Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу

Могао би се замислити, касније, неки млад филозоф, Данијел
П., који је постао славан, спреман да напише: ,,Страховлада је
неопходна за напредак човечанства”, како застаје пре него што
напише ту реченицу, како се сећа буке чуваревих корака двеста
осамнаестога дана своје казне и одустаје, у последњем тренутку,
да искаже сличну тврдњу.
Није ли пример каквог великог филозофа који није имао
среће да прође кроз НРС и који, седећи у каквом кафеу, неу-
морно испреда своју мрежу логичких конструкција један од
најпоучнијих да покаже неопходност Националне робијашке
службе? Ето човека који би дао велики део своје славе, чак и сву
славу, да би могао да каже: ,,Упознао сам глад и хладноћу, тело
ми је било изнурено дугим маршевима, видео сам неког човека
како извлачи пиштољ и пуца у потиљак неког другог човека”,
али не може то да каже, пошто ништа од свега тога није дожи-
вео. Од детињства, док су се други играли коцкама, он се играо
речима, а касније, док су се други играли разбојника, он је већ
био чудо од детета. Сад је прекасно да буде вођа разбојника; да
би то заборавио, испреда свој чудесни свет теорија, сем ако није
само наставио своју свагдашњу игру речима. Ако би се десило да
неки човек уђе у исти кафе и ошмари га, тако, без икаквог разло-
га, учинио би му највећу услугу: дао би му искуство шамара, јер
искуство је оно што болно недостаје већини филозофа.
Захваљујући НРС, слобода, која се нама чини као апстракција,
материјализовала би се на неки начин и постала опипљива и
жива материја.
Али, врхунска препреденост НРС била би оно што би неки
духови, управо без животног искуства, оквалификовали као
бесмислицу или грозоту. Радило би се у неку руку о главном
згодитку НРС. Извлачио би се, наиме, само један број мађу
свим регрутима који ступају у НРС између првог јануара и три-
десет и првог децембра једне године. Тај број би означио онога
међу регрутима, јединог од пет стотина хиљада, који би био
стрељан, без икаквог разлога, наравно, сем ако не зато да би се
сви могли осећати срећнима што нису извукли главни згоди-
так НРС. Знам да се осећај за правичност јако противи свакој
тако безразложној и апсурдној смрти; али та би смрт нашла
оправдања у срећи читавог једног народа. Наравно, судбина
несрећника не би била завидна. Он би се бранио и приговарао:
,,Зашто баш ја? Зашто не неко други?” Одговорили би му да су то
питање постављали многи невино осуђени, али им се није могао
дати задовољавајући одговор. Најзад, исто се дешава човеку кога
је задесила тако ретка болест да од ње годишње умре само један
човек у једној земљи, с том разликом, међуим, што би смрт тог
човека остала безразложна и анонимна, док би жртва главног
згодитка постала народни херој, извор радости читавог једног
народа, сем уског круга пријатеља и ожалошћених рођака.
Закон за погубљење јединог осуђеника године предвиђао би