Ловћен с капелом и Његошем

значе фараонски споменици, подизани од камена, касније од бе-
тона, од мермера и којекаквих других материјала, само да би себе
уздигли над осталима. Знао је Његош, али се ипак одлучио да
подигне скромну капелу на Ловћену свом стрицу Светом Петру
Цетињском и изабрао ту капелу за свој вјечни починак који се
брзо примицао. Ловћен је Господ поставио гдје је. Господ је научио
Његоша или је Његош схватио Божју вољу да Ловћену не требају
никакви додаци у мјери копља јер, с досељењем великога Његоша
на Ловћен, те двије величине и та два великана, уједињени, уње-
дрили су се у небеске висине, да већег, вишег, љепшег и узвишени-
јег споменика нема на свијету. А та величина се не мјери копљи-
ма ни педљима, јер Језерски врх је изнад свих врхова, а његова
висина се мјери само сунчевим вјетровима, мећавама, сњеговима.
Та висина је измјерена Ловћеном и Његошевим “Горским ви-
јенцем” и “Лучом микрокозма”.
Све те, диктатором дозвољене и дириговане преписке, обја-
шњења у новинама, сва залагања за рушење капеле и против ру-
шења капеле, била су само политичка игра врха власти Јожине
владе. Они који су за Ловћен и капелу су искрено објашњавали
величину и вриједност склопа Ловћена, капеле и Његоша, укљу-
чујући и странце који су умољавали диктатора и његову владу
да се окане тога скрнављења и да оставе на миру Ловћен, капелу
и Његоша тамо гдје је велики пјесник оставио аманет да буде
покопан.
Они који су били за маузолеј извршавали су партијски налог
и полтронски се утркивали, како су умијели и знали, да одбране
идеју свог вође о доласку маузолеја на врх Ловћена.
Првима је све било узалудно, јер су Јожек и његова ложа
такву одлуку донели још давних година, још када је као каплар
служио Фрањи Хабсбуршком. А у масонској све је било вери-
фиковано и запечаћено. Смрт Ловћену и Његошу по други пут
од аустроугарске монархије ће бити остварена – по ватиканско–
хабсбуршком плану.
Стихови Мештровића из 1913. године искрен су уздах уметни-
ка. Његови су стихови изронили из слика Ловћена и капеле које
је велики вајар видео и надахнуто уметнички исказао. Одушевио
се љепотом. Али, пошто Мештровић никада није био на Цетињу
нити видио Ловћен уживо, по диктату из ложе, олако се послије
усудио да промијени своје мишљење и пристане да својим дјелом
тај врх врхова уништи, да га раздроби, да га угроби за сва времена.
Поразно је да тако велики вајар није хтио или можда није смио
да заштити љепоту Ловћена с капелом. Ставио је своју умјетност,
своју креацију у службу зла, у злочињење рушења Ловћена и Ње-
гоша. А можда је и њега захватила шовинистичка мржња, посеј-
ана по свим хрватским новинама као арија јасеновачког система
хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома 1941–1945.
Драги дједови, покушајте да се сјетите говора заленаша Дрље-
вића у казаматима Марије Терезије у Старој Градишци, како нам
је очитао буквицу, образложио своје идеје о некој црногорској
држави. Е сада је таквима Црна Гора препуњена и све се заснива
на тим идејама које смо чули крајем априла 1945. године.
Нијесмо тада знали за уговор и склапање пакленог прија-
тељства између хрватских усташа и југословенских комуниста,
који је ступио на снагу потписивањем њихових вођа који су тада
тамновали у Сремској Митровици: за комунистичку странку пот-
писао је Моша Пијаде с.р, београдски новинар, а за Хрватски
усташки ослободилачки покрет др Миле Будак с. р, загребачки
адвокат. Из тог уговора навешћу само његов последњи дио, под
насловом “Циљ”:
“Југословенска комунистичка странка, којој је законом о за-
штити државе од 1922. године онемогућена акција слободног
кретања и рада, с једне стране, и вођство Хрватског ослободи-
лачког усташког покрета, с друге стране, примају на себе заје-
днички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно пома-
гање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПА-
ДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО
И ПРАВОСЛАВНО.”

Миро Микетић, “Кроз пакао и натраг”, Беоштампа,
Београд, 2010.

То се догодило у затвору Сремске Митровице гдје су робовали
као рушитељи Југославије, државе јужних Словена. У том угово-
ру је најављен почетак разбијања српске нације. А то разбијање
је настављено кроз читави II светски рат гдје смо и ми били
жртве. Значи тај уговор траје и данашњих дана, јер идеје кому-
нистичке партије нијесу ништа до идеје и Дрљевића и његових
зеленаша. То комунистичко-зеленашко разарање српства је било
незаустављиво и још траје. Као што већ напоменух, српски народ
у Црној Гори доживљава трагичну судбину коју им скројише
хрватски клеро-фашисти и југословенски комунисти. Рушење
Ловћена, капеле и Његоша није ништа друго него наставак уни-
штења и последњих споменика великог, јуначког и никада фи-
зички пораженог Савиног племена српског народа. Његош остаје
вјечно у нашим срцима, у нашим душама, у нашој култури, у
нашој писмености у нашем ћириличном слову. Остаће вјечан и
бити сачуван у културном свијету зналаца који су давно сазнали
и читали “Горски вијенац”, “Лучу микрокозма” и остала дјела овог
великана духа. Његош је вјечан, вјечно је и српство с њим. Он је и
даље на врху Ловћена, на врху Комова, на врху Дурмитора, он је
на врху Орјена, на врху Румије. Његов лик сјаји с небеса, а одсјаји
тог лика са Јадрана крстаре свијетом.
Стигле су машинерије, чупале су комад по комад ловћенског
камена док нијесу стигли до капеле. Његошеви остаци су ископа-
ни као и оне 1916. године. Пренесени су на Цетиње, гдје су једном
од стране аусријског окупатора биле смјештене. Хеликоптери-
ма су растурали капелу. Ловћенско камење, које је било узидано