Ловћен с капелом и Његошем

микрокозма”, која су истовремено прожета националним, хри-
шћанским и васељенским духом (подвукао писац). Нека буде до-
звољено нама Французима да се обратимо југословенској влади,
тачније самом предсједнику Титу, изражавајући наду да ће се он
супротставити са неоспорним ауторитетом којим располаже,
једној накани која представља право скрнављење.”

Габријел Марсел, хришћански филозоф, члан француског
Института за филозофију (из чланка “Насртај на светињу”,
објављеног у “Фигару” од 12. јуна 1970)

“Управо као стари пријатељ Југославије, а на молбу многих
југословенских пријатеља, дозвољавам себи да се заузмем код
вас и пренесем вам осјећање изазвано код свих оних који су одани
најзначајнијим духовним вриједностима Југославије, по питању
споменика који се намјерава подићи на мјесто скромне, али
тако дирљиве и славне капеле владике Његоша (подвукао писац).
Познајем то дивно мјесто гдје се уздиже мали једноставан храм
који је светилиште историје Црне Горе. и схватам сву цијену
коју та земља, по простору мала али по срцу велика, може да
придаје том спомену.”

Жан Касу, пјесник и романсијер, социјалиста, учесник
покрета отпора против Хитлерове Њемачке (из писма Блажу
Јовановићу, предсједнику Врховног суда Југославије пред којим се
решавала судбина Његошеве капеле, упућеног 7. децембра 1970)

Ето, драги дједови, шта рекоше културни великани Француске у
вези са Његошем и Ловћеном. Стизала су писма и молбе са свих
страна свијета, са жељом да се Ловћен и Његош оставе на миру
тамо гдје им је Господ одредио, мјесто, висину и љепоту, гдје је
владика Раде куцнуо светим штапом и показао мјесто за почи-
нак његових земних остатака. Но, као што видите, молбе Титу и
његовом полтрону Блажу Јовановићу, некадашњем предсједнику
Црне Горе, као и многим другим бившим Србима, нијесу успјеле,
јер што је крвник замислио, то су слугани пристајали и све
чинили по његовој жељи.
Услиједио је подмукли маневар Тита и његових присталица да
се дозволи писмена расправа по комунистичким новинама, тако
да су штампани чланци оних који су жељно тражили да се Ловћен
скрнави и на њему постави чудовиште неограничених бетонских
размјера. А такође је дозвољено и противницима тог чудовишта,
са жељом да се сачува Ловћен, Његошева капела и Његош.
Наводим вам ријечи и једних и других:
“Кад би се поједини културни народи позвали да само једним
именом великана искажу понос на своју прошлост, да се пред-
ставе само једном ријечју, свако би изустио име свога највећег
пјесника. Грци би рекли: Хомер (а не Фидија). Италијани: Данте
(а не Микеланђело), Енглези: Шекспир (а не Њутн), Нијемци:
Гете (а не Бетовен), Пољаци: Мицкијевич (а не Шопен) итд; наш
народ би рекао: Његош… најомиљенији великан – умјетник у
народу (подвукао писац). Његош је за живота подигао себи споме-
ник – капелу на врху Ловћена, да ниуколико измијени његов при-
родни изглед. Слику Ловћена са капелом, у којој ће вјековати,
понио је у гроб у свом срцу и у зеници свога ока, дубоко увјерен
да је нараштаји неће разарати. Ловћен нам је олтар свети.”
(подвукао писац)

Ристо Ковијанић, “Побједа” 20. III 1966.

Љуба Ненадовић пише: “Ловћен је особит. То је поларна зве-
зда за Црногорце… њихов Кремаљ, њихов Синај, њихова све-
тиња.” (подвукао писац)
Исидора Секулић каже: “Ловћен је облик лепоте… Врх Лов-
ћена је од увијек сабирао мисли и жеље Црногораца”.
Ево и стихова вајара Мештровића, када је видио слику Лов-
ћена и прве капеле, прије швапског скрнављења, дубоко је уздах-
нуо одушевљен љепотом и склопом Божјег дара Ловћена и капеле
на Ловћену, па каже:
“Ах да виде свјета пуци остали крст ов’ славни, непобјеђен
игда, / врх Ловћена што се к небу диже”.

Да ли постоји такав човјек који се смије одлучити, без велике
одговорности пред прошлошћу, народом и српском историјом,
да разори Ловћен, да му потресе Божје темеље, да му промијени
облик, да га комада и у комадима разбацује доље низ Његове
прси, доље пут његових темеља. Да сруши и разбаца камење од
којег је капела зидана. Ко смије да растави Његоша од Ловћена,
да Ловћену оскрнави Божју љепоту по којој нас свијет препознаје.
Да изобличи поглед људском оку, а поготову Црнорорцима, том
слободарском српском народу.
И ево појавили су се изроди српски да својим слуганским пе-
ром одобре ту пропаст рашчеречења Ловћена и Његоша. Међу
њима је био и извјесни Владо Алексић који тврди да је маузолеју
мјесто на Ловћену. Без икаквих аргумената, послужио се лексико-
ном страних ријечи Милана Вујаклије, из које наводи одредницу
за туђицу “маузолеј”: “… диван надгробни споменик, раскошно
украшена гробница, владарска гробница, … умјетнички израђен
предмет који непосредно и симболично служи као успомена на
кога и што”.
Тај партијски апаратчик Алексић закључује: “Извјесно је да би
Ловћен без Његоша био за копље мањи, да је са Његошем за копље
виши, а са маузолејом био би још виши”.
Знао је Његош за сва таква скудоумна објашњења, знао је Ње-
гош шта значи маузолеј, знао је шта значе пирамиде, знао је шта