Момчило Настасијевић
Предвечерје
Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил’ скрушењу.
Исполин анђео
силовито над крововима затруби.
И не виде га, жарки стуб,
и не чују.
Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.
И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.
И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја.
Јовица Аћин
Последњи залогај
1
– Мишкице, Мишкице, – тако ми се умиљава, и ја га волим, мада
га покаткад и мрзим, а сад му прилазим, па му се наместим у кри-
ло да ме мало глади и милује. – Ти си моја, једина, и ничија више,
– говори он, што му нимало не смета да ме убрзо затим руком по-
духвати и благо али одлучно склони с крила где сам му се, пош-
то сам и у томе вешта, баш угнездила тако, уосталом као и увек,
да сам осећала све његове карличне кости, сва његова тврда и
мека места, као и његову самоћу која стално и дубоко пулсира.
Склања ме као да се управо нечег важног сетио. Заиста, узима
неку књигу са сточића, листа је и понешто прочита из ње, мрмља-
јући. Одједном подигне поглед: – Мишкице!, – зовну ме опет, мада
бих више волела да ме ословљава правим именом – Лидија.
– Мишкице моја, слушај ово. Шта би ти рекла о овоме? Eво,
природно је и здраво, веома добар рецепт, и то чак за десет
оброка, па неколико дана не морамо да бринемо о исхрани.
– Четврт киле црне туњевине из уља, оцеђене;
– пет дека куване харинге, одеране;
– шест скуваних шаргарепица, изгњечених;
јаје једно, умућено;
– три кашике изрендисаног тврдог сира;
– две кашике пасте од парадајза;
– две кашичице пиварског квасца;
– четврт кашичице осушене и измрвљене мачје траве, као зачин;
– две кашике хлебних мрвица;
– две кашике пропрженог овса;
– две кашике житних клица.
Шта кажеш?, – пита ме он и не пита, јер додаје: – …рерна се
загреје на 350 степени, све се смеша, а мрвице, овсене пахуљице
и клице посебно. Онда се од прве смеше праве кугле, које се
уваљају у другу…
Више га не слушам. Признајем да тај месни куглоф делује при-
мамљиво, али у њему нема љубави, колико год да има здравља.
Иначе, цела ствар изгледа као да је за неку гладницу која би да
траје девет живота, а ја баш не верујем да сам од те врсте.
И тако, кад је завршио, ништа му не одговарам, наравно, иона-
ко ме не би разумео, али га гледам, хватам му поглед, хтела бих
да га погледам у очи, да му макар телепатски укажем на важност
љубави и у справљању јела по рецептима. Колико год ме мазио,
он одбија истинску везу са мном.
2
Такво неверство нисам очекивао од Лидије, баш згодне мачке
коју сам једном као сироче покупио с улице и увео је у свој топ-
ли дом, обасуо је сигурношћу, ма свим што се само пожелети
може. Проводио сам с њом све своје слободно време, грејао је у
својој постељи, шапутао јој на јастуку, чупкао јој длаке, чешљао,
бринуо о њеној хигијени, мада није да и она сама није била чи-
стуница. А тек каква сам јој јела спремао… Кад год бих их сам
пробао, прсте бих олизао. Нисам јој ни говорио него сам прео
и мјаукао. Мада нисам био неки напаљени мачор, трудио сам
се, играјући ту улогу у свакој прилици здушно, да ме као таквог
прихвати. И ништа, ето, као да јој нисам уопште ништа значио.
Кад сам јој недавно спремио специјалне рибље кугле, дивно за-
печене, миришљаве, већ сутрадан је она на то заборавила, и на-
просто нестала, напустила ме, отишла док сам спавао. Изјутра
сам је звао: – Мишкице, Мишкице, Мицко, миц-миц, дођи код
татице!, – али ње није било. Чак и ако јој је било време парења,
и хормони јој ударили у главицу, можда, и онда, то никако не
би требало да буде разлог за бекство, за повратак у хаос и не-
извесност спољашњег света. Поступила је сурово према мени.
Неверница! Издајница! Незахвалница! Уличарка!
3
Најпре је мој чврст став био да је он неки топли брат, и то ми се
допадало. Такви умеју да буду нежни и истински воле. Дошао
је по мене у хотел где сам боравио већ десетак дана и који моји
другари и ја зовемо ”Кафица”, пошто се у њему, колико ја знам,
ништа друго и не одиграва сем олајавања. Изабрао је баш мене,
не знам зашто. Допао сам му се, а и ја сам желео да му се допад-
нем, упињао сам се око тога, такорећи спонтано. Осетио сам да
ће он бити мој прави господар. Ваљда је и он исто осетио, па ме
је повео са собом. Платио је мој дотадашњи боравак у ”Кафици”,
потписао папире којима потврђује да ће се најодговорније одно-
сити према мени, па ми рекао да ће ме од сада звати Пит Бул,
иако ја баш никакве везе немам с псима које тако називају, чак их
уопште и не подносим. Ипак, прешао сам преко тог самовољног
крштења, уверен да ће се мој будући господар једном покајати
због имена и звати ме нормалније, Мишко, како сам и био
уписан у хотелску књигу, или Коља, како ми се обраћају другари,
чак Лука, због моје страсти за скитањем.
