“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

“Ви се, очигледно, нисте дали збунити ни [...]
пред поражавајућом чињеницом да писац својим јунацима
даје измишљена имена”
(Данило Киш)

I
Наведени Кишов исказ, настао као одговор на констатацију Д.
Голубовића да “користећи се наводима да збуни оне који се могу
збунити, Киш тако ставља под наводе и самог себе, док говоре
његови јунаци измишљених имена”, 3) могао би да послужи и
као одговор на, по нашем уверењу, дубоко погрешну и сувишну
дилему нашег доба по питању онтолошког и епистемолошког ста-
туса књижевности: да ли је она, наиме, истинита и да ли упућује
на објективну стварност.
Савремени постструктуралистички приступи књижевности,
и то посебно они француске провинијенције, нису први, али мож-
да јесу најрадикалнији учесници деобјективизације и релативи-
зације мисли о појединостима и целини уметности и уопште ду-
ховности. Закаснела потреба за превладавањем “пикаровштине”,
мотивисана (исправном) свешћу о самом тексту као кључном из-
вору значења, довела је до понекад и априорног одбацивања
свега оног што би могло подсетити на академизам, а што је за
последицу имало напуштање друге потребе: за – макар привидно
– објективним критеријумима у прилажењу књижевном тексту,
што значи критеријумима који би спутавали произвољност, и то
двојаку. Произвољност у иманентном приступу самом тексту, и
произвољност у одабиру контекста који би допринео разумевању.
Разумљива тежња да се укаже на смисаону многострукост текс-
та проширила се до разарања темеља и чврстине текста. Дери-
дина теза о “смрти” средишта, 4) као и Бартови искази о семан-
тичкој плуралности текста, премда наоко заводљиви, носе са со-
бом опасност методолошке збрке, те импликацију да су тумачења
– будући сада ослобођена средишта – потенцијално неограни-
чена. “Преслободно” схваћена слобода, упозорава Н. Хартман,
неминовно носи опасност произвољности. 5) Постмодерна опсед-
нутост смрћу нераскидиво је повезана с продором субјективности
и произвољности у разумевање дела, те Барт тако директно
тврди да аутор ограничава текст објективним смислом. 6) Рушењу
структуре, доминанте, бинарних опозиција, 7) референце, смисла,
одговарају: идеја о нужно многим “смисловима”, довођење у пи-
тање истине текста, вредносно изједначавање свих елемената тек-
ста и апотеоза маргине. “Радикални симболизам” 8) текста, о ко-
јем говори Барт, неоправдано је изједначен са семантичком плу-
ралношћу; како је смисаоно плодотворан, текст не саопштава
истину, него је само знак, али не стварности, већ другог текста,
што је, међутим, тачно само уколико текст, хиршовски речено,
узначава однос с другим текстом. Како би се обезбедио широк
и аутономан простор уметности, она је изједначена с фикцијом,
фикција је (игром случаја, у складу са структуралистичким ус-
постављањем бинарних опозиција) супротстављена истини, која
је, пак, каткад врло вулгарно схваћена као фактографска. Чак и
веома умерени и одмерени аутори остају заробљени у цикличности
овакве терминологије, као што се збило са Ж. Женетом, који је,
желећи да олабави екстремне позиције, тврдио да жанрови нису
ни чисто фактографски нити чисто фикционални. 9)
Нека од питања која наведени мислиоци отварају, по нашој
процени, суштински су непотребна. Јукстапонирањем фикције
и фактографије не поручује се ништа друго до да су објективни
и уметнички свет различити. Уопштавање, међутим, идеје да је
уметност изван истине, мотивисано како тежњом да се избрише
однос између уметности и стварности, тако и ставом да методо-
лошки ваља сумњати и у истинитост саме стварности, а које
би и имало смисла само ако би се утврдили јасни критеријуми
по којима би могла да се измери мера истине у оба регистра, у
темељу је погрешно, јер губи из вида специфичност сваког поје-
диначног текста. Наиме, одсуство средишта проблематично је
утолико што, колико год га схватали широко и слободно, сваки
текст у крајњој линији јесте омеђен својом целином, која је онда
нужно и смисаона целина. Целовитост је темељна категорија у
размишљању о књижевности од Аристотела до најзначајнијих
немачких естетичких концепција заснованих на филологији
као настојању да се обухвати духовноисторијска укупност текс-
та и њему својстевног контекста. Тежња за тоталитетом, под-
стакнута Хердеровим изучавањима, настављена код А. Бека, а
најснажније формулисана код Дилтаја, у феноменологији јесте
углавном ограничена само на текст, али се и тада инсистира на
његовој целовитости. Под целином подразумевамо не само суму
свих текстуалних елемената, него најпре њихову формално-са-
држинску узајамност, начин на који су они естетизовани и међу-
собно повезани. Стога, по нашем мишљењу, произвољно нагла-
шавање неког сегмента текста (често оног “маргиналног”), а без
уважавања целине као супстанцијалне херменеутичке категорије,
нужно води ка редуковању смисла текста, будући да је он поредак
заснован управо на укупности својих унутрашњих сегмената. И
симболичан, чак “радикално симболичан” текст јесте одређен
својом симболичком целином, која, будући симболичка, сугерише
смисаону ширину, али и која, будући целина почетком и крајем
ограничена у значењима – не дозвољава да се херменеутичка игра
схвати као бесконачна.
