Немања Девић
Кругови пакла Мира Микетића
Oд завршетка Другог светског рата у Југославији прошло је пуних
65 година, па ипак, у свим републикама бивше државе остало је још
много тога неиспитаног, неистраженог, недореченог. Наука још
увек није дошла до одговора на основно питање: колико је Срба
страдало у периоду од 1941. до 1945. Попуштање једнопартијских
стега, те чињеница да су се у комунистичкој Југославији истори-
јом и историографијом бавили махом људи који су идеолошки бо-
јили своје радове, наводила је млађе генерације историчара да са
полувековном временском дистанцом на догађаје, која је дели-
мично ублажила страсти али и однела судеонике, тек почетком
90-их година 20. века дају одмеренију и реалнију оцену минулог
доба. Научна литература настала концем 20. века доносила је пре-
испитивање догми о рату и револуцији, низ нових сазнања, нову
перцепцију догађаја и учесника. Па ипак, поделе из Другог свет-
ског рата, пре свега оне на четнике и партизане биле су дугороч-
не, опставши међу људима и до данашњих дана.
Сећања савременика, па и оних из поражених, националних снага,
објављивана по успостављању вишестраначја у Србији, носила су
са собом снажан емотивни набој. Пред нама је тротомна повест
још једног учесника, савременика и сведока − Мира Микетића, по
много чему интересантна и особена. Пажњу пре свега привлачи
чињеница да је Микетић савременик, али за Васкрс 1941. (уједно и
суноврат државе), којим почиње књига, сасвим мали дечак, чија
ће меморија и опажање детаља засигурно фасцинирати читаоца.
Разуме се, аутор није у тим годинама могао знати и разумети све
сложене процесе који су се одвијали у његовој околини; но, његово
послератно искуство, сазревање, сазнања и разговори са учесни-
цима допринели су да он овако живописно и у целости предста-
ви све успоне и падове, заблуде и заносе, злочине и ожиљке своје
средине. А средина у коју сећања сежу неумитно је и у многоме об-
ликовала личност аутора, тада дечака, његово поимање света и
стварности. Реч је о селу Пеовац у Васојевићима. Ту ће он, одра-
стајући у великој, сложној фамилији, васпитаван у националном
и патријархалном духу, стицати прва знања о животу и идеалима.
Дедови ратници и читаво окружење чак, чинили су да њихови
наследници одрастају са вером и црквом, наслеђем и поносом као
императивима. Једно је сигурно − на основу излагања − у схва-
тању и поимању своје средине, аутор и сви људи његовог просто-
ра и времена не виде Црну Гору друкчије до као српску Спарту.
Сви ови чиниоци утицаће да приступ аутора буде често романти-
чан, каткад и пристрасан, што му даје специфичан печат, а некада
можда и умањује изворну вредност. Усађена врлина, а наслеђена
схватања и обичаји, чинили су да аутор и његови ближњи схвата-
ју комунистичку револуцију и њене методе као највећу пошаст, а
саму идеологију комунизма као царство мржње. Из прича старијих,
млади Васојевићи сматрају да су циљеви комуниста “уништити
племе, закопати вјеру, затворити цркве и владати обезглављенима”.
Окупација државе, смрт прадеде пред наилазак окупаторских во-
јника, проглашење независности Црне Горе и оружани устанак
прекинуће спокој и детињство Мира Микетића. Недаће које је рат-
ни вихор донео у његов вилајет, виђене очима дечака, даће још јед-
ну, врло интересантну нит читавом рукопису. Тако ће нас некада
изнененадити зрелост и знање дечака, а некада ће он, сасвим при-
родно, својим детињим очима гледати на чудне машине − итали-
јанске тенкове 1941, младиће са перјем на шеширима − заправо прве
окупаторске војнике, вриштеће машине које испуштају пару − ка-
да је први пут видео воз и локомотиву, специјалне металне чесме
− тушеве итд.
Када је отпочео општенародни бунт против намере Италије да уз
помоћ црногорских сепаратиста одвоји Црну Гору од српства и
Србије, готово све мушке главе из села способне да носе оружје
нашле су се у редовима устаника. За врло кратко време, готово
читава Црна Гора је ослобођена од окупатора. Када је уследила
реакција Италијана, а у редовима устаника настало комешање и
превирање, а потом поделе и сукоби, Васојевићи су постали оаза
националног покрета отпора. Породица, фамилија и суседи Мира
Микетића бориће се до краја рата у редовима Југословенске војске у
отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, а црногорски чет-
нички лидери мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић и
низ других, нижих старешина, биће често присутни на страни-
цама ове трилогије.
Од самог почетка, њихов врло близак сарадник и ослонац биће ау-
торов отац Бранко, резервни поручник. Већ испољен током устан-
ка, анимозитет између комуниста и националиста у Црној Гори по-
примиће убрзо ужасне размере; “српско-српски судар у Црној
Гори представљао [је] исијавање несхватљиве омразе која је врху-
нила најниже страсти и испред себе носила жељу за истребљењем
и затирањем целих породица, братственичких група и племена.”
Акције и реакције, злочини и одмазде створили су крваво коло
грађанског рата, које није мимоишло ни Микетићев завичај и се-
ло. Међу жртвама комуниста, по Микетићевом писању прилич-
но пасивних у устанку у Васојевићима, било је и сродника и су-
Радомир Батуран
Значај трокњижја Кроз пакао и натраг Мира Микетића
Када су професора естетике Зорана Гавриловића питали новина-
ри НИН-а, у Брозово време, који је за њега већи писац: Крлежа
или Андрић, мудро се спасао политичке пацке, али је спасао и
позвање естетичара уводећи и трећег писца. Рекао је: “Крлежа је
најпотребнији, Андрић најмудрији, а Црњански најпоетичнији”.
Овим да је Крлежа “најпотребнији” вероватно је мислио да је нај-
комунистичкији, што Крлежи, свакако, пристаје, а Анрић јесте нај-
мудрији и Црњански најпоетичнији и за естетичаре и за обичне
читаоце. Ми данас, ни у Београду, а камоли у Торонту, немамо пот-
ребе да прибегавамо сличним компарацијама када говоримо о
књигама Кроз пакао и натраг Мира Микетића. После ишчитавања
све три књиге: Крст и петокрака, Сузе и крв и Пакао помислио
сам да су оне једне од најзначајнијих књига које су се појавиле
овде међу нама у Торонту у последње две деценије. Кажем то и да-
нас јавно на њиховој промоцији јер имају све што добра мемоар-
ска хроника треба да има и који валер више:
– аутентично памћење и казивање младог учесника догађаја;
– усклађеност унутрашњег проживљавања вишеструке патње
и спољашње форме њеног искреног исказивања;
– интелектуалну дубину казивања;
– интелектуално поштење хроничара;
– течан стил и богат језик приповедања;
– наталожено искуство децениског бележења;
– мудре консултанте (проф. Јоветића и филозофа Кијука);
– додатно документовање сопственог искуства изјавама пре-
живелих учесника, аутентичним уговором између комуниста и
усташа и чланцима академика;
– документовање стриповима и писањем европске и америчке
штампе из времена догађања о којима тротомна хроника говори;
– изузетно стручно уређене и опремљене књигае.
