене и званично регистроване код Синода српске православ-
не цркве у Београду.
Ми богослови, који смо посећивали богословију, богословски
испит зрелости (матуру) смо полагали у времену од 16. до 28.сеп-
тембра, 1946. Председник испитне комисије је био прота Стеван
Простран, а потпреседник је био прота Радислав Пауновић.
Мнго је значило што смо у логору основали и књижевни клуб
Повлен. И Повлен је имао своју бараку. Ту смо се свакодневно
окупљали и читали песме и друге књижевне саставе и дискуто-
вали о књижевности. Наш “учитељ” је био Ратко Парежанин, под
чијим руководством су се неки од нас развили као књижевници и
касније наставили књижевни рад.
Објавили смо и неколико збирки песама и прозе. Једна од
њих је “Под маслинама”, у којој су и прозни и песнички саста-
ви. У другој свесци тога часописа Милутин Деврња је дао осврт
на књижевно стварање књижевника који су стварали у логору у
Еболију, и песника и приповедача. Његови прикази су писани
објективно и стручно. Осврнуо се на уметност осам песника, три
приповедача и једног писца који је био продуктиван у поезији,
прози и драми. Деврња се веома похвално изјаснио о поезији
Предрага Петровића.
Предраг Петровић
Исповест на мору
“Господе и Творче, Ти царствујеш свуда”…
врх валова модрих складни звуци звоне,
док просипа злато дуж пешчаног спруда
позно летње сунце и у море тоне.
Са дна сненог мора звучни псалам бруји
и побожност тајна тихо се разлева
кроз све жиле моје и свим бићем струји
устрепталост душе што с немиром снева.
И захваћен страхом, незнаним и студним,
што раскида с душе охолости кору,
обратих се гласом дрхтавим и чудним
ни сам не знам коме, Богу или мору.
“Осећам те, Боже, у травци што клија
у сучнном жару и под снежним сметом,
у кликтању звонком сводом што извија
раздрагана шева опијена летом.
И у сјају звезда што на земљу с’лази,
у мирису цвећа и у шуму јела,
у тешкоме ходу времена што гази
преко људских снова, надања и дела.
Пребиваш у духу животном са њива,
што избија као знак захвалне жртве,
у тајни рађања што сејањем бива,
и походиш кришом по гробљима мртве.
Има Те у свему, у олујној бури,
у пшеничном зрну, набреклом и зрелом,
у облаку небом што без циља јури,
Ти невидљив кружиш васељеном целом.”
“Господе и Творче, Ти царствујеш свуда!”
сав срећан завапих из дубине груди,
да занемим потом од страве и чуда,
јер Те нема само у срцима људи.
Моја отаџбина
Из јуначке крви најбољих синова,
Што божуром цвета иза љута боја,
Окруњена венцем крвавих кринова,
Витешка се роди Отаџбина моја.
На попришту пустом у том страшном часу,
Само смрт и слава у страхоти својој
Беху… Слава за њих златан пехар насу
И пружи га ћутке Отаџбини мојој.
И док у даљини звук гусала звучи
И из мрачног неба киша док се лила,
Два пехара пуна суза, крви, жучи
Отаџбина моја лагано је пила.
И диже се гордо Отаџбина моја
На костима оних што су славно пали,
На жртвеник што јој даше тела своја
И крв чија сваку њену топу зали.
Зато нико не чу ни плача ни крика
Да горама звоне што к’о бедем стоје;
Сем самртног ропца, ил’ победна клика.
Нема других песми Отаџбине моје.
Јуначка се дела гробовима броје,
Тамо где гроб сваки свесну жртву значи,
Крстаче су понос Отаџбине моје,
Са њих слава блиста, величина зрачи.
Наш сусрет
Ја ти нећу прићи попут других људи,
Да речима страсним обаспем те целу,
Да причам о срцу што за тобом жуди
И кунем у љубав безмерну и врелу.
Нити ћу ти рећи да ми цела душа
Огњевима чежње и љубави пламти,
Да се жудња у њој к’о лава пенуша,
Да је пуна тебе, па због тога пати.
Не, ништа од тога што обично бива
У часима сличним не тражи од мене,
Већ допусти души и оном што скрива
Да избије снажно кроз блиставе зене.
Погледај ме дуго, дубоко у очи,
И откри’ у њима сакривену тајну!
Са ћутањем немим ја ћу тада моћи
Да ти признам љубав, силну и бескрајну.
И ниједна речца што преклиње, моли,
Преко мојих усни никад прећи неће,
Јер знам срце пати зато што те воли.
Стог’ су моје патње извор моје среће.
У калу
Погашени сви су огњеви и плами
Што подстрек на дело и на жртву беху;
Трне вера, бледе чак и снови сами,
Све се са мном дави у блату и греху.
Скрхала се с праском воља за прегнућа
Што је некад сјала у очима бистрим…
Данас немам више снова ни чезнућа
За светлим и добрим, невиним и чистим.
