Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

бројни. Претходне анализе показују да су тако масовне сеобе биле
физичко-технички неизводљиве.
Спроведена анализа се у потпуности слаже с бројним
открићима, насталим при истраживањима у различитим науч-
ним дисциплинама протеклих неколико деценија. То се нарочи-
то односи на лингвисте, чија су истраживања крајем протеклог
века дефинитивно довела до уобличавање теорије континуите-
та 11, којом се обједињавају и раније познате теорије о аутохтоно-
сти Словена на просторима на којима и данас живе, па и у својој
прапостојбини у Подунављу и на Хелмском полуострву. Значи,
Срби су морали доминантно насељавати Хелм и Подунавље
много раније и сви сачувани историјски записи о њиховим
досељавањима се морају односити на неке сеобе мањих група,
или на долазак племства, па и владарских породица.

Реални природно-физички оквир
за настанак прве европске цивилизације
Историја цивилизације не може се изучавати без реалних при-
родно-физичких услова за одвијање историјских процеса. Дово-
љан аргумент за ово елементарна је чињеница: живи свет на Зем-
љи развија се у оквиру атмосфере, хидросфере и литосфере, од-
носно у ваздуху, води и на чврстом тлу. Земљина кора на копну
дебела је 25–75 km, а испод океана понегде само 8 km, што је вео-
ма мало у односу на полупречник планете од 12.735 km, тако да се
најлепше може упоредити са дебљином коре јабуке у односу на
плод. Испод земљине коре налази се усијани, делимично истоп-
љени омотач са слојевима магме, на којима плоче земљине коре
клизе, а у средини се налази течно језгро, са тешким металима у
центру. Атмосфера чини само један милионити део, хидросфера
0,25 хиљадитих, а земљина кора само 0,8 одсто масе наше пла-
нете12. Стално пулсирање земљине унутрашњости чини систем
динамичним – долази до набирања земљине коре и формирања
планина и раседлина, што је повремено праћено вулканима и
земљотресима. Даље уобличавање рељефа обавља ерозија проуз-
рокована кружењем воде у природи и ветром. Све те промене
веома су споре и одвијају се у временској скали која се мери ми-
лионима година, на којој је период постојања цивилизације прак-
тично само једна тачка.
Ефекти вулкана, земљотреса и тектонских померања земљине
коре за људску цивилизацију уочљивији су од наведених геолош-
ких промена, јер се њихов ефакат испољава у драстичној форми.
Већи тектонски поремећаји у периоду између максимума послед-
њег леденог доба и појаве првих цивилизација одиграли су важну
улогу као покретачи миграција становника и размене знања, а
слика о тим догађајима у некој мери је очувана у облику митова.
Током ледених доба, ледене капе на половима су се повећавале.
Велики притисак дебелог леда (2-3 km) изазвао је депресије копна
у неким областима, а претварање воде у лед спустило је ниво оке-
ана. После отопљавања и топљења леда, настале су нове промене,
изазване огромним количинама воде, која се акумулирала и про-
бијала препреке од глечерских морена. Многе биљне и животињ-
ске врсте нестале су у подручјима захваћеним променама, а неке
су се мигрирале, или се адаптирале на нове услове. Слично се
десило и са људима, који су били присиљени да се селе у климат-
ски повољније пределе и да се прилагођавају новим условима. То
се одразило на расне карактеристике данашњих људи и на генет-
ске мутације.
Клима је резултат сложених процеса у атмосфери и хидрос-
фери, које настају као последица Земљиног кружења око Сунца,
промена облика њене путање и нагиба осе, што даје сложене рит-
мичке промене у количини примљене топлоте. Истражујући ове
циклусе, српски научник Милутин Миланковић, успоставио је
прецизан модел, који је последњих деценија наишао на опште
прихватање у свету, јер се показао као изузетно тачан 13. Он је
уочио закономерност настанка периода ледених доба, чија појава
обележава последње милионе година еволуције планете Земље.
