Између нема их и били су

То се може схватити као метафора векова: непрестано чујемо
песму сирена коју нико – осим нас – не чује, као да смо окружени
глувима, да бисмо се – неко пре, неко после, свако сам за себе –
суочили са сопственим погледом, који одлази некуд мимо нас.
До горчине која нас је – невидљиво – испунила. Има ли у овом
Одисеју са римског мозаика нешто од немогуће представе Одисеја
који осећа горчину док се сећа – значи после приказане ситуације
– сиренског пева?
Сáмо луталаштво, одвојеност од тла, њихање на водама и
повијање по ветровима, чудесни свет сусрета и опасности који
обележавају непознате моменте човековог разумевања себе
и света, као новооткривене облике рађања европског и инди-
видуалног духа, у постепеном одвајању од колектива, представља-
ју важна значења одисејевског топоса у европској књижевности.
Спој мора, као природе, као позива на путовање, и предања,
као Одисеја, оног који њиме лута, обележава наизглед мирну
и незамућену позадину на којој се једва назире – или се само
привиђа – чудна проблематичност свести. Она нам се чини да
је истинска тајна нашег доживљаја римског мозаика, премда све
наклоности – као и увек – односи фигура Одисеја, који је све чуо
и сазнао, чак и песму сирена, да би јој чак и одолео. Тај велики
и успешни лик антике као да ипак беше нечим егзистенцијално
отрован. То је оно за чим трагамо.
Чиме су га сирене – не могавши му ништа – заувек обележиле?
Сиренска песма, као дивна песма смрти, заводи, али – у подтону
уобичајеног садржаја одисејевске ситуације – ваља опазити стре-
лицу жеље коју води пев сирена. Она је – тако логично за жељу
– скривена у нечем што се налази испод човековог разумевања, у
нечем што подлокава чврсту тврђаву свесне одлуке. Јер, сирене
имају свој еквивалент у несвесном: оно је океан или море, као
место којим плови лађа разума, као што нагонски титрај жеље
пребива у не-реченом, у нечему што је испод језика, у неком звуку
који се извија мимо њега.
Отуд сирене – чија песма отпушта ужад жеље – задиру у
ткиво, у влакна, у капиларе, у колање крви. Њихов дозив налази
се на највећој удаљености испод посматрача, као најудаљенија
тачка његовог духа, час у коме чили сваки траг индивидуације,
јер је најдубља тачка енергије у којој се он – као свест, као ја
– растапа: отуд смрт у коју запада. То је дозив смештен у крику
сирена. Оваква фигурација дубоких, предсвесних, страшних
енергија које одјекују певом сирена дата је у расипању светлости,
у напонима снаге у телу, у дамарима које води жеља: спој смрти
и сјаја обележава пев сирена. То је могао опазити само загорчани
Одисеј: пошто је минуо час усхићења.
То је егзистенцијална отрованост Одисеја, која не може про-
ћи: они који су јуче побијени још увек су ту, у нашим представама,
али они – упркос болу који се противи неумитном – почињу да
се претварају у заборављене, да постану – у горкој окрутности
Одисеја који не може да заборави – тек бедне сенке. Трагали смо
за нечим што је рубно у овако стилизованом мозаику, чега можда
на њему и нема: за траговима Одисејеве горчине, која опстаје
упркос његовој снази, која је основни римски тон.
Но, привукла нас је – са рубова мозаичке позорнице – једна
свест, засићена културноисторијским и поетичким садржајима,
која открива чудан немир унутар мира, крик унутар тишине,
таму на панорами која се купа у светлости. У њеној зачудној дво-
струкости лежи праосновни разлог Одисејеве позне модерности,
његове фигуре у постмодерном стању духа: лови а уловљен, ратује
а несклон, сања бруј сирена а хита дому, сме а не би хтео, с поносом
призива у сећање оно страшно а стрепи од обичног. Одисејева
горчина оставља чудан печат духа на мозаичкој материји – и као
да остаје заувек.
Насупрот овој изгубљености у времену, тако необичној зато
што Одисеј беше човек који се наизглед никад није могао изгу-
бити, Посејдон – у римској верзији мозаика Нептун – делује усред-
сређено, незамишљено и немилосрдно. Сам мозаик оставља ути-
сак величанствености. Страшни бог, са трозупцем у рукама, иде
у својој кочији по таласима: нема ту ничег од оног Христовог
корачања по води, које је било задивљујуће, али некако стишано,
упечатљиво у својој узвишености, остајући – у тихом начину по-
учавања – непревазиђен образац. Код римског бога сусрели смо се
са јарошћу и снагом који не одбијају него привлаче: сваки мишић
његовог полуголог тела оцртава се као експлозија енергије и
лепоте, док господар мора и таласа иде директно на посматрача,
у мери да се чини како ће његови коњи, и сами помахнитали
од снаге која их води да главе окрећу у различитим правцима,
искочити са зида и погазити нас.