А тај валер више који има ова хроника јесте да су сви догађаји
о којим се у њој казује извијени из преосетљиве душе детета, пре-
широке и претопле, које је прошло током братоубилачког грађан-
ског и светског рата у Југославији од 1941. до 1945. Све што је у овом
трокњижју речима осликано, преломљено је кроз искрено, широ-
ко и топло срце детиње које су стравични поступци и зверска суро-
вост одраслих заледили и скаменили. Тој димензији ових књига
дајем предност над свим осталим.
Као да аутор исписује крвљу из ожиљака привидно залечених
рана детета које је прошло тај крвави пут са својих 9-10 година све
догађаје са злог пута Друге српске Голготе – повлачења српских
четника из Црне Горе и њихових породица, од Васојевића, Мето-
хије и Рашке, прко Босне, Хрватске и Словеније, до Аустрије и на-
зад, одакле их преваром враћају енглески официри у закатанче-
ним вагонима до стрелишта у свим шумама северне Словеније.
Своју Голготу и Голготу своје браће, сестара, исписника и нешто
старијих “историчара”, својих родитеља, бака и дека, комшија Пе-
овчана и “ђедова”, како оних из Пеовца, тако и оних из читаве
Црне Горе и рашке Србије, с којим је ову крваву стазу газио, ис-
писује Миро Микетић читавих 57 година. Дечије искуство ката-
строфичних догађања имало је довољно времена да се кондезује,
сталожи, да га провери искуством зрелијих и писменијих, профе-
сора Јоветића, на пример, али и да сачува ону непатворену аутен-
тичност, благост, искреност и маштовитост широке дечје душе
и срца који су се откравили и у овом писању опет прокрварили.
Ратна школа Мира Микетића су сви ти трауматични догађаји
кроз које је прошао. Од тих свих грозота ужаса неуништива душа
детета се бранила каменим оклопом. Она се, у ствари, прелила у
душе својих “ђедова”, а душа “ђедова” се прелила у душу дечако-
ву и одбраниле је да се сва у камен не претвори. Високи хума-
нитет, љубав и пожртвованост “ђедова” сијају и у паклу у коме
се актер ове хронике нашао. Касније, скоро читавог свог живота,
извијао им је ову спомен-хронику. Јер, љубав и пожртвованост
ближњих биле су делотворне и на његовом голготском путу. То
је она топла, величанствена страна ових књига којом се и у паклу
заогрнула згњечена душа детета. Из “запрета” ђедова и у хаду се
она вине у небеса. Дечачић Миро, разговара и са Сунцем и са Ме-
сецом, тепа им, али се и љути на њих што му боље не греју тело
кроз залеђену Босну, што му не донесу свежину Комова док се
у сточним вагонима враћа кроз Метохију, или што му “мјесец-
ђед”, у лику старца, прориче пакао пред Лијевче пољем. Закриља
“ђедова” била су далеко хуманија и плодотворнија школа у којој
се наш аутор људскости научио и о њој истепао заветне приче о
својим “ђедовима”. А његови “ђедови” су сви старији људи у збегу
који су бринули о њему исто онолико, ако не и више, колико и ње-
гови родитељи, Бранко и Анђа, баке Василија и Јелица.и рођене
деде, Вјеко и Пеко, јер је његов отац водио и бринуо се о целом збе-
гу, а мајка бринула о млађем брату и сестри, носила им храну и
одећу док је није тифус оборио. “Ђедови” су били стална заштит-
на крила Мирова који им је посхумно извезао ову заветну хро-
нику. Поред Пеовчана, Мирови су “ђедови” и војвода Павле и
ђенерал Дража пред које су га “ђедови” истурали да их он поздра-
ви испред њих када су посећивали збег и дизали га у небо. Зато
су ове заветне књиге, снажно мотивисане, уосталом, као и сваки
прави завет.
Поред ратне “школе ђедова”, Миро Микетић имао је и “школу
историчара”. А “историчари” су дечарци од 15 година, брат му Ми-
лорад и стриц Микета. Стално у пару, наспрам усамљеног девето-
Живота Ивановић
Немачка и “њени” Хрвати
Да ли је у Немачкој коначно на дневном реду медијско отрежњење
као увод у политичко, или само још један појединачан покушај
указивања на немачке историјске предрасуде и заблуде према Бал-
кану уопште, према Србима посебно?
Прошлост која неће да прође
Било како било, талас преиспитивања улоге Немачке на Балкану
запљуснуо је немачку штампу поводом недавно објављене књиге
Улриха Шилера НЕМАЧКА И “ЊЕНИ” ХРВАТИ, која је сензацио-
нално одјекнула у немачком јавном мњењу. Аутор књиге је дугогоди-
шњи дописник водеће немачке телевизијске станице АРД-у, поред
магазина “Дер Шпигл”, најзначајнијег немачког недељника “Ди Цајт”
– ОТО ШИЛЕР. Он је најпре извештавао из Москве, затим из Ва-
шингтона и најзад, за време сецесионистичких ратова на тлу бив-
ше Југославије, из Београда.
Појава једне отрежњавајуће књиге у Немачкој, нажалост, ни-
је наишла ни на какав одјек у новокомпонованој демократској
Србији, јер очигледно постојеће власти не желе да падне ни најма-
ња сенка на њихове “савезнике” који су колико јуче бомбардовали
Србе и Србију. Ништа мању заслугу за такво стање ствари сносе
режимски и тзв. независни медији који потпуно неосновано оче-
кују спасење Србије и Срба од непостојане политике постојећих
властодржаца. Због тога ћемо се осврнути на писање страних
листова о изванредној књизи Улриха Шилера каква се досад није
појављивала на немачком говорном подручју.
Од Хитлеровог фашизма до Туђмановог национализма
Берлински дневник Јунге Велт писао је први о књизи Улриха Ши-
лера НЕМАЧКА и “ЊЕНИ” ХРВАТИ – Павелић, Хитлер и хрват-
ски националиста Фрањо Туђман.
