Између нема их и били су

године у Сусу, Фишер је – после десет кола – имао застрашујућих
8,5 поена и практично се квалификовао за мечеве кандидата за
првака света. А онда је – отишао са турнира: имао је све у рукама
и једним уметничким потезом, премда у њему није било много
уметничког и кад је показивао генијалност – све је просуо. То
је била главна интрига шаховског света у то време: пре педесет
година. Ко се још сећа да је наш Светозар Глигорић – нека верзија
Андрића у свету шаха – тада успео да се квалификује за меч са
Таљем? Ко још памти да је само тада успео да победи совјетског
велемајстора Леонида Штајна: од кога је редовно губио? Да ли има
иког – у овом туниском летњем дану – ко зна како је Штајн био
један од оних великих играча који никад нису успели да играју
мечеве за првака света? Како је то необично, а понавља се у свету:
имати шаховску или уметничку или животну снагу, сасвим
очигледно и пуно пута показано, а никад не успети у одлучном
тренутку, промашити kairos сопственог живота, умрети са
свешћу да таквог kairos-а заправо нема. Човек је каткад страшно
сам када располаже знањима која му не користе и која никоме
нису потребна: у часу када угледа путоказ за Сус.
Има неке необјашњиве туге када се закорачи на хришћанско
гробље у Бизерти: прашњава гробљанска стаза доводи нас до
плоче са натписом “Српско војничко гробље – Le cimetière militaire
Serbe”. Запуштена гробљанска стаза пролази крај великог бро-
ја камених, отмено стилизованих, у поретку постављених и
једнообразних породичних гробница. На њима су написана ита-
лијанска и француска презимена: “Famiglia Amato” и “Famille
Vivona”. Оне делују заборављено и отуд запуштено: разбијена
украсна стакла на кованим вратницама, отпали комади камена
са ивица и углова, избледела слова на камену, понеки од сталних
гробљанских сасуда распрострт по стази. Нема – тако изгледа
– никог од читавих породица да овде дође: можда су потомци
изумрли, можда су напустили афричко тле, које нам је милостиво
подарило облаке, макар повремено, макар и кратко, можда су
потомци све заборавили: само висока дрвета, и неуредно жбу-
ње ижџикљале траве, чемпреси, афричко подне и случајни про-
лазници који, попут нас, иду другим послом: да се поклоне једној
већој изгубљености и усамљености од ове коју смо осетили док
смо корачали крај ових гробница.
Као да је давно минуо час када је неко походио ове гробнице:
нема свежег цвећа, нема ни успомена да попут духова мину око
њих, као да је нешто заувек отишло са људима чија су имена
утиснута у камен и постала бледа – и све блеђа – на каменој пло-
чи. Само чемпреси – сасвим сами – стоје као да их се ништа не
тиче: има нечег величанственог у њиховој гордој усамљености.
Али, тако не изгледа посматрачу какав је Андрић: “На обали мора.
Све је дрвеће мање-више нагнуто у правцу у ком зими дува бура.
Једино чемпреси, црни и танки, говоре целом својом појавом и
ставом: ‘Видите какви смо ми, прави и исправни, непоколебљиви
и доследни! Увек право, и само увис!’ И то понављају непрестано,
неспособни да ишта друго смисле и кажу, глуви за све што други
говоре, слепи за све што се око њих дешава, тако да су заиста
додијали и травки и дрвету, и мору и кршу својом самодопадном
гордошћу.” Одакле ово одсуство симпатије за последњи пркос
инерцији и гравитацији у постојању? Зашто би се све морало
помирити са неправим и неисправним, поколебаним и недо-
следним у свету? Зашто би прашина и ветар морали да овладају
сваким часом постојања, кад ће ионако на крају овладати? Зашто
би на овој гробљанској панорами требало – као и на морској обали,
која није далеко и чији се део и види – приклонити сав видик
паду? Има неке страшне лепоте у позиву који чемпреси – горди и
у посртању света – упућују: увек право и само увис! Нарочито је
има кад свакако нема разлога за њу.
Нехотичан хумор побуђује презиме једне породице која се
зове (или се звала) Maffia. Само је – сведочи наш жагор, извесно
живахно струјање гласова којим застиремо нервозу пред оним
што нас очекује – значење овог презимена непролазан појам у
нашем доживљају, јер је непролазно искуство наше стварности:
нестали су људи који су носили то презиме, али је оно остало, па
се осавремењено појавило пред веселим погледом посматрача: у
њиховом разгаљеном дозивању док показују на презиме које буди
асоцијације на све четири стране света.
