Радомир Батуран
Самопорицање Срба под “крватским маљем” у рукама Ватикана
Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа,
Рашка школа, Београд, 2011.
На почетку 21. века изашло је више књига о Европи и Србима, али
ће само две у јавној свести Срба обележити овај век. Обе су ан-
трополошке студије српских слободних мислилаца: професора
Дух самопорицања Мила Ломпара и Хришћанство без Христа
филозофа Предрага Р. Драгића Кијука.
У прошлом броју часописа Људи говоре писали смо опширно
о књизи Мила Ломпара и њој у част отворили нову рубрику која
је насловљена по његовој књизи. У овом броју настављамо да рас-
прављамо у сличном тематско-мотивацоном складу о Кијуковој
књизи Хришћанство без Христа.
Свест оно мало непоречених Срба у ери титоизма током про-
шлог века чувала је Кијукову књигу Кантена муди у прошлом ве-
ку, а његова посмртно објављена књига Хришћанство без Христа
доминираће јавном свешћу све већег броја несамопоречених
Срба током 21. века.
Шта је то толико значајно изречено у овој књизи? Све оно што
смо само начелно знали, без генезе, узрочно-последичне повеза-
ности тајних и јавних планова егзекутора који су хришћанску
Европу, колевку хуманистичких идеала, претворили у љуштуру
хришћанства без Христа, са политичким идеалима. Речју, есеј-
иста и православни философ првог реда, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, у књизи Хришћанство без Христа аналитички, синтетизова-
но прати у свом историјском, антополошко-философском про-
мишљању докумената о разбијању старе хришћанске Европе, оне
с хуманистичким духом, у још увек само љуштуром хришћанску
Европу са политичким идеалом воље за моћ, али засигурно без
Бога. Истовремено Кијук прати и рашчовечење човека Европе и
света без човечности, претварање човека у скудоумног потроша-
ча и политичко, а не хришћанско хуманистичко биће. И све то
овај аутор чини акрибијом великог философа и књижевника, не
изрекавши ни један суд без извора и доследног документовања и
свестраног дубоког промишљања. А по чијим плановима се стара
Европа, са Христом, трансформисала у нову Европску Унију, без
Христа? По “папским, бонапартистичким плановима, савезима
и средствима”, одговара Кијук. Почело је то са “Наполеоновим
синдромом”, када папа Пије VI склапа савез с Наполеоном ради
освајања православних простора на истоку, што ће га ускоро
стрпати у затвор. Али, његов наследник Пије VII и папска курија
подржаће католичку Француску и Наполеона, као и све будуће
императоре који су кретали у походе да покоре свет: све Хаб-
сбурговце, па Хитлера и Мусолинија, па све америчке председ-
нике, посебно Регана и два Буша, у свему вођена идеолошким
политичким идеалом освајања нових простора, а не пружања
хришћанске љубави и наде погаженом човеку.
А на ком народу и човеку то практикује бонопартистичка, хабс-
буршка, фашистичка и демократска Европа и империјална Аме-
рика? На оним људима и народима чијом је свешћу још увек вла-
дао хуманистички идеал, а не политички – на православним на-
родима, а и сувише стварно – на граничном српском народу. То
поприште још увек митског Балкана сагледава Кијук антропо-
лошки, из године у годину, из рата у рат, из генерације у генерацију
над српским народом у последња два века.
Као конкретна потврда, документ о одстрањивању православ-
них народа јесте договор Ватикана и Европске уније да се у Брисе-
лу 1999. оснује Музеј Европе, чија ће почетна историјска делница
бити 812. година, када је католичком Европом (латинском) домини-
рао Карло Велики, док су векови и велике и силне Византије и ње-
них и силних и учених василевса одгурнути из историје Европе.
Како представити ову књигу?
Била би банализација препричавати садржаје Кијукове књиге
Хришћанство без Христа, чак и ако би нам њена суштина то до-
пустила. Али, њу је немогуће препричати. Узалуд нам је и добра
меморија, страст за нарацијом, смисао за анализу. Не да се ова
књига ни анализирати, уз сву моћ интелекта аналитичара и ње-
гову дубину промишљања. Из ове књиге може се непрестано
учити и на њеним лекцијама кориговати наша сопствена свест,
која је грађена на идеолошкој јавној свести прећуткивања, бру-
талне селекције и лажи.
Представљајући ову књигу можемо само назначити подручја
њене антропологије, хамлетовске и донкихотовске упорности ау-
тора да сагледа феномене, или бар оне главне релације склизнућа
у зло и злочињење разбожене Европе и њених планера и тобоже
клерикализованих рубних малих народа као извршилаца.
У уводној напомени, коју је насловио Упонорени свет, Кијук
полази од Мартина Лутера и Еразма Ротердамског, који утемељу-
ју теологију порицања корупционашке папске цркве, која разје-
дињујућом логиком успоставља агресивну теологију, а политича-
ри успостављају еру западног просветитељства и идеолошког
хуманизма. Лутер предлаже избацивање Прве и Друге послани-
це Јованове и Књиге откровења из Библије, Волтер се залаже за
противхришћански свет, а Русо вапи за спасењем од јудео-хриш-
ћанства. Тако ова лутеранска, волтеровска и русоовска теологија
порицања историјске цркве укида традицију, медитеранско-ви-
зантијски хуманизам и теистички хуманизам. “Тако су литур-
гијску заједницу… замениле секташке заједнице”, закључује Ки-
јук, а такав секуларизам је прерастао у монашко секташтво. Ство-
рен је тзв. “модеран свет”, не ослобођењем појединца од догме,
не ни индустrијализацијом и техничком револуцијом, него про-
тестантском реформацијом. Тај нови свет ће тако прећи из уто-
пизма у тоталитаризам, псеудохришћанство, дарвинизам до анти-
хришћанства и антиморала, па ће модерна руља похрлити за раш-
човеченим креатурама, какав је Лењин, Хитлер, Стаљин, до њи-
хових “патографских рецидива: Клинтона, Солане, Буша”, закљу-
чује још на почетку књиге Кијук. 1
У реконструкцији хришћанства предњачи сирова, секуларна
европеизирана Америка. Њени реформатори хришћанства, скри-
вајући се иза нове науке, предлажу “да се деформишу и одбаце је-
ванђеља” (Долингер) и псеудохришћанство проглашавају аутен-
тичном хришћанском философијом. Сам председник САД Томас
Џеферсон укључује се у редактуру и редукцију Библије “сводећи
је на благонаклонији морални кодекс”, бранећи Христа од апо-
стола! Св. Павла назвао је “коруптером Исусових учења” и забра-
нио својој деци да читају Библију.
Дакле, још у Уводу, читавом библиотеком извора, књига и
докумената, Кијук документује како реформације и редактуре
хришћанског учења доводе до овог што данас живимо: “секула-
ризовано биће, заблудело у успењу прогреса и профита, коме
предстоји пут суноврата. Ера стрепње већ је иза њега, и биће
постхришћанске и постхуманистичке цивилизације се најзад суо-
чава са истином о себи: оно јесте ‘самозвани бог на свом ђубриш-
ту’” (стр.27), завршава Кијук уводно поглавље мишљу св. Јустина
Ћелијског.