Улрих Шилер, некадашњи београдски дописник немачке ТВ ста-
нице АРД, поставио је у књизи “Немачка и “њени” Хрвати” (Од Хит-
леровог фашизма до Туђмановог национализма) питање о немач-
кој саодговорности за развој национализма и сецесионизма у
Хрватској, пре и после Другог светског рата, питање кривице Не-
маца за растурање Југославије и кажњавање Срба и Србије као из-
раз освете једној страни у сукобу и награде другој. Како Хитлер,
пре 1941, тако су се и његови потомци служили, после 1945, дело-
вима католичког клера не само у дијаспори, а посебно у Немачкој,
већ и у самој Хрватској, и Ватикану, како би се осветили непослу-
шним православним Србима. Европљани су их притом верно
следили пошто су на то били приморани политичким и економ-
ским уценама.
“Немачки нацисти су – пише берлински дневни лист – успоста-
вили усташки режим у Хрватској са Антом Павелићем на челу, до-
вели усташе на власт и учврстили усташки режим са свим њего-
вим језивим злочинима над Србима све до 1945.године. Павелић
је тек по обиласку нацистичког конц-логора Заксенхаузен поди-
гао хрватски логор смрти – Јасеновац. Борио се против Срба, Ти-
тових партизана и српских-краљевских четника.
Павелић је био тај који је створио хрватску “Добровољну ору-
жану СС дивизију” и упутио хрватску пешадијску дивизију заједно
са Хитлеровим нацистима на Источни фронт.
Хитлерова марионетска творевина НДХ и Павелић убили су
у току Другог светског рата – како пише берлински Јунге Велт –
преко 400 000 људи, од чега 300 000 Срба, 31 000 Јевреја, Рома и
других. Упркос свему, 1947. године Павелић је побегао тзв. вати-
канским пацовским каналима са пасошем међународног Црвеног
крста у Аргентину, где га је раширених руку примио тадашњи ар-
гентински председник Хуан Перон.
Нису се, међутим, све време по завршетку рата само радикални
националистички кругови у емиграцији борили против постоја-
ња Југославије. Аутор књиге “Немачка и “њени” Хрвати” Улрих
Шилер детаљно описује сарадњу немачке обавештајне службе
БНД са још, за владавине Јосипа Броза, активним хрватским фун-
кционерима, посебно са, за председника независне Хрватске 1991.
г. изабраним, Фрањом Туђманом, који је терором против српског
становништва у Хрватској, посебно у Крајини, одлучио да започ-
не југословенске сецесионистичке ратове. Уз помоћ Запада, пре
свега Немаца, Туђман је до краја спровео Павелићеву усташку
тезу о “етнички чистој Хрватској”, етнички очишћеној од Срба.
Аутор на крају књиге поставља питање зашто је и даље у не-
мачкој јавности тако мало присутна свест о хрватском геноциду
над Србима. Како је било могуће да 30.000 хрватских ратних зло-
чинаца побегне у Латинску Америку – и тамо настави да у миру
живи и ради на разбијању Титове државе? Ко им је дозволио и
зашто да се врате и помогну Туђману да се устоличи на неоусташ-
ком трону у Загребу?
Остаци Југославије представљају данас недовршене државе
наследнице. Шилер је потпуно у праву кад пише да су Немци са-
одговорни за збивања на Балкану још од 1941. године. Једна важна
и значајна књига пре свега за све оне србофобе, србомрзитеље,
који тако радо проводе одмор на Јадрану” – закључује на крају
лист Јунге Велт.
(Ulrich Schiller: Deutschland und »seine« Kroaten – Vom
Ustasa-Faschismus zu Tudjmans Nationalismus. Donat-Verlag,
Bremen 2010, 228 Seiten, 14,80 Euro, Vorwort Hans Koschnick)
Текст самог издавача ДОНАТ о књизи Улриха Шилера нешто је
друкчије интониран. “Некадашњи дописник немачке ТВ станице
АРД из Београда, Москве и Вашингтона, осветљава у најновијој
књизи НЕМАЧКА И ЊЕНИ ХРВАТИ позадину ратова у којима
се распала Југославија. Он најпре износи пред очи читаоца језиве
злочине у Другом светском рату на Балкану који све до данас оп-
терећују свест и емоције народа у југоисточној Европи, пре свега,
у некадашњој Југославији.
Аутор снажно читаоцу намеће питање о немачкој саодговор-
ности и усмерава поглед читаоцу на досад занемарене историјско-
политичке везе Немаца и Хрвата, али и на перверзно једнострано
бацање кривице за трагедију на Балкану само на једну страну у су-
кобу – на српску. На тај начин аутор настоји да измакне тло под
ногама свима онима једностраним тумачима збивања на тлу бив-
ше Југославије. Не сме се задовољити само сазнањима о историј-
ским чињеницама и закљученим споразумима, а да се истовреме-
но не позабави најозбиљније традиционалним, наслеђеним стра-
ховима, емоцијама и искуствима која карактеришу како индиви-
дуалну, тако колективну свест.
Изузетна књига у којој аутор полази од личног искуства да би
стигао до превратничких сазнања о потпуно новој слици о зби-
вањима на простору бивше Југославије која је сасвим супротна
оној, чинило се, заувек учвршћеној и непроменљивој у свести за-
падног, посебно немачког човека.”
Лист Ворверц је такође објавио приказ књиге Улриха Шилера
“НЕМАЧКА И “ЊЕНИ” ХРВАТИ од усташког фашизма до Туђма-
новог национализма” са предговором из пера Ханса Кошника.
“Случај је нанео Улриха Шилера 1953. г. у кућу српског студента
у Херцеговини – и то је био почетак његових сазнања и интересо-
вања. Касније се враћао у овај регион као дописник АРД-a чије
је седиште било у Београду. Међутим, оно што је било важније,
упознао се са историјом и развојем сукоба на Балкану; посебно се
бавио проучавањем српско-хрватског сукоба, иако је дуго радио
у другим деловима света.
Мајка његовог српског студентског пријатеља и колеге била је
у Јасеновцу, “Балканском Аушвицу”, где су је убили хрватски фа-
шисти – усташе. “Да ли сам ја као некадашњи немачки војник са-
одговоран за убиство мајке мог пријатеља?” – пита се аутор књиге,
који је као припадник Хитлерјугенда био на Источном фронту у
Русији и тамо као ратни заробљеник научио руски језик.
А, затим: “Зашто је хрватски геноцид над Србима, Јеврејима
и Ромима тако мало присутан у свести немачког јавног мњења?
