Ловћен с капелом и Његошем

у капели, пребачено је доље на Иванова Корита и ту остало да
чами у болу своме, у корову и срамоти свих грађана Црне Горе и
свеколиког српства. Када је капела доживјела по други пут своје
распеће, џелати су се ухватили срамног дјела и почели да руше
Ловћен. Ловћену је скинута глава за неких 11 метара. Правили су
равну површину да би намјестили Мештровићев маузолеј, грди-
лиште којем то мјесто не припада.
Лавиринт је изграђен. Стигла бетонска тврђава, која ме под-
сјећа на казамате Марије Терезије из 1945. године, у вријеме на-
шег заједничког мучеништва у хрватском, усташком логору у
Старој Градишци. Великог Његоша, не само као владику, као
владара, него и као пјесника, Мештровић је уковао у мермер од
преко 28 хиљада тона. Скучен, пресавијен, прекрштених ногу,
тужна погледа, а прикљештен с неком птичурином која му пре-
крива главу и рамена. Његош покушава рукама да брани своје
њежно, младалачко лице. Његошеве ведре очи, иако су носиле
бол у себи, исијавале су светлост и визије филозофа и пјесника.
Бркови су били понос Црногорцу, а Његошеви су бркови одавали
снагу пјесника мислиоца, иако је у себи умирао. Очи, као пламен
ловћенског огњишта, гореле су метафизичком осјећајношћу и ода-
вале су свјежину мислиоца. Све вриједности људске једог скром-
ног, али узвишеног пјесника недостају на бисти Мештровићевој.
На тој бисти више ми личи на неког суровог, незајажљивог,
дрског султана под, нажалост, црногорском капом.
Просто речено, такво ругло намјештено је на Ловћену да би се
Његош постидио када би то видео. “Његош, не само што је био
велики владика, владар и пјесник, него је био изузетне љепоте,
високог раста, предивних руку и прстију”, каже ми ташта Пе-
тронела (Нела), која је потрошила доста свог умјетничког дара и
времена само да наслика те “предивне руке и прсте”. Њен портрет
у бојама и дан данас краси моју кућу у Канади. Предиван је то
портрет који ме свакодневно приближава Његошевом животном
лику, његовој људској љепоти, дјелу и величини.
Овај Мештровићев маузолеј није био за Ловћен. Рад Мештро-
вића, сам за себе, изван овог маузолејског несклада на Ловћену,
изузетне је вриједности. Требало га је намјестити негдје доље на
Цетињу, у некој од југословенских метропола, на великом тргу
или парку, како би се боље видио, како би се свијет дивио том
умјетничком раду и самом вајару Мештровићу. И сам Мештровић
је требало да предложи маршалу да капела остане на Ловћену, где
је више од једног вијека била и срасла с Ловћеном, а његов маузолеј,
још једно свјетско чудо да се постави негдје гдје одговара, као на
примјер у Загребу или Сарајеву, да помогне и тим народима да
изађу из своје вјерске и националне ускогрудости. Тако би и ти
народи омогућити свијету да се диви ствараоцу “Горског вијенца”.
Но, нажалост, Мештровић никада није видео амбијент јединства
Ловћена и капеле, можда само у слици, као што подаци говоре.
Али и њему и маршалу било је врло важно да се на Ловћену, ако
не Титу лично, а оно бар Фрањи, Јожековом (Титовом) командан-
ту, или Мештровићу, југословенском уметнику, подигне споме-
ник. По жељи диктатора маршала, на врху Ловћена забетонираше
српску историју, културу, љепоту, величину, језик и ћирилицу. Од
тог дана скрнављења Ловћена и Његоша почиње историја црно-
горске или дукљанске нације.
Драги дједови, нема више капеле Његошеве на Ловћену. Не-
ма више српског узвишеног симбола на горостасном Ловћену.
Пијемонт је нестао. Тунел је пробијен кроз Ловћен да би се сти-
гло до тог маузолеја који је и сам изгубио своју величину поста-
вљањем на Ловћену. Ловћен је нагрђен. Ловћену је скраћена ви-
сина. Ловћену су скинути глава и рамена. Ловћен је оскрнављен,
а љепота нестала. Гледајући са свих страна, тамо се види бетонска
тврђава која не представља ништа друго него најстрашнију сра-
моту српских комуниста, с њиховим вољеним Титом на челу. Чак
су саградили при самом врху кафану до које се може доћи чак и
лимузинама у којима се могу “великаши грдне кукавице” одмара-
ти и пити рујно вино, размишљати “како ће Србе бити и мучити
и на какве муке стављати”, прије него продуже кроз тунел да би
стигли до маузолеја и Мешторвића.
Ућутало се море, понижени Ловћен упао у болу своме. Орлови
нестали, не чује се њихов зов. Кошуте изгубиле оријентацију,
уплашиле се бетона, тунела, степеница, кафане и пића. Мјесто
ласта лете пивске флаше доле низ ловћенска прса.
Ловћен и Његош, маузолеј и Мештровић су губитници своје
величине, своје вриједности и свог постојања. Ловћен је изгубио
Његоша и пола себе силом злочинаца. Маузолеј је постављен на
мјесту које му не припада, а умјетност Мажуранића, тамо гдје је
на силу попета, потамњела је на Ловћену и са Ловћеном. Господ
их није прихватио а муње небеске цопле са свих страна бетонско
чудовиште да ће скоро нестати и обурдати се доле низ ловћенске
стијене. Ловћен није за бетонске и фараонске гробнице. Ловћен ће
поново дочекати своју славу и заблистати с капелом под ведрим
небом и горућим сунцем.
Драги моји дједови, Ловћен и Његош за једно вријеме остали
су да вјекују на српским гуслама, на којима гуслари, дрхтајем
струна и својим гласом, држе у небеским висинама Ловћен на
којем почива Раде Томов у својој капели.

Ловћен и Његош живе у Републици Српској као највише одли-
ковање – Орден Његоша:
“Као симбол свих данашњих огрешења против свих аманета,
пред нашим очима се уздиже опомена – оскрнављени храм Све-
тог Петра Цетињског на Ловћену. Без милости је погажено за-
вјештање његовог наследника, митрополита Петра II Петро-
вића Његоша. Рушење ловћенске капеле и подизање фараонског
маузолеја представља четвороструки грех: грех противу приро-
де, грех противу песника, грех противу истинске лепоте и грех
против Косовског завета самог народа, односно противу његовог
духовног и културног предања. Борба око ловћенске капеле, јесте
борба око људског достојанства и народне душе. Тек кад се на
Ловћен врати црквица нашег највећег песника, а самом Ловћену
његов првобитни изглед, и када Његошеви земни остаци поново
нађу покоја у капели на Језерском врху, тек тада ћемо тај чет-
вороструки грех спрати са савести послератних покољења”.

Патријарх Павле

Нас и наша будућа покољења Његош проклиње: “Ако ме
не сахраните гдје сам одредио, онда ћу ве оставити под про-
клетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју
жалост стављам вама на душу”.
Такође, и анатема патријарха Павла оста да виси над нама, ако
не исправимо сагрешенија, учињена скрнављењем и пониште-
њем завјештања нашег владике, владара и пјесника Његоша.
Анатема је нешто што прати човјека или нацију све до последњег
часа живљења. Шта су учинили несрби (комунисти, зеленаши,
усташе) са својим маршалом испаштаћемо вјековима, све док нам
на Ловћену поново не засија сунце и проспе се, као некада, по том
врху свих врхова, по капели, Његошевом вјечном починку. По
круни српства.