Ловћен с капелом и Његошем

се Ловћену скине глава. Да се земни остаци владара, владике и
највећег српског пјесника врате на Цетиње, гдје га је једном недав-
но разгробила аустроугарска солдатеска. А да се на мјесту гдје су се
одмарале Његошеве кости подигне споменик Хрвату Мештровићу,
са чудовишним маузолејом. Мештровић је већ 1924. године имао
нацрт за Његошев споменик. Али српски народ, српска црква, на
челу са патријархом Димитријем и митрополитом Германом, није
дозволила његово подизање. Прихваћена је идеја да се на Ловћену
може подићи само капела, као што је и била још за Његошева
живота. То је био склоп капеле и Ловћена и само таква капела с
Његошем мора остати да вјекује на Језерском врху.
Не смијемо заборавити истину да је Јоже (Тито) био војник
аустријскога цара, а идеја је била окупаторских генерала из 1916.
да се Јожином цару подигне споменик на врху Ловћена. Но,
пошто то није успјело, Јожек је донио одлуку да оно што нису ура-
дили аустријски генерали, уради он, бивши аустријски каплар, а
сада југословенски комунистички маршал: да српског Његоша
стропошта опет доље на Цетиње, а попне на врх Ловћена Хрвата
Мештровића и његово бетонско чудовиште.
Глас о рушењу капеле пролетио је свијетом. Умни људи су се
згражавали над овим дрским поступком једног диктатора и ње-
говом замисли да силом примора црногорски и свеколики српски
народ да погазе Његошеву жељу и аманет.
Устало оно мало преосталих Срба који су се осјећали Србима
и културни свијет земаља у којима су Његош, велики писац са
Ловћеном, као и Ловћен са Његошевом капелом, били врло по-
знати писменом свијету. Настала је борба Давида и Голијата да се
то знамење сачува.
Драги дједови, ево неколико страница шта су некада говорили
о Ловћену и Његошу, о том чудовишном склопу Божјег дара на
земљи:
“Исто као што је Шатобријан хтео да почива на обали Океана
на једној дивљој стијени у заливу Сен-Мало, Петар II изабрао је
за свој вјечни починак највиши врх Ловћена, који надвисује земљу
којом је владао, и који, сваког јутра, блиста на излазећем сунцу.”

Француски путописац капетан Де Пимоган, 1893.

“Једна историјска успомена допринијела је да Ловћен учини све-
тим за сваког Црногорца. Јер ту спава вјечним сном владика
Петар II. Велики песник, који је наслутио, као нови Мојсије,
велику судбину намијењену српском роду (подвукао писац),
хтео је да буде сахрањен у том дивном предјелу одакле задивљени
поглед обухвата један од најчаробнијих простора који је дат
људском оку да посматра: с једне стране плаво море у свом
бескрају, а с друге тамни црногорски масив начичкан окомитим
хридинама.

Француски историчар Луј Брес, 1920.

А ево шта каже и један српски путописац из тог времена:
“А шта је тај лепи врх Ловћена него највећа и најчуднија гробни-
ца на целој овој земљи. Ту је гроб песника неувелога‚ Горског Венца’.
Ту, на тој висини, у тој страховитој самоћи, сарањен је Раде
(Петар Други), владика и господар Црне Горе. Громови и морски ве-
трови једини су који ту тишину потресају. Он је гробом својим
надвисио друге. Ловћен уздигао је његов гроб више свих гробо-
ва на овом свету, а његов гроб уздигао је Ловћен више од свих
славенских брегова: претворио га у Олимп (подвукао писац), у
храм, где се српске виле скупљају. На дну Ловћена он је угледао овај
свет, на врху Ловћена гледа га овај свет. То је планина његовог
детињства, његове младости, његове поезије”.

Љубомир Ненадовић, 1889.

Звонила су звона са цетињског манастира, са светих Дечана, с
Пећке патриаршије, са Саборне цркве. Звонила звона са Острош-
ких греда, с Манастира Ђурђевих ступова, с Хиландара. Звоне
звона данас с храма Светог Саве, оца српске вјере, оца српске пис-
мености, оца нашег знања и наше културе. Звона српских срца.
Звона бола и жалости. Устао културни свијет да брани капелу и
Ловћен, да брани симбол величине и вриједности српске нације.
Поново је заплакао српски народ. Поново се нашао на путу
понижења јер му се руши славна прошлост – скидају Његоша с
Ловћена! Насилно растављају Његоша и Ловћен да би до краја
понизили српски народ, његову културу и уништили највеће
знамење српско: Ловћен и Његоша, укованих у небеса, чији
аманет Божја сила чуваше у њедрима духовног српства.
Стизале су молбе и писма са свих страна свијета замислитељу
овог страшног недјела, маршалу Титу, с молбама да заустави скрна-
вљење ловћенског светилишта.
Драги моји дједови, навешћу вам пар писама и молби, с болом
до суза, страних хуманиста, познавалаца Ловћена и Његоша:
“Величанственост предјела је та која оставља снажан ути-
сак на ходочасника, а капела не нарушава тај склад, већ га кру-
нише без гломазности и даје му његов истински значај… Ту вели-
чанственост на извјесним повлашћеним мјестима, као што
је управо Ловћен, природа испољава још више него људска
дјела.” (подвукао писац)

Пјер Емануел, католички пјесник, члан
Француске академије наука, предсједник Међународног ПЕН клуба
(из писма упућеног Јосипу Брозу Титу 24. априла 1970).

“Његош је једини у модерним временима који је у току свог кратког
живота сјединио у себи тројство владара, владике и пјесника. Он
је, прије свега, творац два велика дјела: “Горског вијенца” и “Луче