Проклети гроб “упонорене свести” Кијук је нашао у визији
опет једног од америчких председника, Вудра Вилсона, кога су
банкари довели на власт, а који је изрекао следеће још 1913:
“Наша велика индустријска нација се контролише кредитним
системом. Наш кредитни систем се налази у приватним рукама
и на тај се начин развој наше нације, као и све наше активности,
налази у рукама неколицине људи који неизоставно, из разлога
сопствених интереса, застрашују, контролишу и уништавају ис-
тинску економску слободу. Постали смо једна од најгоре контро-
лисаних власти цивилизованог света” (стр. 23).
Постхришћанска Европа – хришћанство без Христа
Још је руски православни философ Николај Берђајев делио хриш-
ћанство у два непомирљива корпуса: “хришћанство као царство
духа” и “хришћанство као царство ћесара”. Прво је “изворно, сабор-
но, симфонијско, свечовечанско, хармонијско и православно, а
друго државотворно, војујуће, употребно, политичко и идеолош-
ко, инструментализовано, прагматско, односно хришћанство без
Христа”, каже Кијук (стр. 31, 32). Прво је христоцентрично, а друго
човекоцентрично. Првом је посвећена источна православна
црква, а другом западна католичка и протестантска црква и све
Драгољуб П. Антић
Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације
Увод
Природно-физичким анализама осветљава се питање технич-
ко-физичке заснованости важећих “историјских истина” о досе-
љавању Срба на Балкан. У питању је област истраживања, која се,
условно, може назвати физиком историјских процеса. Примење-
ни модели су везани за период тзв. Велике сеобе народа2, али су
сви закључци о физичко-техничкој изводљивости применљиви
и на случајеве старијих сеоба. Доказивањем физичко-техничке
неизводљивости досељавања Срба на Балкан – на начин досеља-
вања како нам то објашњавају данашњи уџбеници историје, освет-
љава се и порекло других балканских народа. Аутохтоност Срба
на Балкану упућује на закључке о пореклу Албанаца, Грка и дру-
гих балканских народа 3. Очигледно је, у том случају, да порекло
осталих народа на Балкану треба тражити у оквирима заједничког
корена, при чему треба узети у обзир постепену модификацију
националних карактеристика сваког од тих народа.
Методолошки приступ
Истраживање је засновано на принципима научног истраживања,
који важе код свих наука, пре свега код природних и егзактних,
па самим тим нема логике да не важе и у историјским анализама.
Истраживање у физичко-техничким наукама се обавља помоћу
експеримената и теоријских моделовања на реалном физичком
објекту. Појам објекта обухвата физички систем (који може бити
различите природе, нпр. механички, електрични, термодинамич-
ки, хидраулични, итд) и процесе (термодинамичке, статистичке,
хемијске, биолошке, атомске, флуидне, итд). Процеси могу бити
изазвани другим природним процесима, или људском активнош-
ћу (технолошки системи и друштвене релације и процеси). Ис-
траживач постулира законе, на којима гради теорију, која пред-
виђа понашања система при промени времена и параметара – на
основу чега развија моделе и изводи нове експерименте за њихову
потврду, све док не стигне до жељеног степена слагања.4 Теорија
се описује математичким моделима, којима се физичке величи-
не и процеси доводе у познату везу и на основу дефинисаних улаз-
них величина (побудних сила – величина које се варирају на же-
љени начин), одређују се одзиви (величине за које се жели предви-
дети понашање при широком спектру промена улазних величина).
Математички модели могу бити различите сложености, у за-
висности од сложености физичког система и броја и врста про-
цеса укључених у физички објекат који се моделује. Често се не
ки процеси описују веома сложеним математичким моделима, па
је из практичних разлога потребно њихово упрошћавање до про-
стијег облика, уз реално прихватљиво умањење тачности. У так-
вом поступку је за многе процесе могуће применити моделовање
с применом аналогија. Процеси су аналогни ако њихови матема-
тички модели имају исту форму математичког приказа, иако су
им величине и параметри друге физичке природе. Предвиђањем
понашања аналогног процеса, на основу варирања његових улаз-
них величина, могуће је, уз претварање аналогних величина,
предвидети понашање анализираног процеса. Тиме се широка
класа физичких проблема своди на решавање математичког мо-
дела једне класе. То даје нарочито добре резултате код експери-
менталног моделовања, где се експериментима на простијем об-
јекту постижу велике уштеде у труду, опреми, ангажовању особ-
ља и трошковима.
Постоји уврежено (и сасвим нетачно) схватање да је матема-
тичко моделовање друштвених процеса немогуће, односно да су
ти процеси превише сложени за моделовање. За квалитативне
анализе историјских процеса су довољни и једноставни модели.
Они, сигурно, искључују грубе превиде, честе код анализа без
икаквог моделовања.
По својој природи, процеси у случају миграције становништ-
ва, током неког временског интервала и при одговарајућим исто-
ријским условима, имају сличности (по математичком моделу
којим се могу описивати) са термодинамичким процесима крета-
ња честица. Аналогије између величина су уочене и оне се могу на-
бројати: (1) Хаотично кретање система честица је аналогно кре-
тању становништва на неком ширем простору у равнотежним
условима и без утицаја државе. Као и у случају аналогног физич-
ког процеса, и овде је, за исправну примену модела, неопходно
да се ради о систему с великим бројем учесника, тј. о широком
простору с великим бројем становника; (2) Дифузија честица –
одговара кретању становништва у процесу миграције; Концен-
трација честица – одговара густини насељености становништва;
(3) Сила која изазива усмеравање кретања честица – одговара си-
ли принуде коју стварају државне организације, ратови, природ-
не катастрофе, итд; (4) Ефикасни пресеци за поједину врсту
интеракције честица – одговарају вероватноћама за настанак од-
говарајућих исхода појединих историјских процеса; (5) Завис-
ност величине ефикасних пресека од врсте материјала и пара-
метара система – одговара зависности настанка појединих исхо-
да историјских процеса од карактеристика становништва које
мигрира и предиспозиција за одговарајуће реакције на историј-
ске процесе (типови карактера, физичка конституција, религија,
начин живота и исхране, итд); (6) Понори честица – одговарају
природном морталитету, одсељавањима, губицима услед рато-
ва, епидемија или природних катастрофа, или нестајањем услед
асимилације (у случају анализа националних структура); (7)
Извори честица – одговарају природном наталитету, досељава-
њима или асимилацији припадника других нација (у случају ана-
лиза националне структуре); (8) Јаким апсорберима – одговарају
историјски процеси који воде ка масовном морталитету (ратови,
природне катастрофе, епидемије, итд); (9) Отпору средине – од-
говара аналогни отпор локалног становништва у просторима у
којима је процес миграције; (10) Енергији честица при дифузији
– одговара мотивисаност становништва за миграције; (11) Слобод-
ној дужини путa честица при дифузији – одговара реално про-
сечно растојање, на које се становништво сели са првобитног ста-
ништа; (12) Реактивним гасовима – одговара становништво које
испољава високу мотивисаност за неке од процеса који воде про-
мени густине насељености (агресивност ка суседима, склоност
лаком асимилирању, агресивна склоност ка асимилацији других,
слаба религиозност или религијски прозелитизам, живот у не-
здравим климатским условима итд); (13) Инертним гасовима –
одговара становништво са изразитим недостатком за претходно
наведене процесе (толерантност и вештина избегавања ратних
сукоба, висок степен националне свести, јаки механизми за очу-
вање религије, живот у здравим климатским условима с ретким
епидемијама, итд); (14) Очигледне су паралеле, као што су гради-
јенти (разлика у концентрацијама честица, односно густини
становништва између две тачке у простору), пропусна моћ (мак-
симална брзина проласка честица, односно становништва при
миграцији кроз неке дефинисане просторе).