Смисао текста нипошто не мора и не треба да буде редукован
на једнозначност, али он јесте јединствен баш на основу тога што
је уткан у целину која је смисаоно омеђена почетком и крајем, а
потенцијално је проширена искључиво ка оним регистрима који
су у њој усвешћени. Такав смисао појединачног текста углавном
је и смисао о властитој истинитости, тачније тeкст собом прого-
вара најпре о статусу истине унутар свог уметничког света, а
потом и својом целином упућује на природу односа између сво-
је укупне уметничке истине и саме стварности, ка којој се он
нужно и протеже, макар у чину рецепције у којој се смисао и
актуелизује. 10) Уметничка истинитост је, према томе, појединачна
а не нормативна, и, тако схваћена, она је у сагласју с Хајдегеровим
(а под његовим утицајем и Гадамеровим) схватањем истине као
самооткривајуће истине конкретног феномена.
Ослањамо се на фундаменталне поетске ставове херменеутике
и феноменологије, од којих уосталом и сâм Дерида полази, стога
што су оне и саме врло отворене за најразличитије смисаоне мо-
гућности, које се ипак откривају на методолошки одговоран на-
чин, без изневеравања онога што је текстом интендирано. Оба
приступа, макар начелно, јасно инсистирају на најтемељнијим
категоријама текста, а то су целина и смисао. Гадамерова хер-
менеутичка концепција, заснована на одбијању метода стога што
он редукује духовну укупност текста, и сама је унеколико не-
доследна, 11) понајвише зато што, упркос инсистирању на смиса-
оној целини текста, не успева да јасним и експлицитним аргу-
ментима објасни на који начин долази до измирења временског
јаза између ондашњег текста и садашњег тумача. Извесно реше-
ње јесте познато Гадамерово схватање класичног дела, које сво-
јом изузетношћу самостално превазилази властиту временитост,
_______________
3) Boro Krivokapić, Treba li spaliti Kiša?, Globus, Zagreb, 1980, стр. 48.
4) Жак Дерида, “Структура, знак и игра у дискурсу хуманистичких
наука”, превела Јасмина Лукић, Структуралистичка контроверза,
Просвета, Београд, 1988.
5) Николај Хартман, “Јединство и истина у лепоти”, Естетика, превео
Милан Дамњановић, Дерета, Београд, 2004, стр. 281.
6) Ролан Барт, “Критика и истина”, Књижевност, Митологија,
Семиологија, превео Иван Чоловић, Нолит, Београд, 1971, стр. 233-235.
7) Упечатљив пример је Делезова и Гатаријева студија о Кафки, на чију се
полазну тврдњу да ће аутори избегавати да структурирају наставља
управо успостављање бинарних опозиција, које су, за разлику од
каснијих “постструктуралних” закључака (нпр. о хомосексуализму
Кафкиних “јунака”), ипак текстуално агрументоване.
8) Видети, рецимо: “Od djela do teksta”, preveo Miroslav Beker, Suvremene
književne teorije, SNL, Zagreb, 1986, str. 183.
9) Gérard Genette, “Fikcijska priča, faktografska priča”, Fikcija i dikcija,
preveo Goran Rukavina, Zagreb, Ceres, 2002, str. 65.
10) И она дела која би одговарала скепси по питању истине у уметности,
као и она која би била у сагласју с тезама о одсуству везе између
уметности и стварности таквим својим скептичним смислом
релевантна су управо у стварности као оном контексту у односу на
који се уопште разумева сâм текст.
11) Видети, рецимо, Хиршову критику у: Е. Д. Хирш, “Гадамерова теорија
тумачења”, Начела тумачења, превео Тихомир Вучковић, Нолит,
Београд, 1983.