Слава у Бјеловцу

– Хајдемо у Дрину – заголица ме мој Нијеми Смијех да кажем.
– Да проверимо Хераклита…
– Или да нас вода загрли.
– Прокључаће Дрина – као да се једва чујно закикота Нијеми Смијех.
Одустасмо. Уместо у ријеци, утописмо се у топољаку на ушћу Ће-
хотине у Дрину. На саставцима уздахнух:
– Хајде да се играмо ушћа. Ти буди Дрина, а ја ћу бити Ћехотина.
– Зашто ја Дрина када си ти већи?
– Љепша си, валовитија и заноснија…
– Или зато што се Ћехотина улива у Дрину?
– А и очи су ти плаве и дубоке ко Дрина.
– Ипак се Ћехотина улива у Дрину.
– Ако је Дрина шљунковитом браном не заустави.
– Растурићемо је.
– Поваљаћемо је…
Силина страсти надвлада нежност. Наша састављена и уливе-
на тијела клонуше. Ни међу двије ријеке не може се двапута ући. Јед-
ном за цио живот… Свједок нам је Мјесец. И пијесак. Ријеке не ха-
ју. И оне су у загрљају страсном. Мијешају своје пронађене половине.
Педесет и једну вече, колико сам још остао у Фочи, мој Нијеми
Смијех и ја провели смо на Саставцима. Постали су наша властита
именица. Викендима проналазили смо и саставке Сутјеске и Дри-
не, Пиве и Таре… Међу зеленим и хучним ријекама, усјеченим у ду-
боке кањоне, врлетне и дивље, живјели смо пуним животом, са
страшћу и страхом. Али у плаветнилу очију мог Нијемог Смијеха,
међу плаветнилом вучевских и дурмиторских љепотица, у пито-
мини саставака наших тијела, смањивали су се кањони, њихове ли-
тице, борови што расту из њих, у ширину, и небо над њима и страх
у нама. Све је отицало ријекама-змијама, а ми остајали у саставци-
ма божанске љубави. Милина Нијемог Смијеха све је преплавила.
Дању смо ишли на Брионе, у Забран изнад Фоче, на Тјентиште…
Али се нигдје онако складно, повратно, магија нијемог смијеха ни-
је преливала из тијела у тијело као први пут на саставцима Дрине
и Ћехотине.
За Илиндан био сам на вашару са мојим Нијемим Смијехом код
њених рођака, које је она много волела, у Бјеловцу код Братунца.
Сви њени опходили су се с нама као да смо младенци. И нису нас
ометали да и тамо пронађемо Саставке. И нису били ни шљунко-
вити, ни пјесковити. Свуда около шљивици. Преродиле модре по-
жешке. Кроз густе крошње, између близанаца, титрају одбљесци
сунца… Али нигде и никада више Саставака Ћехотине и Дрине.
Половином септембра вратио сам се у Сарајево. Већ првог ок-
тобра дошла је и Таја. Била је на завршној години фармације. Пос-
лије њених предавања и мог рада у Музеју нисмо се раздвајали. Са-
мо због њених родитеља чекали смо да она заврши факултет па да
се вјенчамо. У магловитиом Сарајеву није било Саставака, али је
ту “шестица” и Врело Босне. Док су били лијепи јесењи дани, скоро
свако вече смо се налазили на трамвајској станици на Марин-
-двору па “шестицом” право на Илиџу. Кад смо ишли пјешке до