Наведене аналогије могу се искористити за прављење разли-
читих модела, а посебну могућност пружа даље моделовање при-
меном електричног моделовања физичких процеса, код којег се
Владислав Ђорђевић
Светосавље – ентелехија српства
1. “Срби сва три закона”
Међу српским интелектуалцима постоји теза да суштину српског
националног идентитета чини српски језик. Главни заговорник
те тезе је био Вук Стеф. Караџић. У студији “Срби сви и свуда”,
објављеној у књизи “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба
сва три закона” (1849), он је тврдио да су прави Хрвати само ча-
кавци и кекавци или кајкавци, док су штокавци у ствари Срби.
Но, из те његове студије види се да то није било тачно. Он у њој
напомиње да само они “закона Грчкога” (православне вере) себе
зову Србима или Србљима, а да “остали овога имена не ће да
приме”.1) Он каже да муслимани себе сматрају правим Турцима,
“премда ни од стотине један не зна Турски”.2) За католике каже да
себе “зову по мјестима у којима живе”: Славонци, Босанци (или
Бошњаци), Далматинци и Дубровчани, а да их књижевници
зову Илири или Илирци. Вук додаје да их прaвославци зову још
и: Буњевцима (у Бачкој), Шокцима (у Срему, Славонији и Хрват-
ској), Латинима (око Дубровника и по Боки Которској), а “у при-
јатељскоме разговору” и Кршћанима. Да не би било забуне, он
додаје да се “Срби закона Римскога не ће Срби да зову”.3) Према
томе, он сâм признаје да фактички не постоје Срби “сва три за-
кона”, већ само “закона Грчкога”. Његово мишљење о постојању
“Срба сва три закона” није одражавало стање на терену. Оно је
плод његове жеље, а не стварности. Стварност је била другачија
од његових жеља.
Вуков став о постојању “Срба сва три закона” овако комента-
ришу Павле Ивић и Јован Кашић: “Овакво гледиште је почивало
пре свега на романтичарском поимању језика као темеља народ-
ности и на Вуковом одбијању, са позиција образованог Европља-
нина и антиклерикалца, да се помири са пресудном улогом ре-
лигије при националном опредељивању. Уз то се међу Вуковим
побудама свакако налазила и жеља да се рашире границе српства.
Данас је јасно да је Вук био у заблуди тражећи у језику мерило за
разликовање Срба од Хрвата. Илирски покрет је својим прихва-
тањем штокавског наречја као хрватског књижевног језика
искључио такво дељење. Самим тим религија је остајала једино
мерило, ма колико Вуку изгледало да би се томе ‘иностранци
могли насмијати’. Вук је, наравно, знао да верска подељеност није
спречила образовање немачке, холандске, мађарске, словачке и
других нација. Ипак, на тлу српскохрватског језика историјски
услови су били друкчији.” 4)
2. Религија као вододелница нација
Поред Ивића и Кашића, тезу да је код нас кључна водoделница
народа заступају и многи историчари. Тако нпр. Сима Ћирковић
трезвено објашњава: “У прошлости се у разграничавању међу на-
родима највећи значај приписивао језику, и то до мере да је етнич-
ка заједница изједначавана са заједницом оних који говоре један
језик. У народу чија се историја овде кратко описује [Срби] реч
језик такође се дуго употребљавала у значењу народа. И код њега
је била позната и раширена легенда о настанку седамдесет два
народа приликом мешања језика током грађења Вавилонске куле.
Али, баш на балканском тлу, међу Србима и њиховим јужно-
словенским суседима, показало се да на подлози једнога језика,
једног дијалекатског континуума, може израсти више етничких
заједница; да подељеност по другим критеријима (верским, по-
литичким) може утицати на диференцијацију и разграничење
међу језицима.
Важнија се показала, како је одавно уочено, верска граница
која је раздвајала католичке Хрвате од православних Срба и обе
те хришћанске групе од њихових исламизованих сународника,
који су дуго сматрани за ‘Турке’. Верска граница се не намеће
толико разликом у догмама, колико великим комплексом култур-
них обележја која се с временом око једне вероисповести криста-
лишу. Остајући у истој језичкој средини Србин или Хрват, који
би примио ислам, променио би у значајној мери начин живота и
амбијент. Тадашње разлике нису упоредиве с међуверским раз-
ликама у модерним друштвима.” 5)
Историчар Милорад Екмечић такође истиче да је на Балкану
кључна вододелница нација религија. Oн запажа да су све “бал-
канске нације – изузев албанске – омеђене границама истовет-
не религије и њене црквене организације”.6) Пишући о босанско-
херцеговачком устанку (1875–1876) он пише: “Оно што је опште-
прихватљиво за целу науку, јесте истина да иза свих тих проце-
са изградње националне свести стоји религија као вододелница
нације.”7) Ускоро додаје: “После Берлинског конгреса религија као
вододелница нације на јужнословенском простору цвета у велике
политичке идеологије.” 8 )
Други историчари такође подупиру ту тезу. Радош Љушић
сагласио се са Екмечићевом тезом тврдећи да је “вера постала во-
доделница код балканских народа” и да “Срби нису, попут Алба-
наца, прихватили да нацију могу чинити припадници трију вера
истог етничког порекла”. 9)
Тезу о религији као кључној вододелници нација код нас за-
ступа и политиколог Дарко Танасковић. Он тврди: “У периоду
стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум
за национално разврставање етнички и језички блиских наро-
доносних група постала верска припадност. Због тога је готово
потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још
Вук Караџић, ’свих трију закона’, што је умногоме сузило опсег
српског националног (само)одређивања.” 10)
Поред историчара и политиколога, и социолози се слажу да је
религија код нас кључна вододелница нација. Социолози Драган
Коковић и Жолт Лазар тврде “да је током дугог временског перио-
да религијски идентитет био или кључни елеменат у одређивању
етничког идентитета, или је сам прерастао у примарни идентитет,
потискујући остале елементе етницитета у други план.” 11)
Социолошкиња Зорица Кубурић има исти став. Она тврди да
је религија “значајан чинилац етничког идентитета католичких
Хрвата, православних Срба и муслиманских Бошњака, који су
сви Јужни Словени и сви говоре готово истим језиком.” 12)
Добрици Ћосићу, који није познат као религиозан човек, та-
кође је јасно да је религија кључни чинилац у српском самоиден-
тификовању. Он сматра: “А о опстајању српског етноса у наред-
ним вековимa, од православне вере – не видим јачи иманентни
чинилац.” 13)
Помало је куриозна чињеница да је кључни критеријум за на-
ционално разврставање била религија. Стога се Радош Љушић
реторски пита: “Зашто су интегративни процеси код Срба били
тако слаби, а дезинтегративни тако јаки? Зашто Срби нису успели
да искују нацију, попут других народа?” 14) Одговор на ова питања
није умео да дâ Вук Стеф. Караџић, али јесте политиколог Семјуел
П. Хантингтон (Samuel P. Huntington).
