Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

робијашка служба или скраћено НРС, како би је касније звали,
била би један од најамбициознијих подухвата који је човек икада
замислио у своме трагању за срећом.
Све се то везује, у ствари, за прилично једноставну и отрцану
идеју: искуство у животу јесте неотуђива вредност и ако су људи
успели да пренесу сазнања захваљујући језику и изуму писма,
никада нису успели да пренесу искуство о болу. Онај ко није патио
од глади и од хладноће не може да схвати суштину те патње. Онај
ко никада није видео човека како умире под кишом куршума
стрељачког вода, никада неће упознати беду и величину онога
који умире страљан. То су чињенице, али ми никада не волимо
чињенице; бежимо од већ виђеног и намерно заборављамо да не
можемо побећи од њих, а то је, можда, озбиљно.
Но, како би била организована НРС? Држава би створила
широку казнено-поправну организацију и сваки грађанин који
је стасао до пунолетства, морао би да проведе у затвору период
који би варирао од три месеца до годину дана, а да није починио
никакав злочин. По закону, били би поштеђени НРС само млади
људи који болују од какве тешке болести, од малоумности, или
злочинци који се сматрају недостојним да служе Националној
робијашкој служби. Служба НРС сматрала би се чашћу и повла-
стицом. Међутим, затвори би били мешовити, односно, невини
заточеници НРС били би затворени заједно са кажњеницима по
обичном закону. Не због ћефа законодавца, већ да би се будући
грађани упознали са животним стварностима.
Досијеи младих људи који се сматрају способним за НРС
били би поверени каквој интелигентној машини, али слепој у
својој правичности. Она би одређивала тачно трајање затворске
казне у границама предвићеним законом. У својим прорачуни-
ма о дужини затворске казне уопште се не би водило рачуна о
друштвеном положају регрута; међутим, водило би се рачуна
о степену среће сваког регрута, тако да би, што би појединац
био срећнији, његова казна бивала дужа. Тако, по општем пра-
вилу, деца рођена од богатих родитеља и која поседују добру
физичку и моралну стабилност, била би осуђивана на дуже
казне; премда, ако би се десило да резултат тестова којима би
били подвргнути регрути покаже да је какав син из богаташке
куће немиран младић који се пита о смислу живота, могао би да
ужива значајан попуст код своје казне, а да она ипак не би могла
бити краћа од минималног трајања предвиђеног законом.
Регрути никада не би знали ни тачно трајање своје казне,
ни датум када ће започети одслужење казне у каквом затвору;
чињеница је, стога, да ће бити у неизвесности и што се тиче датума
њиховог ослобађања. Још једном, не би се уопште радило о ћефу
или о свирепости од стране законодавца, већ само о вољи Државе
да научи будуће грађане важности утицаја случаја у животу.
Одлазак у НРС обављао би се без претходног упозорења и
више би лишио на хапшење. Три човека из НРС у грађанским
оделима појавила би се у било које доба дана или ноћи и ма какве