Слава у Бјеловцу

се пресвлачиле. Онда рке, рке…, на смјену. Припуштише и друге
штаблије. Они који су се испразнили насрћу на софру. Свети Ни-
кола је посан па не зазиру од свињетине. Када се сви изређаше, она-
ко полумртве изгураше из куће и стрпаше у војна кола. Одвезоше
их у Сребреницу и смјестише у “Фукњачу”, главну јавну кућу за
“заштићену зону Уједињених нација”. Тамо су и данас, уколико су
живе – заврши са сузама своје наказно приповиједање фочански
сликар Чаушевић.
Све сам предузео да нађем Тају. Без чика-Антонијевих веза
опет ништа. И он је волео своју рођаку. Даде ми писамце за њего-
вог абаба Мустафу Ченгића, с којим је провео три године на
Голом Отоку. Стари господин Мустафа лијепо ме прими, обећа
да ће покушати да нам помогне, иако су тешка времена. Поздрави
свог абаба Мезезију и срдачно ме испрати до врата. Прођоше две
мучне недеље. Таман када сам изгубио сваку наду, зову ме из
Црвеног Крста да дођем.
Тражим свој Нијеми Смијех, а нађох авет. Загрлим је, а она
се трже неком отупјелошћу и укоченошћу. Има ожиљак испод ли-
јевог ува, преко цијеле виличне кости па према врату. Избезумље-
на, унакажена, потамњела љепота. Од оне прекрасне, златасте ду-
ге косе, остала само равно сасјечена настрешица над сасушеним
вратом. Ћутимо дуго и мучно. Морам нешто рећи.
- Тајо, хајдемо одавде…
– У Босни више нигдје жива не остајем…
– Покушаћу и ја да изађем… Шта су вам рекли ови из Црвеног
Крста?
– Можда у Црну Гору, а можда и на Запад.
– А гдје би ти?
– У Херцег Нови. Тамо су ми мајка и сестра…
– Покушаћу да побјегнем и ја.
– Немој да погинеш – стеже ми јаче руку.
– Не жалим за мој Нијеми Смијех… Само да сам те нашао…
Пољубих је у онај ожиљак. Није ми узвратила њежношћу.
– Не вјеруј овим псима…
И нисам побјегао. Дао сам сав новац што смо имали и чика-
Антоније и ја. И кола. Само да ме пребаце на Грбавицу. Преварили
су ме и вратили у затвор. Опет батине и неприлике Кустосу. Изва-
дио ме је поново отуд. Сада немамо ништа, сем стећака и овог
гроба на коме читам. Имам и ове Мемезијине и моје приче, ако и
оне не загину с нама. Имам и нешто као траг у свијести мог Ни-
јемог Смијеха… Не, није то траг. Ни слеђен, већ обезнађен, доту-
чен, излуђен… Три реда ровова, бодљикаву жицу и барикаде пра-
ма Грбавици… Цијеви иза Зелених беретки, цијеви испред Црве-
них беретки, а сарајевски Срби између који су остали да сачувају
своја јебена радна мјеста, каријеру и иметак у Сарајеву… Копају
ровове према Миљацкој на сваких сто метара… Гледам те сужње
сваког дана… Покушају ли да бјеже – рафал с леђа, наставе ли да ко-
пају – рафал спреда… Нико још није успио да побјегне… Само