Ја не жалим оно што прошлошћу зову,
Јер то беше само плод болесне маште,
А још мање марим за будућност нову
Коју граде жеље сујетне и таште .
Стог’ утеха мени ни потребна није,
Ничему и ником нећу да се молим,
Над згариштем душе само дим се вије,
Ја не мрзим никог, нити кога волим.
Но осећам ипак да тиња у мени
Жар младости прве, бурне, пуне нада
Под пепелом прошлог и у мрачној сени
Очаја и бола, страдања и пада.
Јер док Бога хулим – снова веру будим,
Када у кал тонем о лепоме снивам,
Тек у срамном блуду за невиним жудим,
Што се више прљам све чистији бивам.
Мртви снови
I
Сунце бежи с пурпурног видика
И потања за храстовим горјем;
На умору дан издише спаран;
Ветар лута међу тамним борјем,
Час зацвили, час пева очаран:
Пало небо врх голих ћувика.
Време стоји у злослутној ћутњи.
Из даљине тешки топот тутњи.
Задњи зраци у сутону трну,
Што охоло са висине ступа.
Мрки витез на друм вранца сврну,
Обоје их зној и пена купа.
Прашти стење под копитом вранца,
А у седлу мрки јунак ћути;
Љута туга модро око мути,
Патња бледа помрачила лице…
Пролама се из безданог кланца
Стравни урлик дивље понорнице.
II
Прва зора већ угаслог дана
На попришту затекла је њега;
Уз севање и уз звеку мача
Из смртних је крв шикљала рана,
Гинуло се без крика и плача,
Грактале су вране изнад брега.
У предаху крвавога боја
Два му гласа к’о два црна врана
Долетеше са далеких страна:
“Умрла је заручница твоја.”
И сад језди, не зна ни сам куда,
Венчан славом у победном боју;
Куд год гледа око себе свуда
Мртву види заручницу своју.
Још осећа на дрхтавој руци
Болан терет њеног хладног стаса,
Још му звони одјек њеног гласа,
Још се црне над очима луци,
Још га суза опроштајна пече,
Што из ока склизну му низ лице
И у косу мртве заручнице
Сакри тугу и јаук пресече.
И сећа се кад јој прстен даде
Са два пламна блистава рубина
Сјај му ока из модрих дубина
Исти пожар у њеним запали.
А образ јој огњем стида зали…
Трже дизгин… Вранац намах стаде.
III
Ноћ је пала пролећна и мека…
А у њему сурова је зима…
Крик ужаса к’о грмљава нека
Ноћ распара… крик за мртвим снима…
Плашљив месец за облаком мину,
Сова негде преплашена писну,
Ноћ задрхта, побеже пролеће,
Ледна киша бесним млазом лину…
До земље је спустило дрвеће
Црне гране да у тами кисну…
Стало време у злослутној ћутњи,
У даљини тешки топот тутњи.
Посмртни венац
I
У мермеру нисмо клесали ти бисте,
Ни пепелом косе посипали јавно,
Јер у нама још пре твоје смрти, давно
Подигли смо олтар твоје душе чисте.
На души нас свију има, можда, мрља,
Њу нагон и страсти на махове плаве,
Ал’ очајним грчем оних што се даве,
Чува твоје место да се не упрља.
Стог’ све грехе спере суза нам покајна,
Док пред твојим ликом као чежња тајна,
Најбоље у нама, оно што нас краси,
У жртвени пламен с радошћу се пали
Што победном вером душе наше кали
Да букне у љубав која се не гаси.
II
Чупао си коров из народне душе,
Заливао њу си, као Вртар први,
Са знојем и вером и капљама крви
Да одоли граду и преживи суше.
Закржљала стабла и увело цвеће
Гајио је нежно додир руке твоје
Да бујају вечно мириси и боје,
Где су били пустош, трулежи и смеће.
Узоране бразде у данима давним
Као наши преци сејао си славним,
Честитим и светим, да корене хране.
Што к’о живе котве у тело наше сежу,
Јуче, данас, сутра да у једно вежу
И са здравих стабла да ороде гране.
III
Истина ће само да раскине ланце
Са нас… Јер слободе сунце тамо греје
Где истине семе побожно се сеје
По пољу и стењу, кроз горе и кланце.
У каменој плочи речи твоје ове
Предао нам ниси. Урезане оне
У срцима нашим, као химна звоне
Истини што блиста и слободу зове.
Глуви ће да чују, слепи ће да виде
Да дан, као лава, неизбежно иде,
Пун среће и сјаја где сад влада тама.
Мир ће као мелем да залечи ране.
Заборав ће пасти на стравичне дане
Да видике нове открије пред нама.
IV
Трња пуне стазе, узане и стрме,
На врхунце светле једине нас воде.
Само бурним морем лађе спаса броде…
Опомене твоје још пророчки грме.
Стопе Оног што је узео на себе
Све грехове наше, следио си верно.
Под бременом спаса служио си смерно
И те што су клели и пљували тебе.