_______________
1) Вук Стеф. Караџић, “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.
2) Исто
3) Исто, стр. 3.
4) Павле Ивић и Joван Кашић, “Културна историја Срба у XIX веку (до
седамдесетих година)”: у: “Историја српског народа”, том V, свезак 2,
група аутора, Српска књижевна задруга, 3. издање. Београд, 2000, стр. 362.
5) Сима Ћирковић, “Срби међу европским народима”, Equilibrium, Бео-
град, 2004, стр. IX-X.
6) Милорад Екмечић, “Дуго кретање између клања и орања: историја
Срба у Новом веку (1492-1992)”, 2. издање, Завод за уџбенике, Београд,
2008, стр. 129.
7) Исто, стр. 291.
8 ) Исто, стр. 299.
9) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.
10) Дарко Танасковић, интервју записала Јелена Чалија, “Није баш сваки
Србин православне вере”, новине “Политика”, Београд, 26. септембар,
2010, стр. 8.
11) Драган Коковић и Жолт Лазар, “Национални идентитет, етничка
дистанца и вредносни систем грађана Војводине”, у: Милан
Трипковић (прир.), “Мултикултурна Војводина у европским
интеграцијама”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2006, стр. 118.
12) Зорица Кубурић, “Верске заједнице у Србији и верска дистанца”,
ЦЕИР, Нови Сад, 2010, стр. 294.
13) Добрица Ћосић, “У туђем веку”, Службени гласник, Београд, 2011, стр.
61-62.
14) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.
Жељко Филиповић
Латинизација српске деце
Римокатоличка црква свој прозелитски рад заснива на ставу: “Дај-
те нам децу до њихове седамнаесте године, а после ето вам их.”
Југословенски комунисти су горњу границу спустили на девет
година! Срби су народ који од самог почетка своје писмености већ
хиљаду година има своје ћирилично писмо. Срби у Аустријском
царству, у Аустро-Угарској Монархији, а од Берлинског конгреса
и у Босни и Херцеговини – у којима је католичанство било држав-
на вера – били су подвргавани суровим притисцима да одустану
од православља, јулијанског календара и ћириличног писма, и да
пређу на римокатоличку веру и латинично писмо. Срби на про-
сторима под турском влашћу у Србији, Црној Гори, Босни и Хер-
цеговини и Хрватској нису имали никаквих сметњи да користе
своје ћирилично писмо. Штавише, српски језик и ћирилично пис-
мо су били службени језик и писмо и самог турског двора. Још
постоје изворна документа која је турски двор слао Дубровнику,
Србији и Босни и Херцеговини, и која су писана на српском јези-
ку и ћирилици. И поред најсуровијих притисака да напусте ћи-
рилицу, Срби под аустро-угарском влашћу су користили, негова-
ли, чували и бранили своју ћирилицу и преносили је на своје по-
томство, јер су је доживљавали као суштинско својство свог на-
ционалног и верског бића, као ваздух који се дише, као свој живот.
Краљевина Југославија
У Краљевини Југославији спроводила се једнострана припрема
родитеља за прихватање другог писма, с различитим резултатима
код православних и код католика. Ступањем у Југославију са Хрва-
тима и Словенцима, и Срби из Србије и Црне Горе први пут доводе
у искушење своје ћирилично писмо. У Краљевини Југославији,
заједничкој држави народа различитих вера и културних тради-
ција, писма су била равноправна, али ту “равноправност” право-
славни и римокатолици су доживљавали – различито! Срби су у
пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приват-
ним пословима, показивали обзир према католичким народима,
па су строго водили рачуна да уз своју ћирилицу упоредо користе
и хрватску латиницу, писмо које су Хрвати ступањем у Југосла-
вију унели у заједничку државу. Међутим, Хрвати и Словенци се
нису обазирали на “равноправност писама” и строго су се држали
става римокатоличке цркве да сва остала писма осим јеврејског,
грчког и латинског представљају – ђаволска дела, и даље су кори-
стили искључиво своје дотадашње латинично писмо. Словенци
не маре ни за Хрвате, а поготово за Србе. Срби су својој деци го-
ворили да је латиница “наше друго писмо”, а католици су својој
деци за ћирилицу говорили да је то “туђе писмо”. Тако су југосло-
венска деца већ на самом почетку живота формирала различит
однос према другом писму, у зависности од верске припадности
њихових родитеља.
Комунистичка Југославија
Период комунистичке Југославије представља круто идеолошко
време навикавања Срба родитеља да живе без ћирилице. После II
светског рата, у Југославији на власт долазе комунисти, међу ко-
јима су главну реч водили Хрвати и Словенци, Јосип Броз, Едвард
Кардељ и Владимир Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске мо-
нархије одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као “ђа-
волском делу”. Ватикан је ову прилику искористио да преко “ате-
иста своје вере” зада коначан ударац српској ћирилици. Већ на са-
мом почетку своје власти, комунистички покрет Југославије је
кренуо у искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хр-
ватском латиницом. Ево документа, до сада непознатог Југосла-
вији и Србији, који то доказује. Господин Василије Клефтакис, ро-
ђен у Краљевини Југославији од оца руског белогардејског еми-
гранта и мајке Српкиње, велики поштовалац ћирилице који живи у
иностранству, удружењу “Ћирилица” Београд, електронском пош-
том послао је амерички магистарски рад, и уз њега следећи коментар:
“Ради се о томе да је хрватска абецеда данас толико преовла-ђу-
јућа у Србији (новине, часописи, књиге, саобраћајни знаци, фир-
ме, итд) и да се против тога треба борити. Свестан сам да су ства-
ри одмакле толико далеко, да ће без активне политичке и зако-
нодавне подршке од стране српских државних власти ћирилица
бити изгубљена и, вероватно кроз 20–30 година потиснута на ни-
во готице у немачком језику. То и јесте био подмукли план ју-
гословенских комуниста, у чему су српски комунисти били
најсвесрднији учесници. О томе се узгред говори у једној аме-
ричкој магистарској тези писаној на основу аналитичких изве-
штаја ЦИА о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Arm-
strong: “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito-Stalin
Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst…/1/etd.pdf– стр.148).
