Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

биле радосне или тужне околности у којима би се могао налази-
ти будући заточеник. Тако би какав регрут могао бити одведен
у НРС уочи свог венчања или дан након смрти свога оца. Људи
из НРС показали би своје личне карте и не би преостало ништа
друго до да се пође с њима.
Улазећи први пут у затвор, регрути би изгледали сметено и
постиђено као да у њега улазе након осуде због каквог злочина, што
би јако засмејавало кажњенике по обичном закону. Ови потоњи,
осећајући се у затвору као код своје куће, рекли би невиним заточе-
ницима: ,,Ма и затвор је за све људе, као и болница или гробље”.
Директор затвора долазио би једном месечно да саслуша
притужбе заточеника. Онима који би се жалили на неправич-
ност своје казне, на патње у затвору или би помињали своју жеђ
за слободом, директор би одговарао увек исто: ,,Одреците се
идеје о слободи и бићете ослобођени”. Али, већина затвореника
не би разумела смисао тих загонетних речи и покушала би, бар
у мислима, да побегне из затвора. Тако би постајали двоструки
заточеници. Наравно, чак и у затвору, неки људи успевали би да
се осећају унеколико слободнима, пре рока, али њихов број би
био незнатан и неважан за статистику.
Како би Национална робијашка служба пренела на све то
осећање среће и слободе? Ама, сасвим једноставно, прекраћујући
њихов боравак у затвору. Тада би се осетили потпуно слободни и
тако срећни што више нису сами у тој ћелији у којој им, од јутра
до вечери, једина забава бејаху три редовна оброка и шумови
из ходника. Њихова радост, у тренутку ослобађања, била би
толика да би се убрзо налазила у медицинским приручницима
под називом ,,пијанство слободом након НРС”. При свем том, то
би се пијанство сматрало пијанством без озбиљних последица,
које чак има и повољно дејство на морално здравље појединца.
Интелектуалци, а посебно филозофи, подносили би најтеже
казне, и то не из законодавчеве злобе, већ стога што би се
закључило да управо они често говоре о слобоси других са из-
весним презрењем. У ствари, филозофи такође пате што нису
патили. Пошто нису патили, остају у неку руку невини кад је
живот у питању, а то се потом одражава на њихову филозофију,
која постаје сјајна логичка конструкција, али неспособна да
пређе и најмањи поток стварности.
Има филозофа који воде лажно књиговодство о патњама у
свету. Чини им се да су неке од њих неправедне и неподношљиве,
а друге правичне и заслужене, јер их намећу да би се бориле
против оних првих; мало их је брига да ли збир патњи расте
у неком народу или у свету, под условом да се све дешава у
складу са њиховим идејама. У својим списима, клевећу слобо-
ду и убијају хиљаде невиних у име човечанства. Иако све то
најчешће, и срећом, остаје само стилска вежба, законодавац би
такав поступак сматрао опасним за будућност земље. Стога не
би било смањења казне за оне који се определе за филозофију.
Интерес читавог народа би то захтевао.