Како је било могућно да хрватски ратни злочинци у јатима из-
бегну у Латинску Америку и наставе да делују? Зло саучесништво
открива се пред очима читалаца; вирулентни национализам, ко-
јим се Хитлер 1941, у хладној калкулацији моћи, послужио у Хрват-
ској, наставили су да носе Ватикан и делови католичког клера у
Драгомир Ацовић
Шта губимо ни због чега?
Пре годину ипо дана имао сам част и задовољство да говорим на
отварању изложбе Олгице Стефановић у галерији “Прогрес”. То
је била отрежњујућа и инспиративна изложба; отрежњујућа, јер
нам је показала шта губимо ни због чега, а инспиративна, јер нас
је подсетила да ниједан губитак није трајан ако међу нама има
оних који се сећају, који нас бране од заборава и који чинодејст-
вују у лепоти коју нам је Господ даровао да Га у њој и кроз њу сла-
вимо. Вечерас се поново срећемо са делом Олгице Стефановић,
али овај пут на једном нарочитом месту, у Руском дому, у кући
која је некад носила име светог цара и мученика Николаја Дру-
гог, а данас се зове по његовом многострадалном народу. Зато
изложени радови уметнице у оваквој средини попримају дру-
гачију снагу и зраче посебном енергијом, која се не може и не
сме превидети.
Ауторка изложбе, која се отвара пред нашим очима, одавно је за-
мађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шиф-
ра, или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник по-
руке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са
страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега и форму
слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који
живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово. Али, исто тако,
Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у ко-
ме се постоји, нека врста сенке голготских крстова, на којима
су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконо-
стас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба, кроз које нас
посматрају они који су се прославили пред Творцем, и огледало
у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину
на теразијама правде.
Олгица Стефановић се бави ћирилицом и као чувар Грала бди
над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном
древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред
умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.
Вечерас нас је Олгица овде окупила да заједно чинодејствујемо у
славу сећања, онога сећања којим печатимо запис својих преда-
ка и којим завештавамо сопствени легат потомству. Јер, Олгица
Стефановић се бави ризницом слика и значења, којима у свом
унутрашњем оку спајамо тренутак свога постојања са беско-
начношћу два непостојећа времена, како је учио блажени Авгу-
стин: онога које је било и прошло, па стога не постоји, и онога
које ће тек бити, па зато није ништа мање непостојеће од онога
које је већ било!
У том пролазном и ефемерном тренутку садашњости ауторка
радова који нас окружују одабрала је да нас подсети да је у по-
четку била Реч и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила,
и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и
писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и
иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак
порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да
сагледамо наш есхатон.
Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илу-
минатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче
из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан
за звук већ за значење поруке коју та слова предводе, као што
добар пастир предводи стадо које му је поверено и стара се о
њему. Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита
нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као
одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших
јуначних хтења, а не слабости нашег бића.
Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима
читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину
коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена
слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти
орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста ство-
рења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе
коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стре-
пимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо
се једног дана срести очи у очи са истином!
Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице
Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову
није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа
као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене
и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне
које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који
вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест
држе чврсто, не у стези менгела, него у загрљају љубави. Као на
хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопстве-
ну хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима
композиције, хијерархијског статуса, као и непомерљивој есте-
тици, чије су нам норме напознате, али лако препознајемо да ли
јесу или нису поштоване.
Славица Илин
О стваралаштву Олгице Стефановић
Попут жила вековних маслина, чији изданци расту и онда када
се верује да је веза са тлом одавно избрисана, стваралаштво Олги-
це Стефановић-Јојић изникло је на коренима византијског виђе-
ња хришћанске филозофије, писмености и сликарства. Тихо (а
тиховање се неминовно везује за православље) настају слике ко-
је опомињу на обавезу чувања сопствене традиције, писма и ес-
тетског доживљаја православног живота.
Олгица се обраћа не уму посматрача, него његовој души. Зато
су њене слике молитва за прочишћење душе, поглед уперен пре-
ма животу без земних обмана. Она је, ослушкујући свој унутра-
шњи сплет благогласја и светлости, тражећи и налазећи израз и
облик, сачинила тихе и свечане слике. Њен светлопис, са извориш-
тем и подстицајем у лепоти и богатству светосавско-немањићке
ктиторске баштине, приказује истинске вредности и узоре.
Њене слике су аутентичан запис о српској уметности, историји,
култури и традицији, запис који показује и чува од заборава ле-
поту ћириличних слова и средњовековне српске уметности. За-
пис који нас учи заветима предака.
За Олгицу уметност није игра и забава. То је тежак стварала-
чки посао, који укључује дар, надахнутост, техничку вештину и
огроман труд. Он захтева од уметника служење свом позиву, ве-
лику дисциплину, образовање, познавање теме и посвећеност. У
прилог томе говори чињеница да је Олгица члан Удружења ли-
ковних уметника Војводине и Србије, да иза себе има преко два-
десет самосталних изложби, а својим радовима из области гра-
фике, илустрације и иконописа представљала је Србију на мно-
гим међународним изложбама у нашој земљи и иностранству
(Финској, Белгији, Француској, Пољској, САД, Грчкој, Аргентини,
Мексику, Кини…). Њена изложба под називом “Моја ћирилица –
много тога нас спаја” представљена је у Руском дому у Београду,
а затим и у Москви и Белгороду. Тако је и руска публика могла
да оплемени своју душу гледајући прелепе иницијале српских и
руских ћириличних слова.
Олгица Стефановић-Јојић већ дуго истражује ћирилицу. Ње-
но писмо није само калиграфија, већ се у сваком слову налази
безмолвни лик са фреске, житије, молитва, круна, крст. Аз, буки,
вједи… Као светородна лоза Немањића, њена слова нас воде од
Фрушке горе, преко Жиче, Манасије, Студенице, Сопоћана, Де-
чана и Грачанице, све до царске лавре Хиландара. Она су калигра-
фски часослов наше историје. Из њих светлуцају ликови свети-
теља са вишевековним мирисом тамјана, из кандила којима су
наши преци даривали своје манастире и храмове.
На тој светородној лози Немањића, на пространству од Мра-
морног до Јадранског мора, српско ћирилично писмо понуди-ло
је свету најлепше примерке писмености. Мирослављево јеван-
ђеље, књига богоугодног владара из лозе Немањића, представља
и данас културно добро од непроцењиве вредности за људску
цивилизацију. Њен је значај истовремено и највећа опомена срп-
ском православном потомству да је на њима обавеза да сачувају
своје писмо и своју културу.