У разговору са тадашњим југословенским министром културе,
службеник ЦИА га је упитао: “Па, ако сте толико жељни да са
њима (Совјетима) раскинете, да ли то што кажете да ће се у шко-
лама учити ћирилична и латинична слова, уз ПОСТЕПЕНО ПО-
ТИСКИВАЊЕ, ТЈ. ЕЛИМИНАЦИЈУ ЋИРИЛИЦЕ значити да сте
раскинули са Русијом?” Министар је одговорио: “Па, у извесном
смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији
научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.
Одмах по преузимању власти, комунисти су почели да спрово-
де свој план о истребљењу ћирилице. За време II светског рата пар-
тизански и четнички радио-телеграфисти су у Морзеовој азбуци
користили српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили још у
Краљевини Југославији. Броз је из Морзеове телеграфије и радио-
телеграфије избацио српску ћирилицу и заменио је са “неутрал-
ном” латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена
двострука штета: изгубљена је могућност слања порука Морзео-
вим телеграфом и радио-телеграфијом на свим југословенским
језицима, па су грађани навикавани на “врскаве” телеграме “Сре-
цан Бозиц“, “Цеститам венцанје”, и знатно је смањена могућност
успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на
располагању остало само 26 знакова. Сви телепринтери у војсци,
на пошти и у предузећима имали су искључиво латинску таста-
туру, па су људи у Танјугу у својим радио-телепринтерским из-
вештајима морали да се довијају и измишљају решења за слова
“ч”, “ћ”, “ж” и “ш”, па је тако “ц” било “c“, “ћ” је било “ch”, а “ч” је
било “cc”, док је “ж” било “zh”, а “ш“ је било “sh” да би новинске
редакције могле тачно да штампају Танјугове извештаје! Са коња
на магарца. Свесно су прихватане овакве штете само да се оства-
ри постепено истребљење ћирилице. А онда је уследила ватикан-
ска досетка која се показала погубнија за ћирилицу него све су-
ровости, безакоња и насиља католичке цркве у Аустро-Угарској и
НДХ према ћирилици – злогласни “Новосадски договор” из 1954.
године! Хрватски шлосер Броз је преко српског абаџије Алек-
сандра Ранковића уредио да се српски и хрватски лингвисти и
књижевници “договоре”, и тако је рођен “Новосадски договор”.
Занатлије су лингвистима, па и Александру Белићу, председнику
Српске академије наука, и Иву Андрићу, човеку са докторатом,
наредиле шта треба да се “договоре”! Милован Витезовић ће не-
колико деценија касније за овакве снисходљивце рећи: “Академи-
ци су цитирали основце”!
Овде народу треба отворено рећи нешто што му није било
познато и о чему није ни сањао, нешто о чему није остављен
писани траг, нешто о чему су се творци “Новосадског договора”
“споразумевали погледима” и крили то од народа: да је “Новосад-
ски договор” имао своје објављене и своје необјављене циљеве!
Објављени циљеви су мамац који се види и који треба да обмане и
привуче рибу – “равноправност писама и богатство двоазбучја”, а
необјављени циљ је удица која се не види од мамца а која треба да
обави суштински посао – искорењивање српске ћирилице и њено
замењивање хрватском латиницом”! И пецарош риби прича да
је глиста на његовој удици – богатство. Нуди јој оброк, не да би
нахранио њу, него да би њоме нахранио – себе! И почело је посте-
пено спровођење необјављених одлука “Новосадског договора”:
– У војсци је у прописима важила “равноправност писама“. Нагла-
шавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако:
– у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво ла-
тиница;
– у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске
књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, технич-
ке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске
машине – искључиво латиница;
– предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
Избор мисли: Мирко Палфи, Торонто
Није срећан онај који много зна,
већ онај који чини оно што зна да је добро
Свети Кирил Александријски
Блез Паскал (1623–1662), француски филозоф, математичар и писац
Ствари имају различите особине и душа различите склоности; јер
ништа од свега што се нуди души није просто и душа се никада не
нуди просто ниједном субјекту. Отуда долази да се плаче и смеје
због једне исте ствари.
Жан Де Ла Бријер (1645–1696), француски књижевник
Издашност се не састоји толико у томе да се много да, колико у
томе да се да кад треба.
Велика је невоља ако се нема довољно духа да се говори добро,
нити довољно мудрости да се ћути.
Жермен Де Стал Олстен (1766–1817), француска књижевница
Пошто је генијалан човек обдарен правим осећањем, његове
патње се умножавају самим његовим способностима: он про-
учава и своје сопствене болове као и природу, а пошто је несрећа
срца неисцрпна, он је осећа тим дубље, што је богатији идејама.
Мари Анри Бел Стендал (1783–1842), француски књижевник
Прва ствар коју треба учинити ако човек хоће да упозна
историју неке земље јесте: нипошто не читати опште признате
ауторе; нигде човек није боље упознао цену лажи и нигде она
није скупље плаћена као у делима тих аутора.
Николај Гогољ (1809–1852), украјинско-руски књижевник
Све се у човеку брзо мења; још се ниси честито ни осврнуо, а већ
је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби све
животне сокове. Често се дешава да, не само велика жеља, већ и
она мајушна, према ма чему сићушном, букне у човеку, рођеном
за лепше душевне покрете, и нагна га да заборави велике и свете
обавезе и да у ништавним тричаријама види нешто велико и
свето. Небројене су, као морски песак, човечје јаке жеље, а ниједна
не личи на другу, и све су оне, биле срамне , биле дивне, у почетку
човеку послушне, а доцније постану над њим ужасни господари.
Фјодор Михаилович Достојевски (1821–1881), руски књижевник
Буди благословена за онај један тренутак блаженства и среће
који си дала другом срцу, усамљеном и захвалном. Боже мој!
Читав минут блаженства! Па зар је то мало, макар и за цео жи-
вот човечији.
Не може се волети оно што се не познаје. Било да је реч о човеку
или о народу. Будите сигурни да сви они који свој народ престају
да разумеју и губе везу са њим, одмах и у истој мери губе и веру
очева, постају или атеисти или равнодушни људи.
Марк Твен (1835–1910), амерички књижевник
Има оних који ће нас погрешно учити да је цепидлачки се држати
пута доследност и врлина, а скренути с пута недоследност и грех.
Права реч може бити ефектна, али ниједна реч никада није била
тако ефектна као ћутање у правом тренутку.
Оскар Валјд (1854–1900), енглески књижевник
Доследност је последње уточиште оних који немају маште.
Када човек ступи у додир са својом душом, постане кротак као
дете, а такав би, према Христовим речима, и требало да буде.
Максим Горки (1868–1936), руски књижевник
Где је милосрђе божје? Људи тлаче један другог, сишу крв један
другом, свуда зверска отимачина – где је ту милосрђе божје? Где
су добро и љубав, снага и лепота? Где је Христос, син божји? Ко
је погазио цвеће које је посејало чисто срце његово, ко је украо
мудрост његове љубави?