Као у граниту уклесане, данас
Твоје стопе стоје к’о путоказ за нас
И светиља кула испред стазе ове
Са које је ништа не може да збрише:
Ни плима, ни време, ни огањ, ни кише…
Преко њих се стиже у светове нове.
V
Ехо твога гласа к’о труба одзвања
Покличом за борбу што надима груди
Поносом на прошло… Јер док новом жуди
Славе старе славе младост наша сања.
Из камена жртве варница да плане
У огањ што кали, кремен вере треба…
Облак сумње крије вечно плава неба,
Из молитве ноћне увек зора сване.
Да застава славе победно се вије
Бој са собом најпре мора да се бије…
Само свесно чојство друге од нас брани.
Јер у земљи која мученике гаји
Јунаштво са правдом увек ће да сјаји…
Хероје и свеце исто млеко храни.
VI
Љубави ореол што топлотом зрачи,
Огрева и бодри, са тебе је сјао –
Ти си свима део твога срца дао…
Ледна сенка мржње, што нам земљу мрачи
Под сунцем љубави, у неповрат бледи…
Задња кора хлеба дели се са гладним,
Пева се са срећним, плаче се са јадним
И краве се срца што себичност следи.
Јауци су наши крик оних што пате
Опроштајне сузе све ковчеге прате,
Све се своје воли и поштује туђе,
Моли се за оне што обесно греше,
Колевка се њише где гроб некад беше,
Кроз љубави врата у вечност се уђе.
…
Бора Карапанџић
Биографија Предрага Петровића
Предраг Петровић је рођен 17. фебруара 1924. године у Београду
од оца Душана и мајке Олге (из чувене породице Ранковић из
села Каленић код Уба у срезу тамнавском). Отац му је у то време
био адвокат у Београду, па је касније ступио у државну службу.
Прво је био судија у Тетову, а потом је постављен за председни-
ка суда у Сурдулици. Преминуо је рано, 1932. године. Пошто му
је супруга била из Ваљевске нахије, преселила се у Ваљево са
сином Предрагом.
Предраг је два разреда основне школе завршио у Београду,
два у Сурдулици, а гимназију и велику матуру у Ваљеву. Ту је и
положио виши течајни испит. Када су Немци окупирали Србију
1941, а комунисти својом револуцијом започели грађански рат,
Предраг се те јесени одазвао позиву генерала Милана Недића и
ступио у српске добровољце. Са већим бројем ваљевских гим-
назијалаца био је од раније члан “Белих орлова”, омладинске
организације Покрета “Збор” Димитрија Љотића. Био је стално
у Првом пуку, у Трећем батаљону, чији је командант био поруч-
ник Милан Поповић, с којим се у јесен 1944, пред улазак Стаљи-
нове Црвене армије у Србију, повукао у Словенију. Са Првим
пуком, под командом мајора Илије-Ике Мићашевића, и са оста-
лим националним снагама (четницима војводе Момчила Ђујића
и војводе Јевђевића, као и са словеначким генералом Иваном
Презељом), повукао се у Италију, где је био у логорима у Пал-
манови, Флорију и Еболију. Припадао је књижевном кружоку
Ратка Парежанина, који је издавао часопис “Шести септембар”
(рођендан краља Петра II) у Санта Мариа де Капуа, где је била
радна група капетана Адама М. Карапанџића. Предраг је, сем у
поменутом часопису, сарађивао у литерарној ревији “Под мас-
линама”, чији су уредници били Бора Карапанџић и Вукадин
Кецан. У пролеће 1947. Енглези су све припаднике Краљевске
југословенске војске пребацили у британску базу у Немачкој.
Предраг је био у логору “Ф”, а 22. јула 1947. био је издвојен у ло-
гор “Ипсилон” са још 140 припадника КЈВ, са циљем да их пре-
дају Јосипу Брозу Титу и његовом комунистичком режиму. Пос-
ле спроведене истраге од стране судија британског Форин Офиса,
Предраг је са 39 заточеника отпуштен из логора “Ипсилон” и
упућен у редован цивилни “Ди-Пи” логор. Док је био у логору ”Ф”,
Предраг је уредио књижевни зборник “Под боровима”. Када је
добио “Ди-Пи”статус, Предраг је емигрирао у Енглеску са већом
групом српских добровољаца (њих око хиљаду). Боравећи у
Енглеској, Предраг се два пута женио. После развода с првом
женом живео је у Манчестеру са другом супругом Ајдом, која
му је пружала велику негу током његове болести и која га је ис-
пратила на вечни пут 21. марта 2010. године.
Боравећи у логорима у Италији и Немачкој Предраг се уве-
лико бавио литерарним радом, а нарочито док је био с Парежа-
нином у радној групи Санта Марија де Капуа, пишући пре свега
бројне песме с пригодном садржином. Ту је упознао и проф.
