Између нема их и били су

и мач и крст. Ови белези на гробовима српских војника тако
сијају на сунцу као да секу човеков вид. Имена исписана на њима
– Добросав, Тиосав – назначују нешто о духу предратне Србије:
њену тадашњу спремност на жртву и – како је записала Исидора
Секулић – спремност да саму себе прегори и затоми. Не чини се
то са одушевљењем, када у човеку има разборитости и животног
даха, него по дужности, у нужном тренутку избора, када се
доноси или прихвата одлука. Прегорети значи учинити чврстим
као земља, непроменљивим као смрт. Њихов надгробни знак – за
сваког исти – јесте крст који је стилизован као мач. Као нешто
скромно, свечано и једноставно, он обележава простор око себе,
под собом и – тако умногостручен – изнад себе, и зенит и надир
једног живота, поставши симбол, јер је – како је казао Николај
Велимировић – “мач без Крста ништа, а Крст победоносан и без
мача, на крају крајева”.
Такав надгробни знак не обележава верски фанатизам, који је
често покриће за пљачку, као код крсташа, него обележава нешто
сведено, једноставно и отуд одсудно. Крст је знак да су били део
једне војске, једине истинске и ваљане војске у нас, која је под тим
знаком, као јединственом могућом шифром своје судбине, до-
нела слободу с Карађорђем; једне војске која је – изразито секу-
ларна у духу и васпитању, трезвена у процењивању прилика и
превасходно традиционална у значењима крста – ушла на Косово
1912. године, да се без њих у строју, али са њима у духу – на њега
победнички врати 1918. године: сва израњављена. Тај крст на
њиховом гробу, стилизован као мач, обележава онога ко је – пре
него они на врелини афричког тла – био распет, да би распећем
победио; онога ко ће – попут Веселина Чајкановића – бити пљуван,
да би попљуван и умро: када дођу припадници – како су сами
певали – војске против Бога. Стилизован као мач, као обележје
ратника који је то постао свесно, слободно, премда из дужности,
крст обележава како ће понижавање њиховог ратног подвига,
људског прегнућа, долазити после рата: зар у скупштинским
клупама нису хрватски посланици питали колико кошта њихова
смрт – да је плате? Умрли су, дакле, да би били исплаћени.
Сáмо питање погађало је нешто далекосежније од њиховог
народносног осећања, јер на једном крсту који је мач пише “Крек”
– није ту сахрањем етнички Србин него Словенац. Питање је било
политичко, јер је откривало жељу да се уклони њихов мач, подвиг
који је њиме обележен, да њихова смрт, као тешка и главоболна
мора, нестане са хоризонта: зар та тежња, потоња у односу на њих,
није уписана у крсту на њиховом гробу? Тај крст, дакле, обележава
деценијско потоње настојање да се са олакшањем и без уздаха
напокон каже: немаих. У њему је и заборав наших партизанских
ослободилаца, који су њихове победе, њихову смрт, прогласили
за завојевачке, а своје концентрационе логоре за – ослободилачке.
Када смо се сагли и зажмурили на једно око, угледали смо
замишљену линију уједначености сваког надгробног знака, као
линију њиховог дефинитивног поретка, опазили смо их како стоје
у линији, здрави, снажни, млади, болесни, средовечни, онемоћали,
какви се – после албанске голготе – указаше на искрцавању у
Бизерти, да се опорављени, али отроване душе, оснажени, али
са раном у срцу и тугом у оку, млади, али препуњени горчином
искуства, још једном поставе у поредак, на Солунском фронту,
као зид, као сила једног сасвим метафизичког налога и људске,
одвише људске жеље да се врате кући, као сила победе са укусом
дубоког унутрашњег пораза.
Јер, морали су да победе себе, у себи и за себе, до би победили
у свету до ког им као да више и није било стало. Било је то толико
горко да нико више такав подвиг није ни хтео – а свакако ни могао
– да понови. Остају пред нашим расањеним погледом да сијају
бели крстови на којима су исписана њихова имена, они сијају у
стилизованом подсећању на мачеве, јер је то била војска, у мукама
али војска: дакле превасходно дух (крст), па тек онда и мач. Јер,
ратовали су у Христовом знаку, у знаку жртве, премда су имали
и замах, и корак, и страст: по нужности којој су се приклонили.
Неспремни да победе са оним у шта не верују, слободни да изгубе
са оним у шта верују: по слободи коју су досегли када су све
прегорели. Јер, они су били: крстовима који су мачеви, мачевима
који су крстови, отклонили су злокобна деценијска наметања да
их нема. Можда се све може променити, али у човеку заувек остаје
снага којом осећа да су они били. Да би постао поносан због тог
осећања, човек мора много тога у себи прегорети: мора – попут
несавременог Одисеја – осетити неуклоњиви талог горчине.