При вечерњој молитви, у смирају дана, људи, очишћени тешким
радом, ослобађају се својих брига, стоје тихо, велелепно и душе
им светлуцају као воштане свеће, малим пламичцима; видиш
тада – иако су људска лица различита, јад је исти.
Карл Густав Јунг (1875–1961),
швајцарски психијатар-психоаналитичар
Ако игде, то у примењеној психологији морамо данас бити скром-
ни и дозволити важност природној многострукости противуре-
чених мишљења, јер смо још далеко од тога да знамо нешто поуз-
дано о најфинијем објекту науке, о самој људској души.
Херман Хесе (1877–1962), немачки књижевник, добитник Но-
белове награде 1946.
Шта је у ствари истински жив човек, то се данас свакако зна мање
но икада, те се зато убијају у гомилама људи од којих је сваки
драгоцени оглед природе – који постоји само једанпут. Али,
сваки човек није само он сам, него је он јединствена, сасвим по-
себна, важна и знаменита тачка у којој се појаве света укрштају
само једанпут на тај начин и никада више. Зато је повест сваког
човека важна, зато је сваки човек, докле год живи и испуњава
вољу природе, изванредан и достојан сваке пажње. У свакоме је
отелотворен дух, у сваком пати створење, у сваком се избавитељ
распиње на крст…
Волети свет и живот, волети упркос патњи, прихватити са
захвалношћу сваки зрак сунца и ни у болу не заборавити на
осмех – тај наук сваке праве поезије никада неће застарети и
данас је више него икад потребан и добродошао.
Биографски и библиографски подаци
Сликар и писац Милан Ђокић
Рођен је 22. октобра 1937. године у Читлуку код Крушевца. Основ-
ну школу и гимназију учио у Подунавцима и Смедереву. Наста-
вио у Крушевцу, где је матурирао, генерација 1955. године. У Кру-
шевцу почињу прва интересовања за уметност, сликарство и
поезију. Постаје члан Клуба младих писаца и књижевника Кру-
шевца, 1954/55. и чита своје прве радове.
Објављује своје прве песме у “Победи”, “Студенту”, “Пољима” –
Н. Сад, “Улазници” – Зрењанин, “Омладини”, коју уређује Младен
Ољача, где објављује, на тематским конкурсима, па је похваљиван
и награђиван.
У Београду, за време студија на Академији ликовних уметно-
сти, активно се укључује у културна збивања и постаје члан Клуба
младих писаца Београда, при Дому омладине на Зеленом венцу.
Клуб је штампао два броја часописа “Младост”, 1956. године.
Дипломирао је на београдској ликовној академији 1960. у кла-
си професора Недељка Гвозденовића. Наредне године излаже на
Другом октобарском салону у Београду као најмлађи учесник.
Магистрирао је 1962. на АЛУ Београд такође у класи Недељка
Гвозденовића и постаје члан УЛУС-а. Активно ствара и живи у
Београду. У више сезона од 1959. до 1963. године учествује у кон-
зервацији живописа у манастиру Дечани.
На Пролећној изложби УЛУС-а 1971. године добија главну на-
граду. Од 1972. године прелази да ради у Завод за заштиту споме-
ника културе у Краљеву на пословима конзервације живописа и
иконописа. Активно излаже у Удружењу ликовних уметника За-
падног Поморавља где је више пута награђиван.
Ради на конзервацији цркве у Јаначковим Пољу 1978, на кон-
зервацији фрагмената из цркве у Дежеви, цркве у Враћевшници,
иконостасу чачанске цркве, фресака у манастиру Никољу.
Од оснивања члан је књижевног клуба “Багдала”, где и објав-
љује радове из ликовне есејистике. Прву књигу песама “Седми
трубач” објавио је у “Багдали”, 199О. године.
Ликовна монографија о Милану Ђокићу, чији је аутор Срето
Бошњак, историчар уметности, изашла је 1998. године у издању
Народног музеја Краљево и Колекције “Кошанин”.
У “Повељи” – Краљево, сарађује и објављује ликовну есејистику
и поезију. Члан је Књижевног клуба Краљево од оснивања. У
“Повељи” објављује другу збирку песама “Господ над војскама”,
1997. године.
Заступљен је у антологијама: “Грана која маше” (хаику поезија)
и зборнику хаику клуба из Краљева “Ненад Бургић”, “Између два
маха”; награђиван на конкурсима за хаику поезију; заступљен у
антологији “Дечанска звона” и “Крушевачка розета”. Такође је зас-
тупљен у антологији “Српска поетска плетеница” коју је сачинио
Дејан Томић, штампао “Прометеј” у Новом Саду, 2ОО3. године.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1999. године.
Добио је награду за рукопис збирке песама “Потез” за 2ОО4.
годину Књижевног клуба у Краљеву, који је изашао 2005.
Роман “Ветрометине звон” објавио је 2008. године у издању
Књижевног клуба Краљево.
Књигу изабраних и нових песама “Ине светлости” у издању
Књижевног клуба Краљево, објавио је 2011. године.
У припреми су роман о Априлском рату и књига раних песама.
Александар Марић
Угреби и утишаности
Милана Ђокића
Милан Ђокић је сликар, песник и есејиста, интелектуалац широ-
ког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог
сликарства, човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мисли-
лац и аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен
идејом неке исконске религиозности, речи су историчара уметно-
сти Срета Бошњака којим отвара расправу о ликовном ствара-
лаштву и схватању саме уметности Милана Ђокића. Додајући
томе и чињеницу да је он на свим плановима непрекидни труд-
беник и да не пролази дан када он не ствара или се не припре-
ма за стварање, добијамо слику човека који по библијској причи
добија десет таланата и свих десет успева да умножи и да им дода
већу вредност. Свако ко се сусрео са овим човеком морао је осети-
ти нешто од древности и исконске човечности. Место стварања
његове уметности, његов атеље, библиотека, радна соба, отворе-
не су непрестано за посетиоце свих генерација и интересовања.
Под кровом овог уметника многи су у тешком часу могли скло-
нити главу и добити преко неопходну утеху. У свом сликарском
дневнику Ђокић записује, поред техничких елемената, и следеће:
“Погледајте како душа непрестано баца светлост и сенку, оно
што је солидно чини шупљим, а крхко чврстим, дан испуњава
сновима, делује на нас тако да утваре исто толико узбуђују ко-
лико и сварност” и тиме показује да у његовом стваралаштву у
истој мери учествује и свет вештаствени и свет невештаствени,
свет невидимих сила и човекове душе.