Милутина Деврњу, који је био тек пребегао из Југославије, па је
у Санта Марији де Капуа написао опсежну студију “Савремена
југословенска књижевност” (загранична), где је дао сјајну оцену
Предрагових песама сабраних у рукописној збирци “Корали” и
спремној за штампу. Проф. Деврња је нарочито нагласио да су
Матеја Матејић и Предраг Петровић својим песмама много за-
дужили емигрантску књижевност. Предрагова збирка песама
“Корали” нестала је у трагичним данима хашења и заточења у
Мунстер Лагеру “Ипсилон”, да би је, обновљену новим песма-
ма, штампала “Светосавка књижевна заједница” у Београду 1999.
године. Директор и издавач је био др Ратибор-Рајко Ђурђевић,
који је основао и религиозну библиотеку “Ихтус”. Прадрагова
збирка има 60 песама.
Предраг Петровић објављивао је у многим емигрантским
листовима и часописима, као што су: “Искра” (Линген, Минцен,
Бирингем), “Лука” (Напуљ), “Шести септембар” (Санта Мариа
де Капуа), “Под маслинама” (Еболи), “Вихор” (Мунстер Лагер),
“Књижевни весник” (Кливленд) и други. У антологији избегли-
чке поезије “На стазама избегличким – српско песништво у избег-
лиштву 1945-1968.” – (Мелбурн, уредници: др Матеја Матејић и
Бора М. Карапанџић) штампано је седам Предрагових најлепших
песама. Такође је, с протом др Матејићем, Бором Карапанџићем
и Ацом Павловићем, уредио зборник о добровољачким свеште-
ницима “Са крстом у руци и љубављу у срцу” (издат у Ваљеву).
Предраг је 1998. био ходочасник у манастиру Хиландару на
Светој Гори.
Целокупним својим радом Предраг Петровић је много заду-
жио и емигрантску и отаџбинску књижевност.
Редакција
С доајеном српске дијаспоре др Матејом Матејићем, протојерејем-стафрофором
Људи говоре: Оче, прото, професоре, др Матеја Матејићу, како да
Вас ословљавамо?
Једноставно: оче Матеја.
ЉГ: Хвала Вам. Да тако и почнемо овај наш разговор. Оче Матеја,
цео свој стваралачки, духовни и књижевни век провели сте у еми-
грацији, Како сте успели да остварите своју стваралачку личност
и националну свест у дијаспори?
Тачно је да сам свој стваралачки, духовни и књижевни век про-
вео у емиграцији, али сам га започео у Србији. Моја прва дечија
песма “Врабац и кос” је објављена у Београду у “Дечијем листу” го-
дине 1935. Моја прва песма са тешком темом, под називом “Просјак”,
која се завршава стихом “Нема, мајко, добрих људи”, није ника-
да објављена. Рецитовао сам је у Дому сиротне деце, Гарашани-
нова улица 34 у Београду, где сам био питомац, на Светог Саву
1935. године. Били су присутни краљица Марија и престолона-
следник Петар. Када сам завршио рецитовање, привели су ме
краљици и она ме је пољубила у теме, а престолонаследник Петар
ми је уручио као поклон златан сат са његовим монограмом. Али,
због те исте песме сам добио и врло врућ шамар од своје добро-
творке, која ме је, када ми је мајка однета у болницу (а оца сам
изгубио 1926. годне), па сам остао на улици, примила у свој дом.
Звук шамара је заглушила вика: “Просјаче! Како си смео да на-
пишеш да нема добрих људи? “
О томе и о другим невољама сам писао у приповетци “Моја
прва песма”. Приповетка је објављена у збирци “Тамо где време не
стари”. То искуство, али и друга, слична овом, су били подстрек за
моју поезију. Песме сам писао док је било страдања, а престао да
пишем када су наступили бољи дани. Певао сам у логору у Еболију
док смо били ограђени жицом и живот одржавали једним кексом
или танком кришком хлеба и чорбуљаком у коме је било највше
килограм пасуља у казану са преко педесет литара воде. Певао
сам и у Мунстер Лагеру док смо чекали да нас савезници предају
онима који су у Кочевју стрељали преко хиљаду мојих сабораца
– да и нас пострељају. Тако би задовoљили Слободана Пенезића
Крцуна који је, када је ушао у “ослобођени” Београд, узвикнуо:
“Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту
грешку исправимо! “
Поезија за мене није била ни забава ни занат, већ неопходност.
Захваљујући поезији, којој сам поверавао и своје муке, и своју
радост, и своју наду, сачувао сам разум и веру у Бога.
Моја национална свест ми је помагала да остварим своју ства-
ралачку личност. А моју националну свест су очувале наша пра-
вославна вера и Српска православна црква. У песми “Дијаспора”
сам написао да нас је ветар судбе развејао свуда к’о семе маслачка,
али где год смо пали никла је по једна Србија. Из искуства знам да
они међу нама који се држе Цркве не губе ни верску ни национал-
ну свест. Овако не мислим зато што сам свештеник, већ зато што
сам Србин и свештеник који је сведок овога.
ЉГ: Да ли је долазило до подвајања Ваше личности према ствара-
њу на два језика, јер су то и два система мишљења?
Стварање на два језика није доводило до подвајања моје лич-
ности. У почетку сам мислио на српском, па преводио на енглески.
