Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

ван сажетак најважнијих закључака ове анализе (детаљније
описане у наведеној књизи):
Анализирани народ морао је за сеобу располагати двогодиш-
њим залихама концентроване хране (за годину током сеобе и за
годину до пристизања летине на новом станишту), потребном
количином семена и морао је да има много јахаћих коња, теглеће
стоке, запрега, ситне стоке, итд. Значи, он није имао мотив за
такву сеобу, јер толико богат народ нема потребу да се сели, већ
је далеко логичније да формира своју јаку државну заједницу, уз
унајмљивање ратника за заштиту од нападача, или за освајања.
Толико велики вишак хране и нарочито толико крупне стоке
(много више него што је потребно за нормалну обраду земље) на
широј територији реално и не може да постоји, јер се локалне не-
равномерности балансирају трговином, а периоди роднијих и
гладнијих година се у дужем периоду уравнотежују варирањем
наталитета и јачањем или слабљењем државе. Нелогично је да
период благостања и формирања осетних залиха, када је и нај-
виши осећај сигурности, доведе до стварања мотива за сеобу;
Ако би народ и кренуо у сеобу по анализираном сценарију,
сточна храна не би могла да се носи, већ би стока морала да се
храни испашом у некој врсти номадског кретања кроз пределе
с добром испашом и с довољно воде. Како би колона за сеобу с
толико запрега и стоке морала да буде дуга око 1.500 km, јасно је
да би морало да се креће у више колона, довољно размакнутих
због испаше. Такве колоне би формирале покретне зоне (површи-
не од око 10.000 km2, а током сеобе би била пребрисана и прак-
тично опустошена површина од преко 150.000 km2) с густином
мигрирајућег становништва упоредивом с густином становниш-
тва у пределима кроз које се пролази. То би изазвало отпор локал-
ног становништва и успоравање кретања;
Због великих мочвара и река на путу и бриге око напасања
стоке, постојало је само 100–120 дана повољних временских при-
лика. Зато је таква сеоба реално неизводљива у тако кратком
року (уз максималну теоријску брзину кретања, узету из војне
литературе, а томе треба додати могуће свакојаке проблеме који
би успоравали кретање);
Прелазак преко великих река, веома је тежак техничко-фи-
зички проблем за становништво необучено за такве подухвате
(нпр. за прелазак овакве формације народа у сеоби преко Дунава,
потребно је око 300 скела, које би ти људи морали сами да сагра-
де, као и више десетина дана за превожење људи, стоке и запрега,
уз веслање самих путника). Слично би било и при кретању кроз
сужене планинске коридоре. Болести, несреће, временске непри-
лике, напади пљачкаша, итд. довели би до осетног пада морала и
одлуке да се застане у богатим пределима (тиме би насељеници
убрзо постали препрека за нове сеобе);
Сеоба у правцу север-југ подразумева велике климатске про-
мене и другу врсту пољопривредних култура. Чак и да је анали-
зирани народ стигао на одредиште, није могао сам да научи
бављење пољопривредом, без велике сарадње са становништвом
у новој средини. А суживот са затеченим људима, постепено би
асимиловао дошљаке;
Да би читав подухват био остварен, народ је морао да буде бес-
прекорно организован и дисциплинован, што је у супротности с
полазном претпоставком да није имао јаку државу, а и у супрот-
ности је с препознатљивим карактером Срба и осталих Словена.
Анализа показује да су техничко-физички неизводљиви били
и велики војни походи с више стотина хиљада ратника и с вели-
ким просторним померањима (иако је историја препуна таквих
записа). Војна литература показује да су историјски записи о де-
сетинама хиљада коњаника у старим војскама били нереални.
Александар Македонски је кренуо на поход у Малу Азију са само
5.000 коњаника, тек византијска држава је била у стању да има
више од 10.000 коњаника, а једна од највећих коњица у историји
– Наполеонова, бројала је 95.000 9. Анализа је показала 10 да су из-
водљивији били походи мањих ратничких група, мањи војни
походи, сеобе владајућих породица и вишеетапне сеобе народа –
најчешће у просторе где је већ постојало (или раније организо-
вано досељено) сродно становништво. При томе је најчешће по-
стојала и значајна улога државе, која је тиме добијала нове пода-
нике и браниоце граница.