Прошавши низ лепих, но запуштених гробница, корак по
корак савладавши благи успон, стижемо пред камени постамент
на којем пише оно што смо видели и на улазу у гробље: “Српско
војничко гробље”. Ту су, дакле, наши гробови. И они делују за-
борављено, премда су недавно обновљени: контекст одређује
значење, пејзаж одређује предмет. Туниске мачке, којих има свуд,
дугих ушију, ситне главе, кратке длаке, шетају преко камених
плоча. Овај ненамерни плес туниских мачака на улицама, пла-
жама, крововима, гробовима, и као сасвим уобичајена и као за-
чудна ствар, увек остаје опште место ситуације, као периодично
оглашавање мујезина са звучника џамије: очи мачака, упиљене
у пролазника, не одају неко нарочито љубопитство, јер су оне
навикле на све што виде.
На гробовима српских војника, који су лађом стигли у Бизерту,
који су се на афричком сунцу – топлијем од овогодишњег августов-
ског – лечили, опорављали и умирали, исписана су њихова имена,
чин или војна јединица: некад све то, некад нешто од тога. Тако
читамо: “Стеван В. Маговчевић, из Богетића, (Пјешивци – Цр.
Гора) умро јула 918.г”. Датум смрти је избледео, као и број 1 у го-
дини умирања. Ово име из старе Црне Горе и у камену сведочи шта
је човек који га је носио био и за кога се борио. Најзанимљивији
је потпис испод његовог имена: “Спомен му подиже друштво
Велике Србије – Савез Слога.” Тако само Србија памти онога
ко, на афричком сунцу и у камену, сведочи шта је била Црна
Гора: не памте то ни Југославија ни комунистичка Црна Гора
– ова садашња, строго узев, не памти ништа. То као да је неко
правило: један дужносник комунистичке тајне полиције, делатан
у титоистичкој Југославији и неуморан у настојањима да се Црна
Гора одвоји од Србије 2006. године, угледао је – на Равној гори
– очево и стричево име у каменом попису побијених четника
у словеначким пределима. Утрошити живот против и на зло
Србије која ти памти, једина, име оца убијеног на зиданом мосту:
овом Пјешивцу, Маговчевићу, то се није могло догодити.
Његово име је уписано ћирилицом, док је већина имена упи-
сана латиницом: можда због каменорезаца који су учени фран-
цуском језику. Понекад искрсне, као иза кривине, понеко ћири-
лично слово: “Ovdepočivatelo НikolaMitrović, pitomac, Skop. pod.
škole. Srezmasurički, Vranj, rodjen 1895, umro 18. jan. 1916. godine.
everna. Afrike.” Само једно ћирилично слово, оно Н у имену,
открива тиху и нему драму каменог записа: оно је невидљива
веза овог човека са светом у ком је рођен, који је познавао ‒ веза
очувана на ивицама света у ком почива. На споменику налик
крајпуташу ћирилицом је исписано: “Овде почива тело Саве
Стефановића из села Врдила среза Жичког, округа Чачанског.
Умро 1. марта 1919.год”. Дочекао је ратну победу и умро у туђини:
ни близу манастира Жиче. У потпису: “Спомен му подижу
другови.” Анонимност је највећа отменост овог потписа: њихова
имена би временом постала празна информација, док су другови
последња и исходишна, сасвим лако препознатљива, блискост у
каменом запису.
На понеком споменику записан је и чин: “Potpukovnik
Tihomir (Miloš) Mirković rođen Februara 1880. g. u Požarevcu umro
15. februara 1916. g. Zahvalna otadžbina Srbija.” Отаџбина – макар
и са закашњењем, неопростивим – може бити захвална, али
фамилија остаје заувек неутешна: “Божидар Ђорђевић српски
наредник секретар првостепеног суда преминуо 13/16 јануара 1917.
год. Поживео 37 година. Споменик подиже вечито ожалошћена
фамилија.” Као да из овог записа струји неко знање које припада
потоњим временима: као знање о узалудности ове смрти. Јер, и
кад је заувек ожалошћена, фамилија може остати поносна: кад то
не жели да искаже, она као да оставља неми белег о времену које је
недостојно смрти коју бележи камен пред којим стојимо.
На великим и усправним плочама, на којима су уклесана
имена помрлих српских војника, и на француском и на српском
језику, понекад се појављује најједноставнија и најсимболичнија
идентификација: “непознат војник”. Бити непознат војник једне
војске делује као предосећање њеног обележја у историји: и кад
су победничке, војске остају заборављене, живи не памте, они
настоје да се ничега не сете. Ови војници остадоше непознати;
но, и они чија су имена записана делују као празан знак, јер
представљају сећање на пут којим је једна држава отишла да
нестане у својој победи.
Ако их је краљ заборавио, јер их је разменио за велику државу,
краљеви се некад коцкају на велико, јер се коцкају у туђе, док се
овај краљ коцкао у најблискије, зашто би их потомци памтили?
Можда њихова судбина у овом афричком забораву и није најгора?