Између нема их и били су

Можда би боље било – макар за њега – да је и Веселин Чајкановић,
чувени класични филолог и четник добровољац у балканским
ратовима, који је, након што је оболео од трбушног тифуса, до-
веден са Крфа у Бизерту, остао са њима? Јер, не би дочекао да га
1945. године лише грађанске части као сарадника окупатора, са
образложењем да је био декан факултета који није радио: кад је то
дочекао, разболео се и умро.
Кости њихових погинулих другова у Првом балканском ра-
ту у Македонији, на Зебрњаку, развлачене су по земљи, јер ма-
кедонски комунисти нису дозвољавали да се гробље уреди. О
томе пише у својим сећањима тадашњи председник српке кому-
нистичке владе, док Латинка Перовић – која је била секретар ЦК
СК Србије – каже да о уређењу гробаља није било разговора. Не
зна се шта је горе: што нису разговарали или што нису могли
да покопају старе ратнике. Од каквог су људског материјала на-
прављени српски комунисти кад су све то ћутке подржавали:
кости српских војника биле су развлачене, као што је разорен
гроб највећег српског песника за владе и по вољи онога чији гроб
– и после 28 година од светске пропасти комунизма – чувамо као
реликвију на туђем имању у центру Београда? Уопште није тако
лоше овим мученицима у топлој афричкој самоћи.
У таквим размишљањима, док се провлачимо између ниског
растиња и полусасушене траве, одједном наилазимо на отмен, од
белог мермера, загаситог сјаја који не шљашти, исклесан гроб, са
великим – карактеристично руским – крстом преко целе гробне
плоче. И кад не трагамо за њим, често сретнемо на неочекиваном
месту, на меридијану на којем то не бисмо ни наслутили да по-
стоји, неки руски траг. Тако смо у Бечу открили да спавамо
сасвим близу руске придворне цркве, која се налази у дворишту
амбасаде, некадашње, царске; тако смо у нашој цркви у Гетеборгу
сусрели Русе, и посматрали их у њиховом послелитургијском за-
једничарењу: непоновљивом, непосредном и симпатичном; тако
смо се и у Тунису фотографисали испод кубета руске цркве.
Ово је гроб најпознатије Рускиње у Бизерти, и њене породице,
која је доспела у ову топлу даљину, кад је побегла од хладних и
снежних даљина, крваво-револуционарних и бољшевичких.
Готово у сам врх плоче је записано: “Анастасия Александровна
Ширинская урожденная Манштейн.” Просуђујући по девојачком
презимену – пореклом је била Немица. Да све буде космополитски
повезано, њено име је исписано – нешто ситнијим словима – и на
француском језику. Ако је то знак прилагођавања, и захвалности,
према средини у којој је живела, ако се тако – с оне стране гроба
– поздравља са случајним посетиоцима који су овдашњи људи и
разумеју француски, онда је руски језик само за упућене – знак
најскривеније интиме која продире у свет, поздрав реткима који
ћириличка слова умеју читати, самосвест велике културе у
трнућем гесту.
Дужина животног века записана је на француском језику: “5.
Septembre 1912 21 Décembre 2009”. Живелаје 97 година. Но, ових
датума нема на руском: као да се на руском не умире, него само
постоји. Асоцијација не звучи паметно, али је неодољива, јер се
подудара са речима исписаним на дну мермерне плоче, отмено
сиво-беле, у коју је урезана једна узбудљива порука. Исписана је
светлоплавом бојом, карактеристичном за ово поднебље, какву
смо сретали често, највише на вратима, прозорима и гвозденим
оградама тераса, као упечатљив плаво-плавичасто-плаветни кон-
траст у односу на белину кућног зида. Гроб, дакле, бојама опо-
наша преовлађујући изглед медитеранских кућа, он се уклапа у
најотменију (плаво-бело) форму света у ком се налази. Његова
порука је таква: “Не говори с тоской – их нет, но с благодарностию
– были.” (И на француском: Ne dis pas avec tristesse – ils ne sont
plus, mais avec reconnaissance – ils ont ete.”) Какво је значење ове
поруке?
Ове речи припадају, можда, неком контексту, нама непознатом
или заборављеном, па отуд имају сасвим посебно значење, и
намеру која их води, можда долазе из неког светог или светског
списа, али овако издвојене, на руском и на француском језику, без
икаквог упућивања на неку ширу мрежу значења, саме попут нас
који смо се – на афричком сунцу – наднели над мермерну плочу
да бисмо их прочитали, оне као да обухватају све: “Не говоримо
с тугом – нема их, него с поносом – били су.” (Меко, руско поми-
њање захвалности мењамо неоправданим и тврдим, због чемпре-
са, помињањем поноса. У слободном, књижевном, смислу изне-
веравамо значење, јер обележавамо осећање.) Њихова одређе-
ност, као околност да се односе на жену и породицу на чијем
су споменику написане, одједном обухвата и гробове српских
војника: и који не изгледају више тако усамљено, јер су у не-
посредној близини.