То је повратни утисак, као рефлекс наше претходне привуче-
ности мозаику, која нам је створила сугестију да ћемо – док при-
лазимо зиду – подлетети под четворопрег, јер почињемо да тонемо
у призор: на танкој линији која – у мозаику – спаја траг кочије и
воде по којој се она креће. Очувана је – и то је примарна естетска
драж мозаика – танка линија између мора и ваздуха: ситни комади
разнобојног камена, вешто повезани сродним тоном у свакој од
различитих боја, и измешани са једва препознатљивим комадима
стакла, који – кад их око пробуђено из духовног дремежа напокон
опази – почињу да светлуцају, стварају сугестију да и испод по-
вршине воде видимо покрете онога који, распрскавајући капи
око себе, у вихору надире.
Али, није вихор оно што плени, него нека непролазна снага и
сам лик римског бога. Јер, у минхенској пинакотеци, видели смо
сликарско платно са истим мотивом: само су у предњем плану
таласи, огромни и час пре него што се почињу стропоштавати,
чија се плавкасто-зеленкаста боја претвара у белу пену, коју
представља вихорни јуриш белих коња, док изнад њих – бео и сед
– плеше бог мора. Призор је моћан, али је бог изведен из природе,
он делује као капетан моћне лађе. На римском мозаику, он је леп
и моћан, отмен у индивидуалности која се не растапа у силама
него им управља, па вихор његових коња као да у себе урачунава
неку вољу, која се распрснула на минхенској слици. Да ли је склад
индивидуализоване – ма и божанске – воље и природних сила
оно што даје чудесну (камену) мирноћу једном незадрживом
вихору на римском мозаику, док је на минхенској слици сама
воља, у својој посебности, скрајнута у корист незадрживих сти-
хија таласа и коња?
Упечатљив је мирни динамизам мозаичке сцене: насупрот
сетној – свакако естетској – изгубљености пред песмом сирена,
лепота, снага и замах морског бога откривају силу живота која
се пропиње до највише могуће тачке. Он зрачи разнообличним
искуством античког света: велики напрег као јуриш ратника на
попришту битке, судар меса са оштрим врхом мача, раскидање
тетива и раслабљивање удова. Нема много божанског, нити нат-
природног у овој инсценацији силе у покрету, снаге у јуришу:
нисмо наслутили ни игру елемената, невидљивих, у актерима, и
око њих, у овом мозаичком призору.
Између неколико представа о Океану, као персонификацији
праводе и праизвору земаљских вода, као мирној и дубокој реци,
која обухвата свет и запљускује далека митска острва и земље, у
једном мозаику – који је хоризонтално постављен – отиснута је
управо игра елемената као предворје смрти. Сáмо лице Океана
јасно се распознаје, сваки детаљ на њему добро се види, обрве
и нос, али је мноштво ситних комада разнобојног камена тако
разноврсно и испреплетено, јер дочарава лице које покривају алге
и пераја, да подударања на нивоу тона, стопљена са разликама
у боји, стварају снажну сугестију умногостручености: свега, и
приказаног дела лица, и његовог одјека у мозаичкој целини. Све
се умногостручава, јер све – испод распознатљивих црта једног
лица – игра, помера се, прелива у различитим правцима.
Та покретљивост – испод каменог непокрета и чврстих црта
лица – дочарава игру елемената на којој све као да почива. Тон и
боја су у међусобном прожимању, стапању, сливању, претапању,
али не камена на камен, него боје у тон или тона у боју. То ствара
ефекат неодређености, неког необјашњивог мешања које се на-
лази испод јасно изведених линија. Да ли се, ипак, на неком месту
мозаика, у неком невидљивом жаришту композиције, по старој
навици централизације свести, дотичу унутрашња гибљивост
елемената и спољашња чврстина фигурације? На лицу су се из-
двајале очи: у њиховој безмерној тами, као апсолутном црнилу,
сијала је дужица: обележена једним јединим белим и сјајним
каменчићем. Она је искакала из опште неодређености, која је до-
чаравала игру елемената, са једним сјајем злослутним и инди-
видуализованим.
У том сјају, у тој дужици, одсликавала се натприродност игре
елемената и запретани знак њеног окамењивања у лицу, у предмету,
у свету. Океан посматра човека једном усредсређеношћу, која као