Укратко, пристао сам да се одрекнем слободе и лутања да бих
живео с њим. Ионако сам у стању много да поднесем. Томе ме је
научио живот. Једино не волим кад у хотелу истекне време бо-
равка и газда хотела одлучи да је тренутак за спавање. Ма коме
се још спава? Ко се успава, тај се више не буди. Верујте ми да ту
изреку ваља схватити дословно. Није вредело што смо друга-
ри и ја усмено саставили манифест против успављивања, чак и
онда кад је реч о екстремним случајевима болести или старости,
а да и не помињем произвољне одлуке газде да се светлост гаси
Небојша Радић
Човек који је хтео да постане Сфрбин
Сигурно је било много разлога зашто је Марселинус Јоахим
Анабела ван де Мосдајк лутао светом. Један је свакако и тај што
је рођен у граду Нунену, у Брабанту, на југу Низоземске, у истој
улици као и Ван Гог, сликар унутарње екстазе, духовног немира
и трагичног живота. Мора да у њима, тим Холанђанима, има не-
што што их тера, мислио сам, на пловидбе океанима, на путовања
диљем психе, на истраживање неистраженог и неистраживог.
Ту је, у Нунену, кућа његових деде и бабе, кућа у којој је про-
вео своје безбрижне дечачке дане. Ту је његова соба, окречена
у црно, и под је црн, и завесе, и покривач преко кревета, и кон-
цертни клавир, и пулт за ноте су црни. И тишина у ту собу пада
црна, поуздана, а задржава се густа и тешка.
Марсел је напустио Нунен да би се уписао на Музичку ака-
демију у Амстердаму, Одсек за флауту. Свирао је неколико ин-
струмената и певао на неколико језика, и понекад се чинило да
му је лакше да пева него да говори.
Марселов отац је тада путовао по Италији. У Верони је на-
ишao на један изузетно занимљив и, одмах је проценио, врло
вредан инструмент који је у белом мермеру с пурпурним пре-
ливима рукотворио чувени Антонио Микеле Гранди, у Грацану,
у другој половини 17. века, а по наруџбини Фединанда Карла од
Гонзаге. Инструмент је на себи са стидом носио, као ожиљак,
иницијале охолог наручиоца – ФЦГ.
Почетком 19. века, тај инструмент је нестао из видокруга поз-
наваоца да би се изненада поново појавио тек средином 20. века,
у никада објављеном и заборављеном роману аргентинског
писца Хулиа Кортасара:
Као и сваке суботе, дон Себастјан Бјанки је посетио ита-
лијанску пијацу у Палерму, италијанском предграђу Буенос
Ајреса. Годинама је ту долазио, не знајући заправо зашто.
Знао је само да га је нешто терало, као да је чуо гласове пре-
дака који га дозивају. Италијанског порекла, италијански
пак није говорио, нити је разумео поруке предака. Разумео
је једино тај исконски нагон да посећује пијацу.
Тако је времешни учитељ у пензији, дон Себастјан
Бјанки, те судбоносне суботе, на углу Палерма и Бан-
филда, на тезги сењора Асунте угледао ђавољи жиг, про-
извод зноја, гвожђа и ватре. Имао је коначно пред собом
решење загонетке за којим је (и сада је то поуздано знао)
трагао читав живот, једну стару флауту, с угравираним
иницијалима ФЦГ.
На велико изненађење сењора Асунте, дон Себастјан је
флауту купио без ценкања. Потом се вратио у своју малу,
скромну собу у Алмеиди, на миру је попио своју дневну дозу
матеа, спаковао своје највредније књиге и нешто ствари
у један кофер, те се укрцао на први брод за Италију. Док
је брод испловљавао из луке, дон Себастјан је стајао на
палуби и посматрао град. Поново је чуо глас предака. Овај
пут га је и разумео, и осетио је како му се једна топла суза
слива низ образ.
Ово је последњи пут да видим мој вољени Буенос Ајрес,
помислио је тренутак пре него што ће бродска сирена да
заглуши крик галебова који су летели над његовом главом.
Марселов отац, Теодор, био је послован човек, изданак чувене,
трговачке породице из Хага. Ван дер Мосдајкови су се обогатили
тргујући на Далеком истоку, у Индији, Кини, на Борнеу, у Макау,
на Филипинима и Јужној Африци. Свила, зачини, оружје, алко-
хол и опијум су већ несметано текли њиховим венама, а злуради
гласови су проносили вест да у њих више крви и нема, јер ни
срца више нису имали.
