Слава у Бјеловцу

Врела Босне, уз свако дрво у алеји смо се љубили, а кад би узели
фијакер, стапали смо се у једно. Врело Босне је еденска башта за
заљубљене. Снага јединственог Врела инспиративна за узлете, а
шумовита падина Игмана на дохват…
За зимски распуст смо отишли код њених у Фочу. Као да се сав
снијег са околних планина сручио у фочански казан. Једва смо
пропртили до наших Саставака. Снијег све преравнио: плачљиве
врбе, скровито шибље, стазу за шетаче и клупе за љубав. И ријеку
је сузио. Хладноћа бије од воде са обје стране. Ничега од оних
љетошњих чаробних саставака.
Другог семестра Таја је много учила. Журило нам се. А у Сара-
јеву кува. Боје, нације, вјере и партије издијелиле људе. Пуче!
Убише старог свата Гардовића на венчању му синовца у старој срп-
ској цркви на Баш-чаршији. Више ништа није било као јуче. Наору-
жане банде на све стране. Приватне милиције, партијске војске…
Пушкарање и у сред бијела дана. Почеше и гранате да лете. Тајин
отац дође одмах послије првог гранатирања Сарајева. Одведе је у
Фочу. Мени не даде сужено предвиђање, Алијина наредба и при-
врженост Кустосу. Издао Предсједник проглас: “Ко напусти Сара-
јево, изгубиће посао!” Испратих је с надом да ће се ускоро врати-
ти… Да дипломира… Младост и жеља потцјењују опасности… И,
ево, прође година, а она се није вратила нити ја могу из овог кара-
казана. Док је телефон радио, свакодневно смо плакали. Пси ра-
та нам и то пресјекоше. На све начине сам је тражио. Стигао и до
Трнова, али ме пси вратише. Проведох у Централном затвору мје-
сец дана под батинама умјесто оброка. Кустос Мезезија ме извуко.
Гарантовао за мене и убиједио их да не може нико, сем мене, завр-
шити конзервацију најважнијих збирки у Музеју. И ту сам још.
И даље сам се распитивао за Тају, Фочу, њено друштво. Кога бих
год срео на путу при одласку и повратку у Мензу “Унпрофора” на
Марин-двору. Једног дана сретох сликара Чауша из Фоче. Иако је
био Муслиман, и он је волио Тају још из гимназије. Љетос ме је
упознала са њим. Био је сав усплахирен. Једног предвечерја поз-
вао нас је у свој атеље изнад Алаџа-џамије. Платна су му прекра-
сна. На једном су наши Саставци, заробљени клобучавим рије-
кама и шибљем, али сеновити, некако топли… Ту, пред Мензом,
исприповиједа ми Чауш стравичну причу. Од те приче ни до да-
нас се није разледило моје срце. У њему је залеђен и мој Нијеми Смијех.
– За светог Николу оде са оцем код рођака Тривуна у Бјеловац
код Братунца. И Тривуни су од Мезезија, само од оних са Метаљке
од Рудог. Промијенили презиме због неког клања с нама Муслима-
нима, безбели. Славу су задржали, али су славили и светог Николу
јер га је цијело село славило. Њен отац је волио моје слике. Свра-
тио би код мене у атеље предвече кад се враћао кући из апотеке и
на сликама одмарао очи. А и најбоље ми је слике покуповао, Бог
да му душу прости. Он ми је и причао да су сви Мезезије из Боке
и да су били поморци. Зато су славили двије славе: заштитника
Котора и свих Мезезија, св. Трифуна, и заштитника свих помо-
раца, св. Николу.