Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

ни периоди смањеним зимским. Повећање падавина пратило је
топле периоде (максимум падавина био је у периоду 6000–4500
година пре данашњег времена и био је за око 100 mm изнад да-
нашњег), а смањење хладне. Северна руска обала је у рано предбо-
реалном периоду била померена на север 100–300 km у односу на
данашњи положај, а клима је у односу на данашњу била топлија и
више континентална. Процеси загревања у Арктику током холо-
цена били су веома сложени. Истраживања америчких и канад-
ских научника показала су да су на северу Америке процеси имали
сличну логику, али са сукцесивним временским кашњењем пре-
ма истоку и по неколико хиљада година у односу на северни
Сибир 21. Анализом старости фосила дрвећа, применом методе
радиоактивног угљеника, утврђене су области простирања не-
ких карактеристичних врста дрвећа (бреза, бор, оморика, ариш)
у северној Евроазији током холоцена22. Померање линија распро-
страњености ових врста дрвећа на север почело је пре 10000 го-
дина, да би у периоду 9000–7000 година пре данашњег времена
достигле данашњу северну обалу Русије.
У периоду 4000–3000 година пре данашњег времена, долази
до смањеног утицаја топлије воде из Атлантика, до хлађења и
до враћања ове линије на данашње позиције. Ово померање се
синхронизовано одвијало на читавом руском Северу (забележе-
но је кашњење напредовања на полуострву Кола). Приликом до-
стигнутог максимума померања линије дрвећа на север, која је у
периоду 9000–8000 година пре данашњег времена била у целој
Русији северније него данас, средња јулска температура данашње
северне руске обале била је 2,5 – 7 ̊С виша него данас. У периоду
7000–5000 година пре данашњег времена наступа смањење солар-
ног загревања, уз истовремени пораст нивоа мора, због отицања
акумулација. Као последица тих промена, настаје захлађење, које
је било израженије у источном делу Сибира, него у западном (по-
стојало је сукцесивно кашњење те промене од 2000–3000 година,
почев од запада на исток).
Максимум загревања достигнут је 11000–7000 година пре да-
нашњег времена23, а холоценски климатски оптимум трајао је од
9000–5000 година пре данашњег времена. Много пре тога, у гра-
ничној зони леда, постојао је значајан извор хране за ловце – ма-
мути и други крупни биљоједи (носорози, лосови, ирваси, бизони
и др.). Мамут (тзв. “вунени мамут”, mamuthus primigenius) живеo
је у тундри 120000–4000 година пре данашњег времена и био је
прилагођен хладној клими 24. Лов на мамуте био је важан за људе
тога времена, о чему сведоче пећински цртежи у Француској и
Шпанији. Мамути и носорози су крајем леденог доба и почетком
холоцена живели на читавој територији Европе и у Азији северно
од 45° северне географске ширине, а изумрли су неприла-годив-
ши се отопљењу 25.
Током топлотног оптимума 9000–4000 година пре данашњег
времена, помера се лед према северу и тиме добија простор за
експанзију становништва26. “Култура врпчасте керамике” шири-
ла се кроз празне просторе са југоистока на северозапад Европе
већом брзином него неолитске културе на истоку 27. Простори
Западне Европе били су слабо насељени све до бронзаног (негде
и гвозденог) доба 28. Неолитске културе у Источној Европи прет-
рпеле су значајан утицај старијих неолитских култура, које се
јављају на јужним ободима бореалних шума у правцу исток-за-
пад по читавој Евроазији око 14600–10000 година пре Христа,
укључујући и најисточнију Јомон културу у данашњем Јапану
(настала 11000 година пре Христа – према неким мишљењима,
ради се о праиндоевропској култури).
Датирање неолитских култура у Европи радиоактивним угље-
ником 29, јасно показује да је ширење становништва у неолиту
првенствено ишло из густо насељених области, с добрим при-
родним животним условима, ка слабо насељеним областима, с
мање повољним условима за живот, односно, да је област Хелма,
Подунавља и Понта још на почетку неолита зрачила утицај на
периферију тадашњег света. Последње деценије су непобитно до-
казале да је у неолитском периоду (отприлике у време пробоја Бос-
фора и Дарданела и подизања нивоа Црног Мора и почетка ис-
усшивања Сахаре) на обалама Дунава цветала развијена цивили-
зација и да су подунавске културе биле у узајамној вези и прели-
вале се једна у другу током периода од неколико хиљада година30.
Пронађени су остаци копања руде и прераде метала (Рудна Гла-
ва, најстарији рудник бакра на свету 31, око 5000 г. пре Христа).
Такође су пронађени остаци иригационих радова у Мачви 32, који
доводе Подунавље најмање у равноправан статус у односу на
Месопотамију. До сада откривена неолитска налазишта показују
да је Подунавље у периодима који су претходили Винчанској кул-
тури, током њеног трајања и у каснија времена било увек наста-
њено и да су Дунав и плодно земљиште пружали довољно могућ-
ности за производњу задовољавајућих количина хране. Широка
распрострањеност Винчанске културе показују да је између насе-
ља постојала комуникација и културно прожимање, пре свега у
виду заједничке религије и друштвеног уређења, а њена дужина
трајања сведочи да током много векова у области Подунавља и
долина притока није било дисконтинуалних промена у култури
становништва, што указује на то да није могло доћи ни до дис-
континуалних демографских промена.

Прва европска цивилизација и њен континуитет
Истраживања на бази укључивања аргумената више различитих
наука 33, међу њима и многе дисциплине природних наука, али и
анализе старих историјских извора34, довела су до следећих закљу-
чака о коренима данашње цивилизације 35:
1) Први европски пранарод настао је на територији подунав-
ског седморечја (долина Дунава и његових шест главних притока),
на Хелмском полуострву, у време неолита. Овај пранарод је у вре-
ме тзв. Винчанске културе запоседао огромну територију од пре-
ко 300.000 km2, имао је заједничку религију и језик, овладао је зем-
љорадњом, рударством, металургијом и бројним занатима. Тај на-
род се дифузионо ширио на друге просторе, у складу са динами-
ком, коју су омогућавале климатске промене и тиме условљено
ширење простора погодног за земљорадњу. Свуда је са собом до-
носио своја знања, укључујући и писменост, која је настала у ње-
говим оквирима и дефинитивно уобличена у писменост током VI
миленијума пре Христа 36;
2) Овај пранарод се до III миленијума пре Христа проширио на
већи део Евроазије. Његово ширење се завршава ширењем мета-
лургије на периферију тадашње цивилизације и настанком рат-
ничких друштава, заснованих на ефикасном лаком наоружању и
коришћењу коња. Крајем III миленијума пре Христа, ови степско–
пустињски народи образују ратничке државе на периферији та-
дашњег света. Подручја европске цивилизације се, ради заштите,
реорганизују по принципима војних крајина, али постепено њи-
хова снага није довољна и долази до ширења новог друштвеног
поретка према центру цивилизације;