У предговору прве објављене Ђокићеве књиге “Седми трубач”,
песник Љубиша Ђидић за њега каже да је годинама обилазио ма-
настире, чистио и копирао фреске, откривао црте и резе древ-
них записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе
и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и не-
срећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао
средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак да-
леког и прошлог приближавао и осавремењивао и тако се заправо
нашао у просоторима поезије. Пролазећи топониме, обилазећи
света места, трагајући за записом и потписом древних живописа-
ца, песник постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме
и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура проже-
та. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед
само ликовном есеју који носи назив “Над угребима непознатог
трудоделника”: “Сићушни, готово неприметно урезани у нежно
тело фреске, поред крадом записаних потписа или записа. Име,
грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању”. А
шта је друго наша уметност у свету хиперпродукције, брзине
и наслага безвредних производа до “угреби” и сведочанство о
постојању. Паралелно са током стиха све то Ђокић доживљава и
кроз материјализацију слике па се на једном месту пита да ли је
оно што се налази на слици било у нама, или у једној објективној
реалности, или на бесконачној временској траци, као једно мате-
ријализовано стање које се конкретизовало у материју боје, а
које има моћ да нам побуђује дух, да га храни, да му отвара про-
стотре. Али Милан Ђокић није само стваралац који не улази
у расправу са токовима модерне уметности, тако у једном свом
есеју, који расправља о могућности обнављања слике у светлу
савремених кретања на један поетски и разуме се сликовит начин,
даје оцену историје уметности.
“Све се креће и враћа на прво. Вински цвет се хвата истовре-
мено кад лоза цвета. И креч се излучује кроз боју на фрескама у
свој први облик. Све има своје време. Кад се вино узбурка, избаци
цвет горе. Тад не сме да се претаче. И уметност има своје време
избацивања цвета, попут винског. Да ли је савремена уметност
немоћ или пут ка надмоћи уметности и њеног значаја за живот,
схватиће се временом. Понекад треба заборавити све научено, да
бисмо могли све поново сагледати невиним очима. Ако је ово вре-
ме анти-уметности, удаљавање од класичне уметности, можда је
то добро иако је сведочанство о једном времену и једном привиду.”
По овоме се види да Милан Ђокић остаје веран класичном сли-
карству и његовим дометима да негује дух стваралаштва у коме
уметник као да “јуриша на тврђаву платна, чинећи интервенције
на слици, премишљајући се у чину сликања, чину додавања и
одузимања.”
У наставку дајемо колаж састављен од цитата из више ликов-
них критика које су пратиле Ђокићев дугогодишњи рад и које
приказују развој његове уметности у којој се поетика преплиће са
ликовношћу, а визуелно са невидљивим које се у стихове усељава.
Милан Ђокић је стилски и ликовно идеолошки сродан са ку-
бизмом (у раној фази), али се не може порећи да је његов кубизам
наследно искуство, јер тежи да га се ослободи (Војислав Девић).
Ђокићев случај постаје интересантан управо због исходишта
које изневерава очекивања. Везујући се за експресионизам, он
задржава поетски дух, али не ремети чистоту израза. Песнич-
ким методом пребира боје као речи, мири се с фигурама у нереду,
изједначава извесност и реминисценију (Зоран Качаревић). Код
Ђокића треба више опреза с обзиром на језик који на први поглед
нуди сaмо опис. Рекло би се да је фигура по себи, само фигура у
односу, просторном а првенствено психолошком, интимна пот-
врда постојећих чињеница, али ипак ствари стоје другачије. Уну-
трашња динамика одавно је у Ђокића преобразила стања, објекте,
бића и односе у општу раван, одакле зрачи универзалном пору-
ком (Радош Ракуш). Сводећи интимно и емоционално на спец-
Милан Ђокић
Стара караула, фењер у ноћи
На путу блесну стара караула
Гле фењер, небо на крову.
Прима рука поздрав, с бучних аула,
Жагор у ненаписаном слову.
Писмо испуштено крај пруге десну
Страну скрива, уз репух и коњштру,
Гласом сусрета на путу тесну,
Раскрили ноћ и неизвесност оштру.
Сам, у интими, са ољуштених зидова,
Креће се линијом, док окце светлуца,
Ту, у собичку, он рукописе куца,
Ил иза завесе, платно из основа
Затеже. Корак пристигли, поздрав
и сусрет, можда заблуделог сина,
док се у загрљају, отац свих даљина
ћутњом упиње, и суздржањем висина.
Летописац
Овде, жизн, от тебе, до мене;
Песни, тајном херувими не скрише.
Пером и белином се испунише
До светлости ове гласне тмине.
Овде, жизн, са укусом биља.
Овде, биље са укусом дима.
И корен му от дима поприма,
Живећемо у звезди обиља!
У трбуху потуца се душа,
У души се истањило чело.
Све је само офарбана тмуша,
Немам речи за ново опело?
Теби, од бола, од смола, речи клизе
Низ ветар туђ, неравномеран.
О, да ли недељом рај истеран
Слути давни плач и нове катаклизме.
Косовски интермецо
Једино са Косова поља
Долази киша и олуја
Ветар струји и препреке на путу
Једино успаљени глас, завија и врлуда
Окреће се тихо неизвесној ћуди
Једино тамо су хорде узеле инструменте
Па гласно усправљају се
Једино из бусије тамо сад се измешале
Разне чавке и староставне пчеле
Излетеле из лебдеће траве
На сунцу далеком пут се сија
И гледа упорно
Једино тамо уз гусле осмех не бледи
И јаје недирнуто једино тамо остаде
Једино тамо зуби и уста полуотворена
И док неко пије воде обично
Док на шкргут научи надолазеће боје
Једино тамо скочи питома њушка
И човек у јелеку и преплету чоје за свагдашње хајке
Једино тамо у млеку ћуте
И осмехом се заклањају мајке
Једино тамо не досеже глас
И чежње носе голубарнике
А птице између сваког трена
У окруженом небу од гвожђа и плаветнила.
Још једном је освануло на тарабама
Скривено место благо се огласи ћутањем и криком
Над пољем пшеница класала
И бесомучни покрет оквир оставља
На хоризонту плавом који се понекад брише
И своје присуство на прелет оставља
Једино тамо се не дише
Док се песма заборавља
И шева се упорно оглашава
Да се ништа не изгуби
Стазама утонулим у бескрај
Враћевшница
Иза ногоступа Србија тамна шума,
Где вршак копља свитне у тресак.
Помрачење иње стресе у дна безумна:
Ту мудрост неће у бљесак.
Просветљене вазнесе у сан смрзнут,
Мир патњу пришије народу ускомешану,
Закон ко челик с оклопа окрзнут,
Док храм пресветли зида у тихом послушању
У ћутњи приспелој, Радич, велики челник
Храм у красоти сплет мисли снива,
Што светлост укроји и због спаса се дарива…
Народ нам је постао невиделник.
Бели се камен, прст нека укаже
Времена увек биће на ивици силазака,
Реч нека светли – и тамница да нам помаже
Патњама краја нема, молитвама почетака:
Грехотни смо, о Боже, ал сие храм лепи,
У приношенију победоносац Георгије свети
Нек милошћу сачува нас, бојом дах нам укрепи,
Помени јаке, тек и најслабијег се сети
Немања Девић
Сећања и завет доктора Рајса
Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, по-
стају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега и
Срби по делу.
