Ловћен с капелом и Његошем

српство том узвишеношћу, које с три стране чувају Орјен, Румија,
Дурмитор и Комови, а са западне стране плаво море, које својим
таласима запљускује љепоте падина Ловћена. Ловћен је изронио
из Јадрана, а Његоша је родила Црна Гора под Ловћеном, да би се
на Језерском врху срели Његош и Ловћен и украсили српску земљу.
Но, Ловћен и капела, па и сама Црна Гора и свеколико српство
имали су много непријатеља а највише међу “браћом” Хрватима.

Ево шта су писали Хрвати за Ловћен и капелу:
“Ловћен нити је бријег нити гора, или какво мјесто, већ је то нај-
импозантија и најстрмија планина домовине” (подвукао писац).

“Хрватска” (гласило Странке права за све хрватске земље),
Загреб, 11. IX 1914.

“Ниједан догађај, овог у успјесима плодоносног рата за централне
власти, није нас испунио таквом радошћу, као овај заиста хи-
сториски риједак догађај. Пробијање руског фронта на Дунајцу,
који је имао за последицу руске поразе и повлачење из Галиције,
ни пад свију руских тврђава, које су подигнуте са толико мили-
јарди француског новца, ни потпуно уништење владавине
Петра Карађорђевића, није нас тако задовољило, као пад Лов-
ћена”. (подвукао писац).

“Београдске новине”
(под Аустроугарском, уредник К. Хорманн), 13.I 1916.

“Ловћен је пркосио као огромни барјак забоден у стену Краљевине
Црне Горе, која је изазивала нашу монархију, баш као неко
посланство силног руског царства, кад би год за то дошао миг
из Петрограда. Сад је барјак оборен и са свих страна ближе се
борци да истребе хајдучко гнездо” (подвукао писац).

“Neue Freie Presse”, 12. I 1916.

“Пишу нам из Котора, по областима цензурисања, пола године је
минуло, да нам се свалила са прса тешка мора, која нас је морила
за пуних осамнајест мјесеци. Пола године је да су наше чете раз-
виле свој барјак на гордом Ловћену. Сванули су бољи дани и
Боки и Которској” (подвукао писац).

“Обзор”, Загреб, 26. VIII 1916.

Надам се, драги моји, да неколико горенаведених новинских из-
вјештаја “браће” Хрвата и њихове праве браће Шваба, доста добро
илуструју њихову “љубав” према гордом Ловћену и његовом во-
љеном владики, владару и пјеснику Његошу. Илуструју “љубав”
према Орловом гнијезду српског племена. Знам да о томе нијесте
знали, али тачно је. Крило се за љубав нове државе и јединства
свих јужних Словена. Сва недјела те наше небраће ће нас пратити
до мојих данашњих дана.
Драги моји, вјерујем вам у оне приче које сте нама дјеци при-
чали негдје у босанским снијежним наметима под јеларима. Да
вас подсјетим: причали сте о тој љепоти Божјег дара Ловћена и
Његоша, о том симболу и јединству природе и капеле, о том сто-
жеру који уздиже у небеске висине то мало племе Србиново. Али
вјерујем да нијесте знали шта се десило 1916. године, по окупацији
Ловћена, док сте ви још крварили на Мојковцу. На Ловћен су
стигли освајачи, аустроугарски генерали Стјепан Саркотић,
Хрват, и Игнац Тролман, Аустријанац. Попели се на Ловћен, по-
гледали су около и записали у свом официрском дневнику:
“Овакве љепоте нигдје на свијетунема и бољег мјеста за спо-
меник нашем цару (аустроугарском Фрањи). Нема бољег, љепшег
и узвишенијег стожера на којем ће почивати Цар од пола Европе.
Италија и Рим ће бити под царским ногама. Цио свијет ће гле-
дати царски споменик на врху Ловћена, а споменик ће чувати
обале Јадрана”.
Колико су се генерали заљубили у црногорске висине, у Лов-
ћен, у ту вјечну капу под небесима, која грли и капелу и Његоша,
да су и споменик свом цару замислили, само с тим да Његош
више ту не може остати. Његова величина и српска љубав према
Ње-гошу и Ловћену мора се склонити одатле да се “каури” више
не поносе њиме. Наравна ствар, одушевљени својим планом, гене-
рали замолише цара Фрању да им додијели баронска звања,
Хрвату Саркотићу – фон Ловћен, а Аустријанцу Тролману – фон
Ловћенберг
Допали смо ропства. Војници–витези изгинули. Црну Гору су
харали швапски зулумћари, палили, рушили споменике. Народ је
гладовао, народ је патио, народ је, у тешким мукама, сахрањивао
и преосталу децу поумиралу од глади. И у том јадовању дошао и
моменат рушења оног најсветијег, рушење Ловћена и капеле на
Ловћену. Крвник је ријешио да оскрнави српско светилиште и
растави Његоша и Ловћен:
“Осамнајестог aвгуста године 1916. Аустрија је хтела пошто-
пото да прослави дан свога ћесара, величанствено, у поробљеној
Србији и Црној Гори. Гувернер са Цетиња био је наредио да се на
Ловћену запале велике ватре… Уочи царског дана велике ломаче
обасјале су са висова Ловћена Јадранско море. Али је звијер, у
аустриској униформи, желела још више. Хтела је да уништи ону
гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клеца-
ла под небом, у облацима на врху Ловћена…
Ноћ је спремала се тиха, без ветра, Ловћен је и сам постао не-
прегледан, као неко каменито, сиво, страшно небо. Море и урвине
негде доле хучали су, као што пси завијају када осете вампира. Код
Иванових Корита зауставио се један аутомобил, на раскршћу к