Предавања на универзитету су ми помогла да временом будем у
стању да мислим и на енглеском. Што се тиче поезије, њу сам увек
стварао на српском, а оно што је на енглеском – то су преводи
са српског. Обично се ради о преводима, а не о препевима, али
има и препева. Најуспелији препев сам постигао препевом песме
Војислава Илића “Растко”. И садржина и ритам оригинала су пот-
пуно сачувани.
ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке иде-
ологије и њене власти, која је била успостављена у Србији после
Другог светског рата. Данас више нема ни те идеологије ни те вла-
сти у Србији, а Србија се и даље черечи. У коме или у чему је про-
блем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо, или у за-
падној демократији – онда и сада?
У емиграцију сам отишао не као печалбар, већ као идеолошки
противник комунизма. Када сам био ученик Четврте мушке гим-
назије у Београду (1934-1938.), једна наставница, која је била ко-
мунисткиња, уложила је много труда да ме повеже са комуниз-
мом. Сматрала је да, пошто сам сиротињско дете, неће бити теш-
ко да ме обради. А мој идеал још у детињству је био да постанем
свештеник. То ме је штитило од њене пропаганде.
За време грађанског рата моја аверзија према комунизму је
појачана. Било ми је јасно да се партизани нису борили за српски
народ, већ директно за комунизам, а индиректно за циљеве Аме-
рике и Енглеске. Отуда њих није болело када су Немци убијали
сто Срба за једног убијеног Немца. Нису они који су подметали
своје груди да заштите једног Немца, а уствари сто Срба, били са-
радници окупатора, већ они за које је било важно да убију једног
Немца, иако је то заправо било убијање сто Срба. У календару
је стајало, а можда још увек стоји, да је 7. јули дан почетка осло-
бодилачке борбе. Та такозвана ослободилачка борба није почела
убијањем Немаца, већ двојице српских жандарма. А близу Смеде-
рева, мог родног града, почело је ослобађање пресецањем тесте-
ром на двоје тела учитеља Јована Таута и везивањем за ауто свеш-
теника Воје Стојиловића. Вучен је тако по друму, али је ипак до-
веден још жив до села где је погубљен, па су га ту убили тиме што
су га преломили на двоје.
Данас нема званично те идеологије и власти у Србији. Али не-
званично, многа деца и унуци партизана су на местима одакле нас-
тављају разарање Србије. Србију черече западне демократије, али
уз свесрдну помоћ неких наших политичких и културних вођа.
Нема потребе да нас каљају и срамоте непријатељи, јер то одлич-
но изводе неке Наташе, које су пореклом Српкиње. Прича се да су
некада Срби морали да шетају опанке Турцима. Сада неки Срби
добровољно не само да шетају, него и лижу чизме оних који нас-
тоје да се Србија избрише са мапе света. Србију су разбуцали као
свиња торбу не само непријатељи, већ и такозвани пријатељи
Срба уз помоћ неких управитеља Србије. Дакле, проблем није
само у другима, него и у нама Србима.
ЉГ: Више умних Срба је уочило проблем геополитичког, духов-
ног и културног положаја Србије “између Истока и Запада”. Које
је Ваше мишљење о том проблему?
Ми Срби, а и други православци, окрећемо се на исток када се
молимо Богу. И олтари су нам окренути ка истоку. Вековима смо
се окретали на исток, а тамо је Русија. То смо чинили и када Руси-
ја није постојала, већ је била збрисана титулом Савез Совјетских
Социјалистичких Република. Ја сам за то да се Срби најзад окре-
ну сами себи. Ми смо често потпаљивали своју државну кућу да
би се на паљевини огрејали или они са истока или они са запада.
Потребно је да смо у миру и са истоком и са западом, али не да
им будемо само одскочна даска.
ЉГ: Како објашњавате данашње србомрство у свету и самомрство
у Србији?
Постоје центри србомржње, одакле се плаћеном и бесплатном
пропагандом србомржња шири по целом свету. Има и Срба и
Српкиња који се напајају из тих извора србомржње. Ми Срби смо,
бар некада, били познати као храбри борци, а никада као вешти
пропагандисти. Нас наши непријатељи нису победили у борби,
већ помоћу пропаганде. Уз то, имају и међу нама плаћене и добро-
вољне помоћнике. А да не заборавимо и то колико смо се између
себе у својим гласилима нападали и блатили, па то, нажалост, и
данас чинимо. Бар да тако нешто не постоји у нашој Цркви! На-
жалост, постоји!
ЉГ: А одрицање Срба од свог писма?
Годинама сам живео изван Србије. После 44 године, на позив
Српске академије наука и уметности, отишао сам у посету. Било
је и пријатних и непријатних момената. Али, оно што ме је најви-
ше и згрануло и растужило је псовање Бога и Божије Мајке и
латиницом писани огласи и натписи на радњама.
Светиње не псују само одрасли мушкарци, већ и жене, али и
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
Рако Никчевић, Никшић
1. Земљо моја… Али која?
