Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

наведене величине и процеси замењују електричним величинама
и процесима. Тако добијен модел омогућава прављење сложених
математички решивих електричних мрежа, или економичних и
веома ефикасних електричних кола и мрежа, код којих је могуће
експериментално варирање улазних параметара и мерење огром-
ног броја излазних величина – које се могу квалитативно, а рела-
тивно добро и квантитативно, анализирати и на основу чега се
може доћи до веома корисних закључака о тако моделованим ис-
торијским системима и процесима. Суштинска особина наведе-
них аналогних физичких величина, састоји се у континуалнос-
ти својих промена. Чак и у случајевима постојања великих сила
принуде, промена физичких величина има коначну брзину. Дис-
континуалне промене су могуће само као апроксимација у мате-
матичком моделу. У аналогном историјском систему, важи ана-
логија, тј. немогући су дисконтинуални процеси. Значи, историј-
ски процеси имају коначну брзину и узајамно се уравнотежу-
ју, па је потребно преиспитивање свих закључака, насталих у про-
цесима који с тим нису у складу. Овај закључак овакве методо-
логије довољан је да доведе у питање многе тзв. “историјске истине”.
Физичко пресељавање становништва подразумева постојање
више предуслова и техничку опремљеност за успешне сеобе и
насељавање у новој средини. Иза сваке сеобе, стоје промене на
месту поласка и месту доласка; бројни проблеми током сеобе и
неизбежне последице. У миграцији не учествује само становниш-
тво које се сели, већ, у великој мери, и становништво које остаје на
месту поласка, становништво територија преко којих тече сеоба
и становништво међу које се досељеници смештају. Правилне ана-
лизе захтевају узимање свега тога у обзир, а то, по правилу, није
био случај код историјских анализа ових давних догађаја – ако их
је и било.
Ниједан од догађаја није независан – постоје повратне спре-
ге. Свака присила изазива реакцију, која може бити и драстич-
на. Кад је реч о људским заједницама, отпор средине је увек про-
порционалан притиску миграната и због тога су готово немогући
дисконтинуитети. Сви процеси су изразито нелинеарни, јер су
узајамне релације вишеструке. С увећањем броја учесника у
историјским процесима, јачају повратне спреге и утицај поједи-
них параметара. Као и сваки физички процес, процес миграције
и културног прожимања има своју реално могућу брзину, реално
могући капацитет “пропуштања” и “апсорпције” одређене среди-
не. Све те брзине зависе од техничких могућности које су на рас-
полагању. Сваки физички дисконтинуитет настаје као последица
(често огромних) ослобађања енергије, што важи и за друштве-
не процесе, јер се они одвијају у реалним физичким условима.
Историјске и археолошке чињенице не потврђују постојање так-
вих “експлозија” у Подунављу и целом словенском простору –
експлозија довољно великих да изазову дисконтинуитете на ши-
роком простору (наравно, просторно ограничени дисконтинуи-
тети су реални и њих је сигурно било).
Геноцид и културна прожимања се узајамно искључују (тј.
немогуће је да једно племе истреби друго, а да од њега преузме
оне цивилизацијске тековине које се преносе заједничким сужи-
вотом). Наслеђивање топонима од староседелаца је искључено
ако се неки народ досељава у испражњене или минорно насеље-
не просторе.
Ратови су често доводили до промене државних структура и
смене владајућих слојева, као и до промене густине насељености,
док су промене структуре становништва увек биле много спо-
рије. Новим владарима, по правилу, никада није било у интересу
да уништавају становништво, јер су то били њихови хранитељи.
Владарима је увек било у интересу да имају што више поданика
– они, својим радом, стварају материјална добра и пуне државне
ризнице.
Друштвени процеси и историјски догађаји су у реалном фи-
зичком простору. Постојање одговарајућих физичко-техничких
услова јесте предуслов да би неки догађаји уследили. Јасно је и да
постоји инверзан закључак, тј. да су морали да постоје техничко-
физички услови за реализацију неког догађаја – ако се поуздано
зна да је он постојао. Са гледишта логике и физичких законитости
процеса, који су уткани у свакодневни живот, па и у друштво и
историјске процесе, историјски процеси су морали бити далеко
континуалнији, него што их историчари описују. Нема сумње
да су се смењивале државе и владари – уз битке и уништавања
становништва у читавим областима. Ипак, на згаришта се тешко
доводи туђе становништво, поготову не пољопривредно, јер се
оно природно везује за своју земљу. Логичније је да се по завршетку
сваке од пошасти, становништво враћало у нека нова равнотежна
стања, слична претходним. Све је то убрзавало друге друштвене
и историјске процесе – стварање нових држава, народа и обичаја.
