Ловћен с капелом и Његошем

Малом Бостуру. Изађе рпа официра те војске, што је увијек зау-
дарала гробарски… па се упути с неким поповима на Језерски врх…
Вратили су се у полумрак и пролазили кришом, као лопови.
Један војник носио је неки сандук од дасака, у којему су можда
биле кости Његошеве. Други је носио једно шаторско крило и у
њему неке изтрулеле свилене одежде. Можда то нико данас не би
ни знао да то вече није седео, под оном осамљеном старом буквом,
код колибе Маркове, очевидац свега тога, Лазар Матковић, тада
аустриjски официр, доцније срески поглавар у Дувну. Сутрадан
се по аустриjским логорима причало са церекањем колико су
кости биле тешке, каквих је све свилених одежда нађено, да су
читавог владику претресли …
У недељу, сутрадан, тај исти очевидац узео је свога писара
и једног заставника, Врбу, обојицa Чеси, и замолио их да се по-
пну на Језерски врх и виде како је разрушен гроб владике Рада.
Аустријанци су на разрушеном гробу спремали ломачу да одатле
нарочито засветле Црној Гори и да гробу нестане и трага, а
камење растуре. Око гроба разрушеног нашли су трескотине
иструлелог дрвета од мртвачког одра. У сам гроб биле су сруше-
не и преломљене плоче. Црни гњилаци дрвета, отпаци рубља,
зарђали ексери, били су испремесани са црном земљом. Рака је би-
ла дубока. Чим је Матковић скочио унутра, нашао је један кра-
љешак, који је вирео из земље. Костур Владике Рада био је расут.
Прекопавши гњилу земљу, ти људи нађоше с отпацима дрвета –
пету и затиљак владике песника и владара. Три кости понијели
су из гроба. Три кости које би биле остале тамо расуте и оскр-
нављене, увређене и изгубљене. Ваљало је ћутати, и тај Србин
Матковић и два Чеха, ћутали су и умели су да ћуте све до осло-
бођења… Кости су враћене на Цетиње и мошти владике Рада, у
пуном саставу, 1925. године враћене су свом Ловћену.”

Милош Црњански, 1925.

Захваљујући Господу, који је надгледао Његошево Српство, гене-
рали нијесу успјели да заврше своју мисију и до краја испуне своје
жеље. Такође, ни Хрвати нијесу имали снаге да сачувају Орлово
гнијездо у својим рукама. Пропаде аустроугарско и њемачко цар-
ство. Ловћену и Његошу грану сунце, јер српски народ, српска
црква, српска круна нијесу заборавили Његошев аманет, те 1925.
године вратише Његоша Ловћену. Ловћен доби свој ореол славе, а
Његош мјесто вјечног починка. Ловћен и нова капела засијаше у
блијеску сунца које се опет врати Ловћену да милује љепоту којом
Господ обдари Црногорце и свеколико српство.

Доље са капелом, доље са Његошем, доље са Ловћеном
Е, моји драги дједови, ја вам завидим и пресрећан сам што ни-
јесте живи. А за то има доста разлога. Ови нови “грдни главари”
заборавише и на Његоша, и на његов аманет и на српство. Као
што сам вам раније писао, “Великаши, траг им се утро, распре
сјеме посијаше грко, те са њиме племе српско отроваше”. Кому-
низмом ујарљмено српство преживљавало је бол и невјероватна
понижења. Напомињем вам, српство се нашло у таквом роп-
ству да се не памти. Озна, Удба, војна полиција и којекакве друге
државне силе које чувају и бране српског крвника Броза. По ње-
говој жељи, српски народ је пролазио кроз тежа искушења него
у доба турског освајача. Као што сам вам писао у првим писми-
ма, народу је утјеран страх тако да више није било ни људскости,
ни поштења, ни узвишености, ни црногорске части, ни заклетве
“бркова ми” ни “образа ми”.
Као што знате, Црна Гора је добила своју црногорску нацију
још 1946. године, баш ту под Ловћеном и Његошем – на Ивановим
Коритима. Ђилас је прогласио или подарио Његошевим Србима
нову – црногорску нацију. Задрхтао је Ловћен од бола. У својој
гробници, Његошеве кости су се превртале. Небеса се затвори-
ла а громови својим муњама се укрстили с Ловћена, преко Дур-
митора, ударили у врхове Комова да би нестали у дубинама
Јадрана. Одвојише нас од Његоша и његовог српства. Ловћенски
врх с капелом постао је симбол црногорске нације. Врх Ловћена,
с Његошем, обмотан је ловоровим гранама и уклесан у свим
државним установама и свуда гдје треба бити државни грб те но-
ве нације.
Почела је прљава пропаганда против капеле на Ловћену, од-
носно против Његоша и Његовог србовања. Пишу Титови писци
да је прву капелу срушила “окупаторска србијанска војска”, која
је баш те 1916. године пролазила најтежу људску голготу а ви сте,
моји драги дједови, давали и своју последњу кап крви на Мојковцу
да бисте омогућили браћи из Србије да прођу Чакор, Вјетерник
како би се докопали Јадрана и Грчке и сачували се од тоталног
истребљења.
Онда ти Брозови историчари кажу да је 1925. године краљ
Александар Карађорђевић подигао нову капелу за рођендан свом
сину првјенцу Петру и себи, а не свом даљем рођаку и српском
генију Његошу. О рушењу капеле 1916. године наведох горе, у
овом писму вама, читаву истину и ко је оскрнавио гроб, и ко је
ископао Његошеве посмртне остатке, расуо их и пребацио доље
на Цетиње.
Но, нажалост, није ту крај. Тито са својом партијом и слуга-
нима и даље размишља како да до краја понизи српску нацију, о
чему је почела Коминтерна да размишља још 1924. године. Ловћен
с Његошем, као последњи симбол величине српског народа, ко-
начно је дошао на дневни ред. По наређењу диктатора, маршала,
адмирала, врховног команданта, кољача, зликовца, вође комуни-
стичке партије, предсједника ФНРЈ-а, и још којекаквих положаја
и звања “вољеног” и “обожаваног” од стране српских и црного-
рских комуниста – пробисвијета Тита – пробуђена је вјековна ва-
тиканска и бечка идеја да се с врха Ловћена склоне Његошеви
земни остаци, а са њима и капела Светог Петра Цетињског. Да