Одрасла на темељима фрушкогорских манастира, васпитана
у традиционалној породици која није избрисала трагове свог
православног опстајања, Олгица је на искону својих предака на-
учила да препознаје знаке своје будуће мисије. А њена мисија
започела је тугом за несталим књигама, спаљиваним и уништа-
ваним у више од двадесет фрушкогорских манастира надомак
њеног родног града.
Српски манастири и њихова вековима уништавана духов-
ност означили су почетак мукотрпне борбе да се свету предоче
озбиљни разлози и лепота испреплетана у ћириличном писму и
живопису манастирских цркава.
Олгица Стефановић већ више од деценије истрајава у пле-
менитој мисији спашавања лепоте српског писма, уметности и
српске духовности у целини.
Олгица Стефановић
О иконописању
Иконописање је попут молитве. Ум мора бити сабран да би се у
боје преточио лик светитеља. Као први иконописац помиње се
Св Лука, који је по предању насликао прву слику Богородице са
Богомладенцем у наручју.
По казивању Светог Јована Дамаскина, једног од најзначај-
нијих отаца хришћанске цркве, иконе су осликана јеванђеља.
Оне су за вид оно што је говор за слух. Иконописци су стога сли-
кари који снагом духа и хришћанске просвећености изобража-
вају ликове угодника Божијих.
Икона не имитира физички простор помоћу оптичких варки,
већ показује сву тајну постојања бића у времену и простору. Визан-
тијска уметност време и простор представља у рајској светлости
и зато се на икони ништа не представља затамњено, осим демона.
Попут икона и српских средњовековних фресака, моје слике
одишу светлошћу. Беле одежде архијереја, узвишени плави тон,
црни крстови проткани топлим смеђим тоновима. Оне зраче
снагом аскетизма и смирењем, јер смирење је крајњи циљ хриш-
ћанског живота. У њих је уткан мук камених зидина, киша на
студеничком мермеру, шуштање монашких одора, бели облаци
изнад сопоћанске цркве и клепало које пресеца мрак. У њима су
мириси и титраји безброј воштаница. Оне су вапај и молитва,
крик и прећутана реч.
Уметник својим сликама дарује оно што је завештао ћутању.
Своје мисли, емоције, свој поглед на садашњост и прошлост.
Обилазећи наше средњовековне манастире, додирујући ка-
мене зидове који су упили бруј монашких молитви, удишући
векове, могла сам само да издахнем тишину и у тој тишини ство-
рим своје слике.
Олгица Стефановић-Јојић, графички дизајнер, сликар и иконо-
писац, члан УЛУВ-а и УЛУС-а, живи и ствара у Новом Саду.
Тренутно се бави израдом иницијала и породичних грбова, а
њени радови красе домове, како у Србији, тако и широм света где
живи српска дијаспора. Израдила је по наруџбини иницијале по-
родице Карађорђевић, Владимира Путина, господина Конузина
– амбасадора Руске Федерације у Србији, Елене Митрофановне
– директорке свих руских домова ван матице Русије, и многих
других представника Руске Федерације, који свесрдно учествују
у неговању веза два братска народа, руског и српског.
olgicastefanovic@gmail.com www.olgicastefanovic.com
Важније изложбе Олгице Стефановић
Самосталне:
2010. – Културни центар, Белгород, Русија;
– Библиотека “Вељко Петровић”, Дани руске културе,
Бачка Паланка;
2009. – Руски дом, Београд;
– Галерија “Мацут”, Нови Сад;
– Културни центар, Зрењанин;
2008. – Галерија “Феофанија”, Москва, Русија;
– Галерија “Прогрес”, Београд;
2007. – Градска библиотека, Ниш;
– Галерија “Прометеј”, Нови Сад;
– Руски дом, Београд;
2006. – Културни центар, Инђија;
2005. – Српски културни центар “Свети Сава”, Суботица;
– Галерија Центра за културу “Градац”, Рашка;
– Библиотека града Београда, Београд;
2002. – Галерија УЛУВ, Нови Сад;
2001. – Галерија “Огњиште”, Пале, Република Српска;
1998. – Архив Војводине, Нови Сад.
Колективне:
2010. – “Ex-libris El Instituto Zacatecano”, Мексико, 2010;
2009. – “Интернационални ликовни караван”, Македонија –
Србија – САД;
– Савремени војвођански иконопис, Нови Сад;
2008. – “Интернационални ликовни караван”, Македонија –
Србија – САД;
– Први међународни бијенале Екслибрис друштва
Војводине, Нови Сад;
– Савремени војвођански иконопис, Нови Сад;
2007. – Екслибрис, Анкара, Турска;
2005. – “Ex-libri El Instituto Zacatecano”, Мексико;
– “Икона – прозор у свет” – Конак књегиње Љубице, Београд;
2004. – “Ex-libri El Instituto Zacatecano”, Мексико;
– Рашке духовне свечаности, Рашка;
– Екслибрис “Спорт”, Београд;
2003. – Међународни бијенале уметности минијатуре,
Горњи Милановац;
– “Златно перо Београда”, Београд;
– Екслибрис “Човјек и риба”, Ријека, Хрватска;
– Изложба икона, Шабац;
2002. – Изложба српских икона, Париз, Француска;
– Екслибрис “За децу”, Пекинг, Кина;
– Екслибрис “Мост”, Београд, Србија
Франкфурт, Немачка;
–“Miniprint Rosariо”, Аргентина;
– Изложба икона, Шабац;
2001. – “Ex-libres Nyireigyhaza”, Мађарска;
– “Miniprint Finland”, Финска;
– “Ex-libris Kopalnia Soli Wieliczka”, Краков, Пољска;
– “Златно перо Београда”, Београд;
– Савремени војвођански екслибрис, Нови Сад – Београд;
2000. – Савремена српска уметност, Солун, Грчка;
– “Ex-libris Boston Congress”, Бостон, САД;
– Екслибрис “Дете”, Београд;
1999. – “Ex-libris Sint Niklaas”, Белгија;
– Екслибрис “800 година манастира Хиландар”, Београд;
– Војвођански екслибрис, Архив Војводине, Нови Сад;
– “Златно перо Београда”, Београд;
1998. – Међународни бијенале уметности минијатуре,
Горњи Милановац;
– “Златно перо Београда”, Београд;
1996. – “Златно перо Београда”, Београд;
1995. – “Златно перо Београда”, Београд;
1994. – “Златно перо Београда”, Београд.
Бојан Ратковић
О Сребреници и у Канади II
Борба за истину о сребреничкој
трагедији се наставља, српска
заједница на потезу
У претходном броју часописа Људи Говоре објављен је текст о не-
успелом покушају неколико канадских парламентараца и мус-
лиманских лоби-група да у федералном парламенту прогурају
Закон Ц-533, према коме би се 11. јули званично прогласио за дан
сећања на Сребреницу у Канади.
