Слава у Бјеловцу

трампом преко моста “Братства и јединства”… С пропусницом. А
о том одлучују пси рата… Сам Господ зна кога ће пропустити, а
кога убити. Мене нису. Узели ми све и стрпали у затвор…
Опет сам боље прошао него Кустосов несрећни рођак Радо-
мир при бјекству из Тузле. И он је био Мезезија, чувени доктор па
имо паре. Све дао. Потрпо дјецу и жену у кола, а они га спровели
и упутили ка српској слободи… По сред минског поља! Ни кости
им нико није сакупио.
Чика-Антоније ме сјетује сваког дана:
– Избиј то из главе, несрећно дијете. Њој смо помогли колико
смо могли. Што је најглавније, жива је. Јавио ми онај писац Барја-
ктаревић из Пофалића да се састала са својима у Новом. Безбједне
су сад… Отићи ћеш и ти тамо. Не срљај. Покушаш ли још једном,
проћи ћеш ко несретни мој рођо Раде. Ми смо за њих само “ћет-
ници” и ништа више… И добро је да Таја буде неко вријеме са-
ма са својима. Није њој сада ни до кога. Стрпи се. А и зар би ме
оставио самог у овом гробу. Без твоје помоћи све би ово пропа-
ло. И што смо снијели и што нијесмо… Кад ово најнужније обез-
биједимо од пропадања, на шта сам цијели живот потрошио, и
сам ћу бјежат одавде. Тражићу излаз за оба. И сам знаш колико
ми је љетос драго било кад сам те упознао са Тајом и покојним
Ристом. Немам своје дјеце. Вас сам одабро…
И ричка нешто по свом торбаку који му је увијек био уз кољено.
Усправи се и настави сјетовати ме:
– Стрпи се. Свједочи у тај микрофон о овом злу да се не понови.
А не може Босна без зла… Причај о Таји. Лакше ће ти бити. Мене
се не стиди. И ја волим слушати о њој. Ви сте моја дјеца… Морамо
све забиљежити. Да нам ово заточење не буде улудо. Стрпи се – па
опет нешто тражи у торбаку.
– Чувај овај коверат. Отвори га само ако се мени нешто деси.
То је моја опорука. Предај је адвокату Блуму. Поред тог што ми је
друг по логорским мукама, он је и мој опуномоћени адвокат. А до
тад нам ваља трпјети све што нас снађе у овм подруму… Док не
изађемо, јал’ скончамо. Трпимо…
– Трпим чика-Антоније, трпим… Мој Смијех ме зове сваке но-
ћи… - не могах да завршим од плача.
Побјегох у Кулинову собу да плачем. Кад се прибрах, наставих
да говорим у микрофон:
– Само ти пиши, мој добри старче, а ја ћу да читам. Више ми
није тешко. Твоје ми писаније дође ко мелем… Ко кад сам слушо
добре старце пред млином у нашем селу… Дођеш ми ко отац.
Умјесто Таје си ми. И овако бих брбљао све једну те исту о бјекству.
Као да ми је пред главу. За разлику када сам почињао, сада су ми
твоја писанија и уношење у њих једина радост… И поштовање
је љубав. Поготово кад немаш ни поштовања ни љубави за себе.
Нека ти је алал и овај мој труд, Божји Човјече! Спојио си ме са мо-
јим Нијемим Смијехом опет – кроз приче твоје и моје. Хвала ти
добри старче. Хвала…