Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

3) Природно-физички процеси су омогућили ширење прве
европске цивилизације на велике просторе, али су исто тако
спречавали дисконтинуалне промене структуре становништва
и карактеристика цивилизације (тј. нису била могућа масовна
пресељавања народа, нарочито не земљорадничких), па постоји
природно-физички континуитет ове цивилизације на великим
просторима 37;
4) Пранарод старе Европе, Прве Европе, или праиндоевроп-
ски народ, може се назвати аријским, Аријцима, односно Србима
или Русима, односно Рашанима, што је једно те исто, јер се ради о
називима истог народа. У овој анализи он је назван сложеницом
Сербо-Раси;
5) Државне структуре овог пранарода су се увек формирале
по истим правилима и типичан је систем војних крајина, који
се очувао до данашњих дана код Срба (крајишници) и код Руса
(козаци);
6) Новија руска истраживања не познају већину овде наведе-
них чињеница, поготову не приступ Александра Фомича Вељтма-
на. Без обзира на то, више руских историчара дошло је до истих
закључака, односно, утврдили су постојање широко распростра-
њеног истоветног пранарода и његове типичне државне структу-
ре у античко доба. Они те државе називају Рýсима, тј. Русијама
(чак и кад се очигледно ради о Суријама, Сарбијама, Сиријама,
Сурбијама), што је сасвим разумљиво, јер је разлика међу овим
појмовима углавном препознатљива само са гледишта државне
организације по истом суштинском принципу. Потпуно је бес-
мислено инсистирање на раздвајањима српског и руског име-
на у античко доба, јер то и није могуће. Преостаје да се утврди
логика по којој би се, у неким случајевима, уместо сложенице
Сербо-Раси, за анализе одабрала прецизнија верзија назива
Срби или Руси.
7) Како је неспорно да је прва прапостојбина, формирана у
сербо-рашком седморечју у VIII или VII миленијуму пре Христа,
остала и наредних миленијума културни и верски центар ове ци-
вилизације, као и да су Срби остали и до дан-данас на том про-
стору (уз очување многих изворних карактеристика кроз језик,
обичаје, митологију, народну поезију, музику, фолклор и друге
етнолошке категорије, хришћанско православље са много елеме-
ната старог изворног свесловенског православља, војне крајине,
задружни тип породица итд.), намеће се закључак да треба дати
предност имену Срби. То нам пружа могућност да овакав избор
не чинимо само из пристрасноти по основу родољубља. Жеља да
се максимално изрази нераздвојност српског и руског имена све
до Средњег века, определила је избор сложенице Сербо-Раси, за
означавање изворног европског пранарода.
Историја је на путањама ширења Сербо-Раса забележила бројне
Сурије, Сурбије, Сирије, Асирије и Асурије на Блиском и Средњем
Истоку, што је и потпуно логично, јер су ти записи, по прави-
лу, настајали у време ратова и доминације ратне организације
државе, а и нормално је да историјски списи ретко када посвећују
пажњу народима, већ описују државе и династије. С друге стране,
велики део Западне Европе преплављен је топонимима и записи-
ма о Рутијама, Рутенијама, Русијама, Ругијама итд. (уз честе ис-
товремене појаве и српског и рашког имена на ужем простору).
Брзи и ефикасни процес конверзије сербо-рашког становништва
северозапада Европе у нове нације почетком Средњег века, све
је то избрисао. Русија на данашњим и историјски познатим про-
сторима имала је војне крајине према степама, које су се шириле,
па је чак и првобитна централна руска држава – Кијевска Русија
постала крајина, данас Украјина. Руски север није био изложен
великим опасностима и остао је све време Русија.
Наше старо друштвено уређење било је сталешко, углавном
са три сталежа, а понегде и ца четири. Серби, Раси и Меропи су
три стандарна сталежа нашег народа. Поуздано знамо да је ста-
лешко уређење било на снази код нас још у III миленијуму пре
Христа. Сербима се називао сталеж ратника, а Расима сталеж зем-
љорадника, то јест поседника земље. Меропи су били сиромаси
и најамна радна снага. Међу Меропима је било и припадника дру-
гих народа и других раса. Серби и Раси били су један исти народ.