Сви процеси овог типа личе на дифузионе физичке процесе
и потпуно се слично завршавају – успостављањем равнотеже,
тј. нови досељеници се природним процесом уклапају у среди-
ну и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе
на велика растојања, с реалним шансама за успех, а више орга-
низованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да до-
веду до стварања већих концентрација припадника једне нације
у некој бласти, која је претходним ратовима била опустошена.
Такође је врло реална миграција веће групе земљорадника и њи-
хово довођење у слабо насељену област. Тиме држава жели да
повећа производњу хране, али и да умножи становништво, као и
ради нових војника. Могућа су пресељавања родова и мањих пле-
мена – са старешинама и војском, који се стављају у службу нове
државе. Погодно је да се досељеници групишу међу сународнике,
раније досељене, или некада давно раздвојене од матице. Такво
становништво задржава неки вид аутономије (често као облик
војне крајине). Могуће је да оно проживи на новом станишту
стотине година, пре него што се нека његова побуна забележи у
списима савременика (историчари то по правилу сматрају тре-
нутком досељавања тог народа на те просторе). У складу с фи-
зичким аналогијама, у процесу оваквих миграција, имамо случај
принудног пумпања честица и пребацивања из једног простора
у други, чиме долази до промене структуре и концентрација, што
у случају миграција становништва одговара принудној промени
структуре становништва неке области.
У земљама номадско-ратничке или земљорадничке традиције,
у периодима отежаног живота, често су се формирале ратничке
групе, које траже бољи живот – стављањем у службу другим држа-
вама. Понекад, самостално крећу у пљачкашке походе. Власт у
њиховим земљама има интерес да се таквих група реши у перио-
дима мира и радо их нуди другим земљама. Ратничке групе, чес-
то бивају уништене, а неке преживљавају, стављајући се у служ-бу
неке државе. Постоји могућност да такве групе, постепено, пре-
узму власт у тим земљама (поготову у случају претходне исцрп-
љујуће борбе за власт између разних династија). Вође дружина
могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима по-
чиње да се назива држава, а касније и народ. Ти владајући слојеви
могу да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка
бугарске државе), или да ојачавају своју етничку групу и постепе-
но намећу свој језик владајућем слоју и народу (пример Угарске).
Наметање језика се, најчешће, обавља коришћењем ауторитета
цркве и превода светих књига (такав случај је у Угарској – где је
мађаризовано словенско становништво, у највећем броју српско.
О томе је писао Сава Текелија, али је његов рад уклањан из југо-
словенске литературе).
Делови ратничких група, лако могу да пређу у нову земљу и
тамо по истом “рецепту” успоставе власт. Могуће је да у ланцима
таквих догађаја настане више државних заједница са истим име-
нима, добијеним по имену владајућег слоја, при чему народ може
бити другачијег порекла, језика и обичаја. Постоји веома јасна
логика: историјски списи бележе историју владара и владарских
кућа, а народ се помиње само у евентуалним списковима порес-
ких обвезника. Могуће је да се народу, током више векова, намет-
не језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како
се уместо о владајућем слоју радило о досељењу читавог народа (и
овде је најтипичнији пример Мађара у Панонији).
У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја,
дошљаци су изложени брзом прилагођавању новој средини. Ако
би се код дошљачког народа, извесно време, одржала кључна на-
ционална особеност, његове потоње генерације би ту особеност
губиле (евентуално би се очувала у породичном памћењу, пре-
зименима, итд), тј. биле би асимилиране. Да би досељени народ
опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да
буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан меха-
низам одржавања националне свести, или да сталним досељава-
њима из старе постојбине повећава своју бројност. Ако се те чи-
њенице сједине с очигледном чињеницом да су Срби (ако су се
доселили) ипак успели да опстану на новим просторима и после
сталних борби за опстанак (уз потпуно нелогичан полазни услов
да су дошли “слаби и неорганизовани”), онда је сасвим јасно да су
у тренутку првог доласка (ако су стварно и долазили) били веома