Последње ледено доба имало је максимум пре око 20000 година,
када је ледена поларна капа покривала значајан део Евроазије.
Током леденог доба, велика количина леда нагомилала се на коп-
ну и проузроковала спуштање нивоа океана, чији је ниво по завр-
шетку леденог доба био 125 метара испод данашњег.
После тога, почиње период отопљавања са више осцилација
средње годишње температуре, укључујући и једно краткотрајно
ледено доба пре 14700 година (тзв. старији дриас, Older Dryas).
Отопљавање које после тога следи (алеродски период), доноси о-
билне падавине у јужнијим областима, услед чега се велике реке
усмеравају ка северу (ка великим низијама насталим утањањем
земљине коре под притиском дебелог леда). Оне тамо наилазе
на дебеле наслаге неистопљеног леда и настају велика ледничка
језера, од Урала до Пацифика14. Највеће од њих, западносибирско
– Мањенско језеро, било је два пута веће површине од данашњег
Каспијског језера15. У том периоду је већи део северне Евроазије
био непроходан и нису постојали услови за миграције становниш-
тва. Реке западно од Урала одводиле су воду у Црно море. У пери-
оду захлађења, пре око 11000 година, пре почетка геолошког пери-
ода холоцена, дошло је до смањења падавина. Тај период, у тра-
јању од око 1300 година, обележен је сувом хладном климом (на-
зива се млађи дриас, Younger Drias). После њега, наступио је ду-
готрајан стабилан период отопљавања и повољних услова за жи-
вот људи – познат у науци као геолошки период холоцена16. Током
средине овог периода наступа тзв. топлотни оптимум, када је
на Гренланду, пре око 8200 година, пораст температуре износио
6 ̊ С 17.
Последње ледено доба сабило је европски простор погодан за
живот на зону јужно од Алпа, Подунавље и северну обалу Црног
мора 18. Са југа је ту зону ограничила врела пустиња. На тај начин
je омеђен ограничен простор за опстанак људи. Велика већина ис-
торичара и не разматра ове климатске услове, односно своди их
на постојање леденог доба, сматрајући при томе области Блиског
и Средњег истока одувек идеалним за пољопривреду. Веома је
важно то нагласити, јер су природни климатски услови у периоду
20000 до 10000 година пре Христа били повољни за живот људи
само у уском појасу, који и дан-данас претежно насељавају Слове-
ни, или су ту били доминантни током последње две хиљаде година.
Под утицајем климатских промена, дивљач и људи су се сели-
ли у потрази за бољим животним условима. Антрополози су утвр-
дили путеве миграција људског рода из Африке током последњих
200000 година, преко Азије и Европе ка Аустралији и Америци,
чиме су формиране данашње људске расе и основа данашње рас-
поделе становништва. Већину тих путања миграција потврдили
су и налази палеогенетичара, јер су се периоди боравка у одре-
ђеним климатским условима одразили и на генске мутације.
Током холоценског температурског оптимума, пре 9000–7000
година долази до великих тектонских и хидролошких промена,
проузрокованих изменом климе. Велика језера на ивици леденог
појаса пробијају наталожене морене и почиње пораст нивоа Се-
верног мора. Балтичко море у холоцену доживљава неколико ос-
цилаторних промена19, при којима се од језера претвара у море
и обрнуто. Даље долази до исушивања јужнијих акумулација
(Црно море, Каспијско и Аралско језеро) и до осетног спуштања
њиховог нивоа. Детаљна руска истраживања полена показала су
да је највеће загревање данашње руске обале и острва у Северном
мору било у тзв. раном предбореалном периоду 11000–9000 година
и трајало је до 8500 пре данашњег времена 20... У унутрашњости је
најтоплији период био у другој половини тзв. атлантског пери-
ода 6000–4500, са новим отопљењем у периоду 3500–1000 година
пре данашњег времена. Топли периоди после максимума леденог
доба одликовали су се повећаним летњим температурама, а хлад-