Слава у Бјеловцу

– Газда ми је рекао да вам ово предам први пут кад свратите.
Кустосу ништа не наплаћује.
– Ја нисам кустос! Зашто ми то чините?
– Ја само извршавам.
– Времена се мијењају. Газдама је све допуштено…
– Све тече, све се мијења, сем Дрине – у тренутку не разазнајем
да л’ парафразира Хераклита ил’ Андрића. Није ни важно.
– Зар ни вечерас? – наставих хераклитовску двосмисленост.
– Ни у исту њену воду се двапут не може ући.
– Зато што је брза или што је ледена?
– И Дрина тече … и те како!
– Покушавам у њу ући само први пут…
– Река је вечна
– Још изазовније: ући ћу у вечност.
– Рекла сам двапут – рекла сам двапут.
– Зато си Нијеми Смијех.
– И смијех тече.
– Значи, у њега сам већ ушао први пут.
– Значи, у њега је немогуће ући други пут.
– А нијемо?
– Занијемеће и осмјех и онај ко покуша још једном ући у њега.
– Онда ћу га удахнути – овако! – и украдох јој пољубац.
Тргну се. Сва се заруменила. Главом затури косу и нагло се уо-
збиљи, али се истог тренутка још више прели у осмјех.
– Нијеми Смијех зна и да опржи – истепа.
– Само ме запалио да горим од љубави.
– Боже мој, шта је ово вечерас са мном? – трже руке које су нам
се несвесно спојиле преко стаклене витрине.
– Боже мој, волим те… – прошапутах за њом док је нестајала
иза редова високих провидинх витрина.
Нисам напустио апотеку. Чекао сам мој Нијеми Смијех да ме
отпусти. Појави се. Без бијелог мантила била је још лепша у оној блу-
зици, циклама боје, без рукава, и бијелој краткој сукњици.
– Запричали смо се. Морала сам раније затворити – и пође пре-
ма излазу.
Брзо изађосмо. Закључа врата. Стојимо на тротоару као да не
знамо на коју ћемо страну. Тераса хотела “Зеленгора” сва у цвијећу
и букетима младих. Својом веселошћу као да нас позивају. Иска-
кутасмо широким, а кратким степеницама међу њих. И не знам
како се њена рука нашла у мојој. Пописмо пиће стојећи. Саскаку-
тасмо степеницама на другу страну терасе ка Дрини. Спојише се
и наше реке у којима је струјало било наших небројених дамара.
Усне стопљене, језике размењујемо, очи не отварамо. Њене руке ми-
ле уз мој врат, а моје клизе ка њеним половинама. Тела закована. И
док тако припијени стојимо, руке и ноге несвесно раде: склапају
и расклапају док не пређоше у миловање. Нежно, са страшћу, али
без силине, кружимо и љубимо се и даље.