Текло је то постепено, уз прожимање и претакање. Због тога су
новонастали народи били природни наследници и следбеници
својих предака, макар се убудуће у списима називали новим име-
нима и генетски били приметно измењени.
Наведене проблеме не би требало занемарити, јер су то егзак-
тне чињенице. Оне се не могу заобићи тумачењима, политичким
и философским спекулацијама, или бирократским третманом за-
бележених података. Приказана анализа користи податке број-
них истраживача различитих профила (лингвисти, археолози,
етнолози, географи, геолози, океанолози, историчари, климатоло-
зи, војни инжењери, ветеринари, генетичари...), чији резултати
битно одступају од чињеница којима баратају званични истори-
чари, које би то морало да алармира и подстакне на додатне ана-
лизе и кориговање ставова, уколико се анализама покаже да је
то потребно .
Код разматрања сеоба и војних похода, логично је кренути
од мотива за такве подухвате. То већ олакшава анализу изводљи-
вости и доводи до правилнијих закључака. Пођимо од најпростије
поделе мотива на страх од опасности по одржавање живота на
достигнутом нивоу и жељу за подизањем квалитета живота на
виши ниво 5. Ова два мотива су узајамно у својеврсној опозицији,
при чему је први мотив примарнији, а други се јавља кад је први
мање изражен.
Веома је важно разликовати мотивисаност номадског и седе-
лачког земљорадничког становништва. Номади су оријентисани
на стална кретања и на побољшавање квалитета живота – налаже-
њем бољих пашњака, избегавањем близине непријатеља и пљач-
ком слабо заштићеног становништва (најчешће седелачког). Нома-
ди немају интерес за трајно запоседање територија на којима су
ратари, јер им, по правилу, у тим областима клима није погодна
(њима највише одговара сува степска или полупустињска клима
и планински пашњаци). У случају дужих војних похода, номад-
ске војске морају да рачунају са снабдевањем код земљорадничког
становништва, чиме је лимитирано њихово пљачкање и уништа-
вање насеља и поља. Треба имати у виду да свака држава почива
на седелачком земљорадничком становништву, а да се номади
крећу по областима слабе државне организације.
Лако се може утврдити да су готово све забележене номадске
најезде ишле правцем исток–запад, тј. по истој географској ши-
рини и кроз просторе са сличним климатским условима. Па ипак,
историјске књиге врве од података о пресељавањима номадског
становништва, при којима од номада постају земљорадници и
обрнуто, или професионални ратници, а да аутори никада не ана-
лизирају реалну изводљивост таквих “преквалификација станов-
ништва”. При таквим процесима, долази до темељне измене на-
чина живота, због чега је неопходно одговарајуће образовање за
нови вид живота.
Богатство у храни и материјалним средствима код неког на-
рода представља добар мамац за пљачкашке упаде номада. Као
вид реакције, јачају одбрамбене снаге становништва и државне
структуре. Периоди слабијих могућности за одбрану доводили су
до повлачења становништва у мање доступне и лакше брањиве
пределе и до повремених пражњења појединих зона, али када
се поново створе услови за насељавање земљорадника на таквој
“ветрометини”, такво насељавање представља природан повра-
так некадашњег становништва (или њихових потомака) на стара
огњишта или у њихову близину. У некаквој “трци” ка оваквим про-
сторима, предност староседелаца у односу на досељенике из да-
љине је апсолутна, јер брже могу да стигну, потпуно познају те-
рен и пољопривредне културе и имају неупоредиво већи мотив
за такво насељавање (уз изражен култ мртвих предака код свих
старих индоевропских народа). Осим тога, староседеоци могу да
рачунају и с озбиљнијом помоћи сродника и блиских суседа – уз
чију помоћ су, најчешће, и опстајали у избеглиштву.
Током развоја држава, потребе и могућности за миграције и
војне походе се појачавају, али основни принципи и даље оста-