Предложен за усвајање од стране федералног посланика и
члана Либералне партије Канаде Роберта Олифанта (Robert Olip-
hant) у јуну прошле године, Закон Ц-533 односио се искључиво на
муслимане који су страдали у Сребреници, док између 3000 и
3500 српских цивила, који су мучки поубијани у околини Сребре-
нице и Братунца од стране муслиманске војске и паравојних фор-
мација, нису поменути у тексту предложеног закона. Чланови срп-
ске заједнице у Канади одмах су схватили да је реч о још једном
срамном покушају политизације сребреничке трагедије, чији је
главни циљ отворено негирање српског страдања на подручју
Сребренице и Братунца и лажно представљање српског народа
као колективно најодговорнијег за злочине почињене током рата
у Босни.
После првобитног покушаја да се Закон Ц-533 по хитном пос-
тупку доведе на дневни ред канадског парламента, српска зајед-
ница Канаде одлучно је одговорила на ову политичку провокацију
и више хиљада протестних писама упућено је на адресе г. Олифан-
та и других парламентараца, који су покренули ову иницијативу.
Канадски премијер и члан Конзервативне партије Канаде Стивен
Харпер донео је исправну одлуку када је уложио вето на покушај
да се Закон Ц-533 прогура на дневни ред канадског парламента;
тим потезом Харпер је дефакто зауставио иницијативу да се 11. ју-
ли званично прогласи за дан сећања на Сребреницу у Канади.
Наиме, Закон Ц-533 је само један од више стотина приватних
законских предлога канадских федералних посланика (private
member’s bill) и тај законски предлог вероватно неће доћи на днев-
ни ред федералног парламента до истека мандата Харперове владе.
По канадском закону, сваки предлог посланика Доњег дома
канадског парламента не може ићи у даљу процедуру у том дому
и Сенату уколико расписивањем и одржавањем нових избора
престане мандат парламентарном сазиву коме је приватни закон-
ски предлог поднет. У овом случају реч је о Закону Ц-533, подне-
том 40. сазиву. С обзиром да се у 2011. ускоро очекују нови феде-
рални избори у Канади, Закон Ц-533 као такав сигурно неће доћи
на дневни ред у редовној процедури.
Харперова одлука да уложи вето на покушај да се Закон Ц-533
прогура на дневни ред канадског парламента, донешена упркос
снажним притисцима који су долазили из табора појединих чла-
нова опозиције, тзв. Бошњачког конгреса Северне Америке и дру-
гих политичких пропагандиста и лобиста, представља важну по-
беду за историјску истину и правду и тежак пораз за манипулато-
ре и опортунисте који граде своје каријере на једној људској трагедији.
Међутим, 19. октобра 2009. на вебсајту тзв. Бошњачког конгре-
са Северне Америке појављује се вест да је канадски федерални
парламент једногласно усвојио резолуцију о Сребреници, у којој
се осуђује српски “геноцид“ над муслиманима у Сребреници и у
којој се 11. јули званично проглашава за Дан сећања на Сребрени-
цу у Канади. Ова вест, коју су пренели и понеки српски медији, а
о којој није известио готово ниједан канадски медиј, збунила је
српску заједницу. Срби широм Канаде и света запитали су се шта
се то тако нагло променило од Харперовог вета да би канадски
парламент одједном једногласно усвојио ову спорну резолуцију.
Одговор на ово питање је једноставан: Закон Ц-533 и даље ни-
је усвојен, а уз то није усвојена ни било каква резолуција или дек-
ларација у којој се 11. јули званично законом проглашава за Дан
сећања на Сребреницу у Канади. Приватни посланички законски
предлог Ц-533 је до сада (10. јуна 2010) имао само једно уводно чи-
тање (reading) у Доњем дому, а да би један предлог закона постао
званични закон државе Канаде он мора успешно проћи три чи-
тања (разматрања) у Доњем и три читања у Горњем дому канад-
ског парламента.
Пошто су иницијатори Закона Ц-533 схватили да од усвајања
овог њиховог предлога у скоријој будућности неће бити ништа,
канадски федерални посланик и члан Нове демократске партије
(NDP) Брајан Меси (Brian Masse) из Виндзора предложио је за
усвајање предлог М-416 (Мotion M-416) у Доњем дому. У федерал-
ном парламенту постоји велики број таквих предлога (motions),
који немају снагу законског акта, већ само изражавају мишљење
федералних посланика по овом или оном питању. Предлог М-416
је заиста усвојен од стране канадског федералног парламента 19.
октобра прошле године, али то није закон који 11. јули званично
проглашава за Дан сећања на Сребреницу у Канади и осуђује тзв.
српски геноцид над муслиманима, већ само мишљење које нема
снагу законског акта.
У усвојеном тексту, а у односу на оригинални предлог изме-
њеног предлога М-416, буквално пише да је мишљење посланика
Доњег дома канадског парламента да би 11. јули требао да буде
проглашен даном сећања на Сребреницу у Канади. У самом тек-
сту предлога помиње се сребренички масакар, а реч геноцид се по-
миње искључиво као цитат одлуке Хашког трибунала из 2001.
године и Међународног суда правде из Хага.
Дајана Џонстон
Ванкуверски скандал – суспензија “слободе говора”
Америчком научнику српског порекла забрањен улазак у Канаду
Март 2, 2011
Нисам једина особа која је крајње запрепашћена чињеницом да
је др Срђи Трифковићу забрањен улазак у Канаду. Та невероват-
на одлука је још више скандалозна по томе што је то био “ад-хок”
одговор на кампању мржње од стране самопрокламованих пред-
ставника једне босанске етничке групе, која је на тај начин спро-
водила освету против друге етничке босанске групе. Да ли се на
тај начин у Канади схвата појам “мултикултуризма”?
Протеривање мирољубивог говорника је у супротности са
демократским принципима, које западне НАТО силе, укључу-
јући Канаду, стално набијају на нос остатку света. Тако нешто
је несхватљиво, без обзира на створену климу око овог инци-
дента. Шта више, након проучавања свих чињеница, овај случај
постаје још “гори”…
Кампања мржње наручена против др Трифковића од стране
одређених група које тврде да представљају босанске муслима-
не је заснована на искривљивању истине, лажима и провидним
аргументима. Овако нешто тврдим као неко који ни приближ-
но не дели исто политичко мишљење или верске ставове са др
Трифковићем, али као неко ко разуме да он овде брани своја
уверења са снажним интелектуалним интегритетом, који исто-
времено потпуно недостаје код оних који га нападају.