Но, то је предњи план значења: оне стреме, не напуштајући
га, много даље. Јер, делују као благослов самом постојању, једно
велико да значењу глагола бити; као безусловно поверење у то
да ће неко нешто на овом гробу, на свим гробовима, прочитати и
изговорити – као што се то догодило нама, непознатим шетачима.
Али, ове речи почивају и на непролазној супротстављености два
значења: нема их – били су. Садашњост је чудно обезвређена,
присуство оног ту у бивствовању метафизички је оглашено за
занемарљиво, као да ништа не значи околност да неког нема:
премда нас боли и отима дух и дах животу, то постаје небитно за
ову поруку с оне стране гроба, која не посматра ствари ни из срца
ништавила ни са мотришта вечности, већ из зачудне димензије
несавремености. Тек из њене недогледне удаљености, важно је
само ко је та личност која је била, јер то да је она била пуни бив-
ствовање – и ово наше поред мермерне плоче, и неко потоње
заустављање код ње – поносом: једним осећањем које наликује
чемпресима, јер иде горе и увис.
Призвана у бивствовање, она га је населила поносом и после
себе; и више од тога: она је укинула тугу пред тим што је нема,
јер је таква туга постала беспредметна, када се распознао понос
– каткад нешто сасвим скривено и тихо, готово тајно – као ви-
ши садржај нашег бивствовања. Јер, даровани смо не пуким бив-
ствовањем, као дисањем или – што је мање племенито, али и
даље животно – жвакањем, него нечим метафизичким у њему.
Метафизика – као оно што се објављује на гробу, тамо где све
као да је утрнуло – остаје могућа као дар који долази с оне стране
гроба. Садашњица која открива да неког нема суштински не
обележава никога: нема – ништа. Вечност је празна као васиона.
Несавременост, пак, памти само оно што је било, тренутак у ком
се нешто издвојило – одатле понос – у океану безузрочног та-
ласања. Били су – дакле, ту су: они јесу и кад их нема, баш кад их
нема. Како је то могуће?
У чудној неизмерности, неодредивости и неминовности
поноса. Има једна Кантова слика која га приказује, премда нема
никаквих веза са њим: “Ми смо сада цело земљиште чистог разума
не само пропутовали и сваки његов део брижљиво осмотрили,
већ смо га и премерили и свакој ствари на њему одредили њено
место. Али ово земљиште јесте једно острво које је сама природа
затворила у непроменљиве границе. То је постојбина истине (јед-
но дражесно име) коју опкољава један пространи и бурни океан,
право седиште привида, где понека маглуштина и понека санта
леда која ће се убрзо расплинути лажно наговештавају нове зем-
ље и, заваравајући празним надама морнара који непрестанце
изгледа за новим открићима, заплићу га у пустоловине од којих
никако не може да одустане, а које исто тако никако не може да
приведе крају.” Није утешно замислити ни понос ни несавреме-
ност у овако оцртаним оквирима, у маглуштинама и сантама
леда, у новим земљама, у празним надама, у новим открићима, у
незавршивим и неодустајним пустоловинама. Али, они као да су
ту: између постојбине истине и правог седишта привида.
Прошавши Бизерту, примичемо се месту које се зове Мензел
Бургиба: премда је и тамошње хришћанско гробље запуштено,
светле – на сасвим јаком сунцу – војничке хумке које блистају
уређеношћу. Испред њих је заједнички споменик: “Francais et
Serbes – morts pour la patrie.” После свега што смо са њених страна
доживели у последњој деценији XX века, све до бомбардовања
1999. године, не волимо више Француску нимало, озрелили смо
за такву љубав, много болнију од немачког верног непријатељства.
Чак се колебају међу нама неки који воле и њен језик и њену
културу и њене градове и њене људе. Али, морамо се сетити да
су је они – због којих смо овде дошли – волели: можда су били
тако научени, или су морали – сами на афричкој обали – у неког
веровати, тек спустили смо главу у знак сећања, ако не љубави.
Хумки је много, око две хиљаде, стоје у геометријском по-
ретку: он је праволинијски, било да их посматрамо у хоризон-
талном, вертикалном или дијагоналном правцу. Делују као по-
стројена војска: вечна војска мртвих. Сваки гроб – то је оно што
племенито фасцинира – има исти гробни знак. Хумке сијају
белином надгробног знака, који је стилизован тако да сугерише