Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

само једну тачку. Пропис би одредио, до најситнијих детаља,
ритуал погубљења. Стрељачки вод састојао би се од регрута НРС,
а посебно од оних који се опредељују за филозофију. Осуђеник,
без разлога, био би обучен у сиве панталоне и у беспрекорно
белу кошуљу, али не би имао кравату. Осетљиви микрофон био
би му прикачен на грудима, како би преносио откуцаје срца
свем становништву земље. Вод би циљао у срце. Након плоту-
на, Појавила би се велика црвена мрља на грудима стрељанога,
баш као у биоскопу, али се не би радило о филму.Откуцаји срца
које би преносили гласноговорници, зауставили би се након
салве. За тренутак би завладала тишина, затим би се зачула за-
глушна граја радости у читавој земљи. Чланови стрељачког вода
приближавали би се један за другим лешу, подизали би његову
леву руку, која би, још увек топла, али беживотна, тешкопоново
пала. Стрељање би било завршено. Будући филозофи би тако
научили шта је смрт неког човека и постојале би велике шансе
да ће се касније, у својим записима, ови уздржавати од тога да
убијају људе у име човечанства. Напротив, они би посведочили
да је туђа смрт готово једнако страшна као и наша сопствена.
Кад би прве генерације филозофа прошле кроз НРС, родио би
се, можда, нови хуманизам чији би основни постулат био: сло-
бодан сам, дакле, постојим.
***
Расправљао сам једном са Данијелом П., тим сјајним младим чо-
веком. Веровао је да ће патње неких народа, срећом, народа који
живе у далеким земљама, донети једнога дана срећу свим људима
на земљи. Данас себи допуштам да замишљам Данијела П. две-
стотине осамнаестог дана казне коју никада неће издржати.
Децембар је. Ближи се крај године. Кроз неколико минута,
биће један сат ујутро. Сам, у својој ћелији, Данијел П. покуша-
ва да заспи, али, хладно му је и цвокоће. Напољу, у затворском
дворишту, лампа се љуља на ветру, шкрипи и од ње играју сенке
решетака по зидовима његове ћелије. Негде у том пространом
затвору неки човек мокри у заходску шољу. Данијел П. волео
би да замени све књиге и све теорије које су га некада тако
одушевљавале за мало топлоте и сна у тој ноћи у којој стражарев
обилазак одбројава такт времену, али нема теорије која би могла
да загреје његову ћелију нити логичких конструкција које би га
могле ослободити из тих зидова.
Међутим, те ноћи зачују се неуобичајени шумови. Кораци
се умножавају у ходнику, више стражара говори полугласно.
Данијел П. се лецне. Зна да главни згодитак НРС може да погоди
неког затвореника у било ком тренутку одслужења казне и да
увек долазе у поноћ да пробуде несрећног јунака.
Зато Данијел П. стрепи, али овога пута изгледа да се кораци
удаљавају и Данијел П. се осећа мало умиреним. Међутим, пре-
варио се, кораци се враћају ка његовој ћелији и срце почиње да
му бије јако и брзо. Кључ се окреће у брави, а њега преплављује
заслепљујућа светлост: “Данијеле П., спремите своје ствари, сло-
бодни сте”.
И, одједном, нема више ни хладноће, ни затвора, ни стрепње,
већ само огромно пијанство новог човека, човека који је дотакао
слободу као што се дотиче лице вољеног бића. Ето слободног
човека који, чак ни у својим списима, неће никога лишити сло-
боде, у име слободе.
Ах! како ће бити преображен након те ноћи зебње, како ће
сваки тренутак његова живота имати убудуће јаку и дивну сласт!
Пуштајући машти на вољу, видим га како је касније постао
уважени професор што станује, зашто да не, у Сен-Жермен-ан-
Леу. Често тада путује тим возом за предграђе који сам толико
пута волео и у ма које годишње доба, било да су кестенови у
цвету или да су стабла оголела, да сунце сија свом снагом или да
јесења магла смрачује дан, Данијел П. гледа те пределе како про-
мичу дуж пруге и сва му природа изгледа испуњена обећањем
каквог новог живота.