Шта више, ја често сматрам да је процена др Трифковића о
наводној муслиманској претњи Западу, неумесна или претера-
на. У овом случају, начин на који је он третиран од стране канад-
ске државе, као одговор на притужбе муслиманског лобија, сам
по себи обезбеђује неочекивану подршку његовим аргументима.
Питање око кога се ја слажем са др Трифковићем, јесте упр-
аво питање због кога је он изложен овако суровим нападима: Пи-
тање Сребренице. Овде желим да укажем на сву двосмисленост
израза “негирање геноцида”, који се користи за карактеризацију
позиције др Трифковића по питању Сребренице.
Та двосмисленост се тиче разлике између чињеница и интер-
претације чињеница. Овде инсистирам да свако може да има
право – да не буде у праву, по том питању; Канада не може да из-
баци са своје територије све људе који стално изврћу чињенице,
или их погрешно интерпретирају. Зато овде желим да укажем
на ту различитост.
По питању Сребренице, чињенице су делимично установ-
љене, делимично су оспораване, и делимично непознате. То је
због тога што материјални докази нису тако јасни и темељно ис-
тражени – бар не онако како се то представља у јавности. Неза-
висна истраживања је било тешко спровести, али су до сада неке
чињенице непобитно установљене. Пратећи пад Сребренице у
јулу 1995, било је доста муслиманских жртава, неки од њих су
били погубљени, у супротности са међународним конвенцијама.
То су били масакри који су се одиграли у контексту крвавог гра-
ђанског рата између три стране, и у коме су све три стране
чиниле сличне масакре.
Опис масакра који су се десили у Сребреници као “геноцида”
није чињеница, већ интерпретација тог догађаја. Таква интер-
претација се одржава на проблематичном питању “намере изв-
ршења…”. Према неким посматрачима, укључујући мене, злочин
геноцида подразумева намеру да се истреби целокупно станов-
ништво, и не може бити почињен ако се поштеде жене и деца.
Српске снаге, које су освојиле Сребреницу, су помогле женама,
деци и старцима да напусте ратну зону и докопају се безбедног
уточишта. Погубљење заробљених мушкараца војног доба може
лако да се објасни као освета и жеља да се ослаби војни по-
тенцијал непријатеља. То је свакако ратни злочин, али не може
да буде “геноцид”.
Међународни трибунал за бившу Југославију у Хагу, који је
углавном кадровски попуњен и финансиран од стране НАТО
земаља које су се ставиле на страну муслимана у грађанским ра-
товима у Босни, је измислио начин да опише Сребреницу као
“геноцид”, тако што је урадио “редефиницију” самог термина “ге-
ноцида”. Панел од три судије је прихватио теорију социолога да
су убијањем свих мушкараца, Срби имали намеру да почине “ло-
кални геноцид”, с обзиром да у “патријархалном” друштву, жене
неће моћи више да се врате назад без својих мушкараца. То није
опште прихваћена дефиниција “геноцида”. Тиме је Хашки Три-
бунал на префињен начин обмануо јавност, да би оправдао вој-
ну интервенцију НАТО-а у бившој Југославији против Срба,
којима је на тај начин прикачена стигма “геноцидног народа”.
Етикетирање Срба као “геноцидног народа” (које лако може
да се протумачи као подстицање расне мржње) је главна препре-
ка да се дође до трајног мира и помирења између народа у Босни
и Херцеговини, сада већ више од 15 година након престанка рата.
Поражавајуће је да канадска влада данас делује на начин који
само може да доведе до даљег увећања опасних тензија.
“Бошњачки” лоби се овде користи широким игноранством и
конфузијом у НАТО земљама, који су везани за југословенске ра-
тове дезинтеграције, да би постигао своју прикривену политичку
агенду под маском “указивања поштовања према жртвама гено-
цида”. У стварности, њихова активност, нема везе са страдалима
мушкарцима. Она је много више усмерена на негирање легити-
митета српског ентитета, Републике Српске, у Босни и Херцего-
вини, који је установљен амерички спонзорисаним Дејтонским
Споразумом из 1995, који окончао рат у Босни. Сврха деловања
“Бошњачког” лобија је ревизија Дејтонског Споразума, да би се
укинула Република Српска и извршила централизација Босне
и Херцеговине, која би онда била под пуном контролом мус-
лиманске стране, с обзиром на опште прихваћену “чињеницу”
да муслимани чине благу демографску већину. Узимајући у
обзир то да босански Срби, православни хришћани, још увек од-
ржавају у свом историјском памћењу прошлост из времена Ото-
манске Империје, када су били грађани другог реда – код њих
данас и даље постоји страх, оправдан или не, да ће у таквој мус-
лимански доминантној Босни бити враћени у претходни инфе-
риорни статус.
Ја као неко ко није Србин, и ко нема такво искуство, можда
могу и да сматрам такав страх претераним; Али је дубоко лице-
мерно за Запад да очекује од Срба да буду једини “Западњаци”,
који ће са добродошлицом да прихвате муслиманску власт на
својим историјским просторима.
Превод: Миодраг Новаковић
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=23461
Стефан Каргановић
Аутогол муслиманског лобија
Позив који је удружење српских студената на Универзитету Бри-
танске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да
24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему
“Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије” добио је свој
епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе
службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испити-
вања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је
следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и до-
летео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, ко-
ји је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отво-
реног друштва за које се на светској позорници Канада деклара-
тивно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само стран-
цу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме
и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им
каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Ма-
лагурског, који је објавила НСПМ.[2]
Али чињеница је да у формалноправном смислу Канада има
право да ускрати гостопримство било коме за кога, по критеријуму
који се другима не мора свидети, сматра да је непожељан. Зато би
било губљење времена фокусирати се претерано на ту појединост.
Али постоје две ствари које јесу битне и које се морају истаћи.
Прво, подлегањем притиску једног страног (у овом случају бош-
њачког) лобија који је фокусиран искључиво на своју уску про-
винцијалну агенду која нема апсолутно никакве везе са нацио-
налним интересом Канаде или са добробити канадског друштва,
власти Канаде су сигнализирале да им је реакција страних дона-
тора кампањским трезорима канадских политичара преча од по-
следица које би преседани овакве врсте могли имати по заштиту
темељних демократских вредности канадског друштва. Право на
изношење, и на слушање, разних мишљења и аргумената централ-
на је вредност у том систему писаних и неписаних правила на
којима свако слободно друштво, какво Канада за себе тврди да
јесте, почива. Зато је инцидент у Ванкуверу, који би се пре могао
сместити у праксу власти неке јужноамеричке банана републике
него зреле и напредне демократије како људи у Србији замишљају
не само Канаду, већ и друге државе које припадају истом лагеру,
врло значајан. Он дефинитивно раскринкава демократске претен-
зије не само канадских него и низа других душебрижника који
Србији свакодневно држе предавања из принципа које у сопст-
веној пракси слабо или ни мало не примењују.