Раде Ђерговић, Лозница
1. Ми смо небески народ, само нам звезде нису наклоњене.
Драгослав Мишић, село Курјаче, Пожаревац
1. Будимо реални. Немогући смо.
Радивоје Бојичић, Беране
1. Не верујем више у боље сутра. Утврдите ви неки ближи датум.
Борис Боћо Вујовић, Херцег Нови
1. Обрачунали би се они са мафијом, али, признаћете, није лако
ударити на ближњега свога.
2. За живота се каљамо блатом, а гробове облажемо мрамором.
3. Нудизам је када, под овим сyнцем, у овом огољеном животу,
поцрнимо у борби за голи живот.
Радомир Путниковић, Лондон, Енглеска
1. Американци су наши пријатељи. Па добро, баш кад мора!
2. Добар је. Купили су га.
3. Политичару С. рекли су да је неспособан. На то је овај одгово-
рио за шта је све способан.
Ненад Николић, Београд
1. Данас ме ухватила потрошачка грозница. Купио сам и хлеб
и млеко.
Томислав Марковић, Белосавци
1. Геноцид се не може предвидети. То је ствар надахнућа.
2. Заразне болести наступају организовано.
3. Шта ће нам слобода без упутстава за употребу!?
Александар Новаковић, Београд
1. Добар вођа оставља споменик а лош, споменике.
2. Чим се омастим, ја сам лојални грађанин.
Драган Огњановић, Прокупље
1. Лако је волети. За мржњу је потребан добар разлог.
2. Од свих окретних игара највише волим ражањ.
Ивана Срећковић, Београд
1. Према својим платежним могућностима, изаберите болест
која вам одговара.
2. Има правде за све, цена ће се накнадно утврдити!
3. Молим за тишину! Савест хоће нешто да вам каже!
Зоран Станојевић, Скобаљ
1. Засукао сам рукаве и пљунуо у шаке. За данас-толико!
2. Тај филм нећете гледати! – рече цензор.
3. Бог чува Србе. У границама својих могућности.
Саша Јовичић Екс, Осијек
1. То што нисмо богато друштво, сиромашнима дође као олакша-
вајућа околност.
2. Плодови су зрели. Једино са нађе по који црв сумње.
Александар Добросављевић, Јагодина
1. Свака лаж има свој ограничени век, осим ако не лажу?
2. Савест налаже да се побунимо. Поново се неовлашћено меша.
Александар Мијалковић
1. Шта вреди што је циљ на видику кад је стаза кружна!?
2. Знак питања увек испадне грбав.
Звездана Станковић, Београд
1. Осврнимо се још једном на славну прошлост. Можда се тамо
нешто у међувремену догодило.
2. Доживети стоту. Преживети двадесету.
3. Правда је спора, али ни ми се никуд не журимо.
Саша Миловановић, Београд
1. Не знам кад ће плата. Нисам ја Нострадамус!
2. Обећали би они и више, али им је сиромашан речник.
Ивко Михајловић, Брус
1. У песми, која нас је одржала, није било помирљивих тонова.
2. Чекајући Годоа, могли бисмо нешто и да презалогајимо.
Весна Денчић, Београд
1. Десет Божјих заповести свели смо на разумну меру.
2. Земља, ваздух, вода, ватра – власт.
Радивоје Рале Дамјановић, Буданица
1. Кад имаш педигре, пасји живот је лакши.
Славомир Васић, Алексинац
1. Ослобађамо се мука. Преносимо их с’ колена на колено.
2. Нећу у светлу будућност без новчане накнаде за путне трошкове.
3. Уби ме утешна реч!
Милко Стојковић, Смедеревска Паланка
1. Кажипрст је истурено одељење песнице.
2. Ја нисам за промене – рече Курта коњу.
Милан Симић, Велика Плана
1. Наш народ је као створен за наравоученија.
2. Често мењам странке. Хоћу свима да помогнем.
Ђорђе Оташевић, Ужице
1. Син ми је упао у лоше друштво. А ја се плашио да неће успети
у животу.
2. Студентима је место у амфитеатру, а не на улици! Ту ће бити
тек кад дипломирају.
Радмило Мићковић, Бошњане, код Раче Крагујевачке
1. Обилазимо истину због неприступачне локације.
2. Преживећемо! То је оно што забрињава!
Михаило Вељковић, Београд
1. Истина, као идеја, није лоша.
2. Недовршено дело је трајни извор инспирације.
Александар Баљак, Црвенка
1. Шамар је информација из прве руке.
2. Афоризам је дриблинг духа на малом простору.
Драган Рајков Раденовић, Београд
1. Код нас се праве ограде да би се прескакале.
2. Не знам шта је писац хтео да каже. Нисам га питао.
Миленко Пајовић, Новаковићи
1. Од колевке па до гроба најлепше је – у колевци.
2. Сиротиња је најбогатија. Увек све плаћа.
Јелена Каначки, Вршац
1. Калимо се на оптимизму!
2. Кад ће до речи човек од речи?!