У историји се више помињу Серби него Раси, а што је разумљиво
и оправдано, јер су се други народи прво сусрели са ратницима
и о њима су више говорили. Када би са ратницима ишли и земљо-
радници, са намером да населе освојене пределе, Серби и Раси се
заједно називају Гетима. Ова два имена нису употребљавана по
некаквим строгим правилима, па из практичних разлога упо-
требљавамо претежно назив Сербо-Раси 38. Ово двојно име остало
је непромењено и потисло је сва друга. Српско име, као име наро-
да, помиње се у Месопотамији двадесет векова пре Христа. У Ми-
сиру се помиње још у време фараона Аменофиса III (1440–1376. го-
дине пре Христа)39, заједно са још неколико племенских имена,
која ће касније бити обухваћена општим српским именом.
Код античких писаца српско име се помиње у великом броју
различитих облика, а исто тако и руско име. Један од најстаријих
помена расијског имена јесте у облику Траси, Траки, Трачани. Овај
облик имена за Расе дали су Грци. Наше звучно слово р Грци нису
могли да изговоре, као што ни данас не могу западни Европљани,
осим Шпанаца. Грци су испред имена Раси додали префикс – своју
тету и писали Траси. Римљани су ово читали као Траки. Да се
при помену Траси треба подразумевати да су то Раси, навешћемо
неколико примера.
Херодот каже: “Траси су најбројнији народ на свету, у најмању
руку долазе одмах после Индуса; када би слушали само једног
владара и били сложни, овај народ би био непобедив и најмоћнији
од свих, тако ја мислим, али нема могућности ни начина да се ово
икада деси, зато су немоћни. Имају разна имена, различита од
једне земље до друге, али имају готово сви исте обичаје у свему,
осим Гета, Трауза и оних који станују изнад Крестона.” 40 Земља
Трасија или Тракија је велика и Херодот каже да Дунав извире у
Трасији 41.
У средњем веку Србија је називана са два имена, Сербија и Ра-
сија односно Рашка. Грци су Расе, односно Трасе сматрали Србима,
односно Србе Расима. To одлично сведочи Ђорђе Гемиста у свом
говору на сахрани царице Јелене, око 1430. године. Јелена је била
кћи српског властелина Константина Дејановића Драгаша, која
је била удата за византијског цара Манојла Другог Палеолога. На
њеној сахрани говорио је најпознатији византијски филозоф XV
платоничар Ђорђе Гемиста Плитон. Он каже: “Она је, наиме, по
народности била Трачанка. Трачани су, пак, народ који је и стар и
који се рачуна у највеће народе на свету, не само зато што с ове
стране Дунава допире од Црног мора све до Италије, него и зато
што преко Дунава допире чак до тамошњег океана, и чак до копна
које је готово ненасељено због хладноће, живи народ исти по је-
зику са овим овде. А и он је многобројан, и штавише, од овога је
огранка на овој страни Дунава кудикамо бројнија. Па није ни лош
још од старине тај трачки народ, него је и храбар и духовно обра-
зован. Тако је, на пример, Евмолп, који је код Атињана завео елев-
синске светковине за стицање бесмртности душе, био Трачанин,
а вели се да су и хор Муза Грци научили обожавати од Трачана.” 42
Стари обичај код Срба и Руса био је да, приликом сахране вла-
дара и високих племића, одржавају тризну. Херодот описује триз-
ну коју одржавају Трачани 43. Када Херодот помиње први пут Сар-
бате (Сармате) он их налази у Русији, на Дону 44. Тако се по Херо-
доту Руси налазе у Србији и на Дунаву, а Срби у Русији и на Дону.
У југозападној Француској налазила се, пре римског освајања
Галије, земља Сарбија са главним градом Рускином. Данас Фран-
цузи ту област називају Русијон. У Италији се Етрурци називају
Расенима, Рашна, то јест Русима. Херодот Тиренско море назива
Сарбским морем 45. То говори да су се Етрурци називали и Србима
јер се ради о њиховом мору. У Србији се Русија, све до XVI века,
па још и касније, називала Сарбатијом (Сарматијом) 46.