Али то су питања са којима на следећим изборима треба да
се суоче канадски бирачи уколико им је стало не до права др.
Трифковића да у њиховој земљи дође до речи, већ до сопствене
будућности и до права да у њој слободно живе. Нас занимају неке
друге димензије ове ситуације у оквиру које је дошло до балкан-
ске “забране” на канадском тлу.
Шта год нам то говорило о корумпираности тамошњег поли-
тичког система и о љигавости представника академске елите (ко-
лико је познато, ректор универзитета где је предавање требало да
се одржи, Стефан Туп, ни у једном тренутку није имао грађанске
храбрости да заузме став и да се изјасни поводом дрског захтева
шефа канадског бошњачког лобија, Емира Рамића, да се неподоб-
ни наступ др. Трифковића “забрани”), а говори нам много и треба-
ло би да делује освешћујуће на све грађане Србије који верују да
је на некој далекој туђој њиви трава зеленија, ово нам говори још
много више о јадном стању сребреничког мита и о очајању њего-
вих нечасних заговорника петнаест година пошто су га лансирали.
Свакоме, ко је способан да мисли, јасно је да је тај мит у огром-
ним проблемима. Нове чињенице и нови докази излазе на повр-
шину непрекидно, медијска солидарност у подржавању фиктивне
конструкције неумитно слаби, аргументовано оспоравање званич-
не приче и указивање на њене многобројне рупе допире до све ши-
рих слојева јавности. Несувислост и у крајњем случају неодржи-
вост сребреничког пропагандног наратива у оном облику како се
он тренутно намеће постају све очигледнији. Протагонистима фик-
тивне верзије то сада намеће један нови задатак, а то је “ограни-
чавање штете” или “damage control” како би се то на енглеском рекло.
Природно је да су извршиоци овог задатка једино способни да
бирају она средства која су њима позната и која су примерена њи-
ховом менталитету, а која би се по својој суптилности могла поре-
дити са тупим, зарђалим ножем. Свесни своје неспособности да про-
тивницима парирају интелектуално, они сада настоје да их дискре-
дитују, застраше, материјално упропасте и једноставно – ућуткају.
Канада заправо није једина западна земља где се сребренич-
ки лоби очајнички бори да сачува своје угрожене пропагандне
позиције. Већ скоро годину дана, у Швајцарској се води процес
против опскурног кантоналног листа “La Nation” за одмазду са-
мо зато што је у броју од 11. априла 2008. године објавио благо скеп-
тичну критику званично наметнуте сребреничке приче.[3] Тај
мали лист скромних ресурса сада се суочава са позамашним зах-
тевом за одштету који би могао да проузрокује његово гашење под
предпоставком да суд стане на страну тужилаца. Уједно, ма коли-
ко био небитан “La Nation” и колико неприметно прошао његов не-
станак, то би упутило застрашујућу поруку свима у медијском
свету који би по питању Сребренице разматрали могућност
удаљавања од “партијске линије”. А то значи слободи штампе, ба-
рем што се Сребренице тиче, рећи “довиђења.”
Следећи, и врло актуелан, пример очајања сребреничког ло-
бија је подли медијски напад на породицу бриљантног српског по-
литичког аналитичара у Америци, Небојше Малића. Његова поро-
дица, конкретно његова мајка, живи у Босни. Пре неки дан сара-
јевска телевизијска станица TV1 емитовала је ружно интонирану
репортажу о Малићу и o његовом критичком писању, што укљу-
чује и честе осврте на неуралгичну тему Сребренице, на популар-
ном сајту Antiwar.com. [4] У свом прекоокеанском пребивалишту
Малић се очигледно налази изван домашаја сарајевских цензора
и њихових табаџија, али то није случај и са његовом породицом
у Босни. Зато ова репортажа не представља критички коментар
на његово писање већ је то ни мало прикривен облик застрашивања
преко његових најближих, решавање интелектуалних размимои-
лажења коришћењем тупе, зарђале оштрице балканских кабадахија.
Да поменемо само још неколико примера из овог жанра. Сре-
бренички лоби са обе стране Дрине улаже огроман труд за доно-
шење законских прописа према којима би оспоравање или изража-
вање сумње у њихову верзију догађаја у Сребреници било прогла-
шено за кривично дело. У Србији, предводници кампање за кри-
минализацију постављања критичких питања у вези са Сребре-
ницом су посланици Ненад Чанак[5] и Жарко Кораћ. [6] У вези са
предлогом измене КЗ БиХ како би се санкционисало “негирање
геноцида и холокауста”[7] једина препрека усвајању те репресив-
не мере против критичког размишљања су противљење српских
посланика у Парламентарној скупштини БиХ и постојање прин-
ципа ентитетског гласања који спречава да у том противљењу
они буду надгласани.
Неке од ових операција “ограничавања штете” завршиле су се
релативно успешно, друге су још увек у току и исход им је неиз-
вестан, а треће су за сада блокиране. Али оно што им је свима за-
једничко, и што је битно, то је страх који сребренички лоби испо-
љава од “јеретичких” мишљења, од суочавања са чињеницама и
од поштене интелектуалне расправе. Та оправдана несигурност у
одрживост сопственог мита на слободном тржишту идеја обеле-
жава почетак краја ове неславне приче за коју је професор Едвард
Херман написао да “представља највећи тријумф пропаганде на
крају двадесетог века.” Суштина ствари није у чињеници да је
Срђа Трифковић био враћен са ванкуверског аеродрома него у
чињеници да су његови интелектуално неравноправни против-
ници били принуђени да прибегну политичким интригама да би
га спречили да се обрати канадској академској јавности. Тактич-
ке победе врло често служе као наговештај стратегиског пораза.
Ово је управо један такав пример.
Треба нагласити да то није нешто што смо рекли ми. То својим
параноидним понашањем потврђују протагонисти те умируће
приче. Зато сваки њихов очајнички покушај да свој лажни на-
ратив спасу и да га заштите од критичке провере, без обзира на
краткорочни ефекат, представља неспретни аутогол и доприноси
неизбежном краху њихове лажне приче.
(Преузето са сајта Нова српска политичка мисао, 27. фебруар 2011)