Мића Живојиновић, Петка код Лазаревца
1. Највише казују они који знају кад треба да ућуте.
2. Најсветлија тачка наше естраде је рефлектор.
Милован Вржина, Сарајево
1. У нашој драми најкраћи је морални чин.
Анонимни политичар, Србија
1. Једина веза коју имам са пољопривредом је скидање кајмака.
Мирко Палфи, Торонто (избор Редакције)
1. Не окрећи се, сине. Идемо даље… далеко одавде.
2. Помислих, Боже правде! А у Србији, ни Бога ни правде!
3. Молим за грам среће и само два грама туге, овај пут!
Запакујте заједно.
4. Дете на службеном путу – већ 17 година!
Никол Марковић
Истргнуто из дневника туге
Гледам моје мало дете како раздрагано скакуће около не марећи за
свет, нити за оно што се дешава, нити шта ће бити сутра. Игра
се. Скакуће по травњаку, скупља цветове љубичица, тако невино,
тако драго. Одувек је волела то цвеће. Могла је сатима да га бере
док измишља причице. И овај пут је тако. Дошла је са новом при-
чом док је безуспешно покушавала да похвата сваки цвет, како јој
не би испадао из руку. Гледам је и знам да је морам оставити на
селу са дедом. Ту је безбедније. Она ме гледа њеним малим зеленим
окицама и не сумња шта јој спремам. Не сумња колико поку-
шавам да сакријем сузе, да изгледам срећна. Зар сам почела да
лажем и глумим пред сопственим дететом?
Упорно ме запиткује: “Мама, зашто си тужна?” Покушавам да
сакријем истину, али она и даље наставља својим малим, топлим
дечијим гласом да запиткује милион питања. Некад сам била јако
раздрагана идејом што морам да јој поновим неколико пута исти
одговор, али овај пут имам осећај да понављам због себе, не због
ње. Желим сама да поверујем да је остављам у сигурним рукама,
али тешко ми је. Не, она је ипак најсигурнија поред мене.
Немам избора.
Спрема се рат. Чују се са свих страна свакојаке приче у које
нико не жели да поверује. Не желим да верујем тим причама. Тек
сам почела да живим. Мој муж, моје дете, моја породица – то је
сада најбитније. Не, није ме брига што се од једном сви мрзе. Како
могу? Зар не виде да постоји толико разлога да се воле? Ови људи
су смешни! Ово не може да потраје. Не сме!
Свему је крај. Онај живот који сам знала, ишчекивала, врто-
главо се мења. Како могу да се радујем? Због ње, због себе, због
кога тачно? Она остаје на сигурном, а ја остајем са надом да ће се
ово завршити пре него што и почне.
Враћам се у Сарајево. Град који никад није био мој, али којег
сам заволела због њега. Он је заиста диван човек. Дао ми је све оно
што сам желела у животу – љубав, породицу, разумевање. Сада се
бојим и за њега. Превише се бојим. Црни облаци таме се спуштају
на све нас. Знам, ако почне рат, и њега ће повести и сакрити од
мене. И он је најсигурнији када је са мном.
Осећам се тако слабо, толико слабо да не желим да то прихва-
тим и одбијам признати слабост. Не могу да се помирим са овим
ужурбаним променама. Рат је заиста почео! Све је кренуло наопа-
ко. Каткад се само чујем са њом. Опет ми поставља нека питања
на која немам одговоре. Лажем и кажем да смо добро. Какав грех
ја то чиним и за кога? Пита ме да ли сам добила слику што је деда
сликао. Јесам, срце ми је стало кад сам је видела. Ошишао јој је
дугу коврџаву косу, а није ништа рекао. Само је после објаснио да
није могао да је чешља, да му је изискивало превише труда. Знам,
моја мала девојчица је била тужна, а ја нисам била ту да га зауста-
вим. Није ми чак ни смела рећи да јој је криво, иако сам добро
могла прочитати из њеног гласића да јесте. Покушавала је да ме
поштеди тога, као да је осећала да то једноставно мора урадити,
јер бих и ја попустила. Не би ме разумела.
Време пролази. Ја сам и даље заробљеник у граду и не могу
да побегнем. Не желим. Не смем! Желим да останем близу њега,
желим да одем да будем са њом. Зашто не можемо да будемо сви
заједно? Ово је сулудо.
Последња шанса да одемо из Сарајева. Не знам да ли да при-
станем или не. Осећам се као да ја неког издајем, а опет, да ли, ако
останем, издајем њу? Живим од данас до сутра бојећи се својих
мисли, а не оног што се збива. Другарица ме приморава да крене-
мо да, ето, бар видимо када је последњи лет у који би се могле укр-
цати. Пристајем да кренем само због ње, он ме је наговорио да
морам ићи, да неко од нас мора бити са њом.