Доктор Арчибалд Рајс био је уочи Великог рата признат стручњак
за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи
која је била неутрална. А када је у августу 1914. одлучио да крене
пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је живот и
научну каријеру, сваки спокој и сва материјална блага. Али, оно
што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима,
толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави
да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде
ветрови, а некада су звиждали меци…
Есеј др Рајса “Српски војник Великога рата”, објављен 1932,
може звучати критички настројеном читаоцу као епски занос,
као романтични транс. Он је, пак, ода обичном малом човеку,
који је исписивао странице светске историје. Својим чојством и
храброшћу, својом челичном вољом и издржљивошћу, трпљењем
и проливеном крвљу, и вазда уз песму – изнедрио је једну велику
победу. У његовом опису прадедови су и преци баш свакога од нас.
Нисам видео српску војску у мирно доба, али су ми рекли да је
била добро опремљена и да је одавала добар изглед. Међутим,
један део војника другог позива и цео трећи позив нису никад
били опремљени. (…) Данас – ми смо у 1915. години – српска војска
није извесно војска за параду. Три узастопна рата учинили су
да ишчезну материјалне резерве сваке врсте. Прошле јесени
многи војници нису имали више униформе. Носили су пушку, а
њихово сељачко одело било је дотрајало и подерано. Али, колико
је упечатљив и леп био пролаз неког пука, ових бранилаца
Отаџбине, који су очували гордост ратничког држања, упркос
оскудици! Личили су на славне и у ритама војнике велике
Француске Републике. (…)
Српски војник је песник и често сам налазио по болницама
рањенике, заузете да пишу у стиховима онима који су им били
драги. Такође сам их слушао у логору како певају старе ратарске
песме. На Мачковом Камену српски ровови нису ни педесет
метара били удаљени од аустромађарских. Обе стране беху
поседнуте војницима исте расе, али различитог поданства.
Код Срба је био један чувен певач. У сред пуцњаве он запева једну
песму и одмах ватра престаје. Певач се уздиже на ров и мири
за тренутак песмом браћу непријатеље, која су као деца била
уљуљкивана истим аријама. Српски војник је храбар, изванредно
храбар, и ту храброст показује не само на бојном пољу него, такође,
и у болници. Видео сам како јадни рањеници долазе у операционе
сале. У више прилика њихове ране су биле заражене. Често су
морали да поднесу ампутацију без хлороформа. Ниједан јаук није
изишао из њихових уста. Српски војник не воли одступање. Он
више воли да се лудо жртвује неголи да одступа. (…)
Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и
природу. Најмање одсуство које може да добије искоришћено је
да посети своја поља. Но и официр, и он се такође сећа села где је
рођен, и када у трупи пролази кроз поље са љубављу удише мирис
скоро узоране земље.
Упечатљив опис настављао је др Рајс и онда када је српски вој-
ник приспео у Грчку и када се припремао за Солунски фронт.
Обучена по француском начину, изузев шајкаче коју је војник
љубоморно чувао, војска више није била војска певача, коју сам
упознао 1914. и 1915. године. Жалости, погађајући сваку породицу,
повлачење преко Албаније, острво Видо и Отаџбина потлачена
од бесног завојевача – били су je теже погодили. Када је војник
бивао сам или са неколико присних пријатеља и када је хтео да
изазове у сећању далеку рођену кућу, само је тада певао народне
песме. И још те песме изражавају његову чежњу за домовином и
за драгим на дому. То је била изгнаничка песма, она која је никла
за време повлачења преко Албаније – она која се већ скоро данас
заборавила. А ипак, шта се дугује тој песми, томе носталгичном
“Тамо далеко”? То је била песма спајања и наде, која је допирала у
непријатељске ровове од које су Бугари и Аустријанци дрхтали.
(…)
Али, поред српске Жртве пред којом је стајао задивљен и нем,
Арчибалд Рајс спознао је и каква је то ширина душе овог народа,
када тако уме да прашта.
Једне вечери, после борби на Чуки, враћао сам се са својим шта-
бом моје Моравске дивизије у наш логор – у једно од оних убо-
гих маћедонских села на левој обали Црне, сасвим опљачкано од
Бугара. Око једне велике ватре велики број немачких заробље-
ника, све млади људи, чувало је неколико старих другопозиваца.
Чувари су им делили дуван и цигарете из свог личног следовања.
Један савезнички официр, који је с нама, открива ово добро по-
ступање према непријатељима који су толика зла учинили
српском народу.
Упитао је чуваре како им то уопште полази за руком. Један
од њих одговорио му је простодушно: Зар не видиш, господине
капетане, да су то још деца неодговорна за овај рат? А, затим,
и они имају мајке које жале и јадују за њима… Није, зато, чудо да
је један заробљени пруски капетан рекао Рајсу:
Каква штета да су нас наше новине увек лагале о оном што
је био српски војник? Каква штета што Срби нису са нама, а
Бугари против нас?!
После скоро три године борбе на живот и смрт ван Отаџбине,
следио је силовити јуриш савезника, чија је олуја одувала све
непријатеље. Армија Петра Бојовића препешачила је преко 800
километара за два месеца и по томе остала забележена у светској
војној историји. Сведок тог марша био је и др Рајс:
Најзад, месеца септембра 1918. године дође заповест за напад.
Војник Краља Петра одмах је осетио да је, овога пута, дошао
час правде. (…) Ја сам ишао са првим редовима ослободилачке
војске и, док смо јездили кроз ноћ, осветљену идеално лепим ме-
сецом, изгледало нам је да нас предводи једна велика сенка, сенка
Краљевића Марка на свом Шарцу, који је најзад, пробуђен из свог
сна од пет векова, по предању водио своје у победу. Сви наши дру-
гови нису стигли до много вољене престонице. Многи су остали у
путу, погинули од непријатељских зрна. Њихови гробови славно
обележавају наш пут и орлови, који крстаре у ваздуху, чувају
љубоморно остатке оних које сматрају себи равнима. (…) Оно
што смо осећали могли смо само да изразимо сузама у очима и
ускликом: “Живела Србија!” Наши мртви били су у нама и они су
водили наше кораке. И једног јутра пред собом смо видели Бео-
град. Сви смо инстинктивним покретом скинули наше шлемове
као оног дана кад смо после заузећа Кајмакчалана ступили на
српску земљу. Ушли смо у мученичку престоницу пешке, побожно.
Закључак др Рајса као да је написан данас, сто година после
отпочињања рата. Његове су речи актуелне и опомињуће. Оне
га и чине Србином по делу.
Ту се завршава историја српског војника Великога рата. Она
је једна од најлепших и једна од најславнијих. Данашња омла-
дино, не заборави је! Сети се да су мртви живи, као што је то
рекао један славни француски херој. Ти мртви те гледају, ти
мртви рачунају на тебе за довршавање дела које су они започели.
Доврши га, да би, најзад, могли мирно да спавају.