Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

сиве куће од тесаног камена, клањале се с поштовањем у кри-
вини и најзад се усправљале у беспрекорном ставу мирно. У не-
посредном предграђу, куће су биле од жуте опеке, а од Нантера
је почињало право предграђе са зеленилом и вилама имућних
грађана. У Шатоу, траса железнице прелазила је преко првог
моста на Сени. На реци, шлепови су дахтали и гурали бркове од
пене. Када би прешао последњи меандар, воз би улазио у стани-
цу Сен-Жермен-ан-Ле.
Увече, слике су се низале у обрнутом смеру. Улице и прозори
би се обасјавали, а ја бих силазио на станици Сен-Лазар у море
људи и светлости.
Свакако, у то доба мога живота, судбина ми није била ни
најмање завидна; а ипак, та путовања остала су ми у сећању
као непрекидан извор радости. Ти предели које сам тако добро
познавао и који су се, у зависности од дневне светлости и од
годишњег доба, стално обнављали, навели су ме на гомилу
колико амбициозних, толико и безумних планова.
Дакле, у том возу у седам часова и девет минута сковао сам
план како да вратим радост живљења једном делу човечанства.
Наиме, запазио сам да је већина путника изгледала тужно
и мрзовољно, а, међутим, ни једног јединог међу њима није,
јутром, чекао тако туробан посао као мене, нити, вечером, тако
бедна соба као соба мог хотела, у Улици Хектора Малоа. Катка-
да, док би се воз котрљао ка Сен-Жермен-ан-Леу, свитао би леп
јесењи дан, кестенови би оку нудили обиље жутих боја, мајке би
шетале своје потомство алејама каквог парка крај којега бисмо
пролазили неколико тренутака, укратко, све је изгледало бли-
ставо а, упркос томе, лица у вагону остајала су зловољна, чврста,
као исклесана у камен. Безброј пута тражио сам томе разлога
пре но што сам схватио шта је спречавало људе да буду срећни,
а била је то управо чињеница што су веровали да су заточеници
воза у седам часова и девет минута и свакодневног живота, а за-
право, били су особито заточеници своје идеје да су заточеници.
Отуда ми је дошла помало чудна мисао: ти људи треба да сазнају
да су слободни, а самим тим ће постати, ако не потпуно срећни,
бар опуштенији и насмејанији.
Људи се рађају слепи на слободу. Ако се рађају у слободи, они
је не познају, јер никада нису упознали ропство. Ако се рађају у
ропству, не познају већма слободу, пошто су одувек били робови.
Само преласком из слободе у ропство или из ропства у слободу
људи откривају слободу.
Према томе, како пружити осећај да је слободан човеку који
је то одувек био, ако не лишавајући га те исте слободе? Дакле,
дошао сам на идеју о широкој организацији на државном нивоу
која би се основала у свим земљама у којима грађани уживају
тако одавно у слободи да више не знају тачно шта је она заправо.
Та би се организација звала: Национална робијашка служба.
Њен би циљ управо био да лиши грађане слободе како би их на-
учила да цене њену праву вредност. У том смислу, Национална