Ох, како мрзим ту његову доброту! Зашто мора да буде тако
праведан и добар? Зашто? Остаје да чува посао, пријатеље, не мо-
же да изда државу, пријатеље… А ја и она? Каже да ово ради и због
нас, да се, ако и он оде, онда одричемо свега за шта смо се борили
и стицали нашим трудом и радом. Не интересују ме шта смо сти-
цали, желим да се боримо опет, да кренемо испочетка, али барем
заједно. Како мушкарци знају бити сулуди са својим рационал-
ним размишљањем и осећајем за правду према њиховој логици.
Зашто их нису учили да се прво брину за своју породицу, а не да
се брину за државу, па ће онда они сви заједно да се брину за све
породице? Каква гнусна лаж, зар у то још неко верује? Не верујем
никоме, само желим да се све заврши. Рат никад ником добро ни-
је донео. Ово зујање, шуштање, фијукање ми недозвољава да ве-
рујем да из овог нешто може добро произаћи.
Идемо ка аеродрому, пролазимо поред муслиманских терито-
рија, а ни она ни ја нисмо свесне да се излажемо опасности. Пона-
шамо се као да смо заправо пошле још једном да се прошетамо
кроз град и да упамтимо места на којима смо испијале кафе и
јеле српску шниту. Претећи нас гледају цеви пушака, иза којих
непријатељско око прља наше постојање. Нисмо ми ни свесне шта
радимо. Стигле смо. Око нас људи, сви журе. Искривљене фаце и
намргођени осмеси нам говоре да не може бити горе. Ми се не
спремамо да идемо на летовање. Ова вожња неће бити удобна. И
није била. Стајали смо читаву вечност поређани као животиње у
кланици које чекају судњи час не знајући да ли ће можда неком
срећом њих поштедети. Бојим се! Снага ми долази мислећи на њу
и њене ручице када ме буде загрлила при првом сусрету. Знам,
зато сам у овом авиону. Морам да будем храбра – за њу, за њега,
за себе и нас.
Слетели смо на сигурно. Београд је ту, али некако се не чини као
да доброћудно прима непозване госте. Хаос, пометња. Нисам си-
гурна да ли се и ту иза неког ћошка можда крије неки поглед, нека
претња и немир.
Стигла сам. Била сам у праву, ово је било вредно да је ипак
видим, да сам ту крај ње. Не знам како даље, али важно је да је она
сада са мном. Сада смо бар нас две на сигурном. Он је обећао да
ће доћи и ми га чекамо.
Дошао је и тај дан, вратио нам се. Али, не, не и не! Опет та њего-
ва доброта која стреми ка нечем узвишеном, даљем. Каже да мора
да се врати. Каже да и његов пријатељ има дете, као наше, и да га
није видео месецима. Мора да се врати да га одмени, како би и он
отишао да види своје најмилије. Каже да не сме да буде себичан,
да он добро зна како је то кад неког желиш да видиш, а не можеш.
Знамо и ми како је кад неког кога волиш тако далеко и у сржи
опасности. Како је спавати, или, боље рећи, не спавати ноћима бо-
јећи се и очекујући неки шум, звук метка, који треба да наговести
да смо га заувек изгубиле. Зар он мисли да је то лако? Да је тако
лако живети и стрепети из дана у дан?
Молимо га да остане још један дан са нама, бар још један дан.
Она га моли. По цео дан га грли, а ја не могу да престанем да се
смејем. Сећам се оне проклете изреке да није добро ни бити пре-
више срећан, јер се нешто лоше спрема. Не могу да се зауставим,
смејем се, а осмех није мој. Ја нисам његов власник, јер ми није до
смеха. Он одлази, а ја се смејем. Није то срећа, нисам то ја. И она
се смеје са мном. Сви смо неприродно срећни. Сви га молимо да
не иде. Сви имамо тај предосећај да је ово последњи пут да смо
заједно. Он је тако тврдоглав, неће да слуша. Зашто не жели да нас
бар овај пут послуша? Његов проклети мушки понос!
Отишао је. Није нас послушао. Остао је тврдоглав, потпуно
глув за све наше вапаје, обећања, љубав.
Враћам се старој колотечини живота у малом граду. Мрзим
овај народ који ме гледа као странца, као неког ко не заслужује
да буде ту. Осећам срамне погледе разних мушкараца који поку-
шавају љигаво да се набацују без имало срама. Схватам да није ла-
ко бити двадесетшестогодишња жена, а камоли мајка. Захваљујем
Богу и молим га да ми га врати како би отерао ове погледе,
прљавштине и похлепе. Не могу са тим још да се борим, а морам.
Они ме не занимају, ал’ зато сваки дан слушам понављања оних
огавних речи: “Лепа си, пусти нас да ти помогнемо, биће ти
лакше.” Не желим њихову помоћ. Знам са којом ценом долази. Не
желим да је платим, имам превише поштовања према себи, својој
кћерци и њему. Људи су гадни и то све више схватам.
Петак 20. март 2009.
Питаш се, свеско, одакле нови рукопис на твојим листовима? То
сам ја, она мала девојчица са љубичицама са почетка приче. Про-
нашла сам те сасвим случајно и неочекивано, а нисам ни знала да
постојиш.