Тео је имао занимљив хоби – балканске богумиле. Тема га је
фасцинирала: непостојаност као главна одлика балканске исто-
рије, реторта испуњена разноликим ветровима, тутњавом коњ-
ског копита, фијуком сабље, пијачном вревом, нарицањем и прок-
лињањем, митовима који су пустили корење у стварност да се
више нити зна нити памти ко је кога сањао. У тој реторти, испу-
њеној хаосом, Тео ван дер Мосдајк је открио једну себи разумљи-
ву, дакле, мислио је, поуздану, логичну нит. Нит у коју су били
спремни да до крајњих консеквенци поверују чак и холандски
протестанти, уз чашу шампањца, између два разговора о послов-
ним подухватима – богумиле. Шта ја мислим о богумилима у
средњевековној Босни, питао ме је једном Тео ван дер Мосдајк
на травњаку, у процвалој башти породичне виле у Хагу, све
држећи чашу сока од шаргарепе у руци. То су митолошка бића,
мислим да сам узвратио испијајући гутљај алзашког ризлинга,
исто као и комунисти.
Тео је свакако био обзиран човек и хтео је да се одужи сину,
ваљда за све оне године које нису и никада неће провести заједно.
Та је флаута, пореклом из радионица два велика мајстора, занат-
лије и писца, сада била заточена у јапанску, позлаћену кутију од
резбареног ружиног дрвета и вредела је читаво богатство. Мно-
ги музеји и приватни колекционари би се њоме поносили.
Марсел је тада писао поезију и није много марио за тради-
цију, за било какво устројство, нити за поретке било које про-
венијенције. Уживао је у пролазности годишњих доба, у лету
пчела и чудотворном дејству љубави и марихуане на постојаност
Милан Р. Симић
Портрети Месеца
Прича прва
Анђелија је добијена на картама. Изненада. Као златан сат. Мла-
да и прелепа, допала је пријатељу свог очуха, ислуженом проби-
свету, што је ноћивао и дањивао код њих још од времена кад је
почело страдање њеног оца.
Згадило јој се. Лепо је осетила како јој крв друкчије кола те-
лом и потискује онај тешки оштар страх у коме је, после очеве
смрти, расла као што други расту у кревету или љубави. Чинило
јој се како у ту празнину иза страха, у врелим млазевима, навире
презир – чист и чврст, скоро опипљив.
Гледала је очуха и мајку како копне, како се пресамићују пре-
ко сопственог једа – он у немоћном бесу што је припала другом
мушкарцу, и то његовом, несмотреном заслугом, и мајку, на коју
се сручивала све већа и већа мужевљева срџба. Коначно је почела
да разумева речи покојнога оца, при последњем сусрету, да увек
дође време кад се рачуни мире и учињено домили на чистину.
Била је још сасвим мала када су оца осудили због убиства
учитеља. Неколико година је одлежао, па се, оронуо и болестан,
једног дана изненада појавио; сударио се са заузетим креветом,
посрнуо и умро.
А она је и тада, а и после, стално, годинама, погледала пут гра-
не на липи пред кућом, о коју је отац везивао љуљашку, да је обра-
дује и развесели, и себе и њу.
Исте оне вечери кад су га ухапсили, мајка је широм отворила
врата и у кућу су почели да долазе многи. Тако је један и остао.
Анђелија се увек живо сећала како су онда имали богату вечеру
као да нешто славе, како је замирисaла опеглана постељина, како
се мајка после купала, а она јој истрљала леђа, и како се те ноћи
пробудила дрхтећи у мраку. Сама. По први пут. После, кад је до-
расла да штошта разазна, докопала се истине, али она више ни-
чему и никоме није била од користи.
Учитељ је био од оних што пред другима млате језиком као
просјак патрљком руке на раскршћу. Једном се распричао о Анђе-
лијиној мајци и себи, и ујутро су га нашли у корову иза школе.
Мртвог. Сумња је пала на Анђелијиног оца, јер је он једини имао
разлог за то. Некo je рекao да је својим рођеним ушима слушао
покојника кад је претходног дана претерао меру, а неко да га је те
ноћи сусрео близу школе. И све се стекло и сложило како треба.
Причљиви учитељ је заћутао за свагда, оца су осудили, мајка
је добила новог мужа, он се разбашкарио у туђој кући, а Анђелија
је остала сама. И расла.
Кад се отац вратио још није билa кадра да докучи шта јој је
рекао, али је била довољно велика да упамти. А рекао је да јој је
име анђелима блиско, и да ће бар оно да је чува, штити и пази,
јер он више не може; али да мора и сама себе да пази. И рекао је
оно о рачуну, времену и чистини. Тада је умро, а дани су наста-
вили да надолазе као да се ништа није догодило.
Време је крупњало и расло, а Анђелија бивала све лепша.
Једном се затекла сама с очухом у кући. Зграбио је и почео
да стеже. Не сећа се шта је мрмљао, али памти да је дрхтао и да
му је заударало из уста. Угризла га је, отргла се и побегла. Тако
се родио пакао.
Кренуле су пијанке, коцка, мајчино кикотање час у очухо-
вом, час у крилу његовог пајташа, што је почео долазити чим
су јој оца одвели. Она се склањала, отимала, вриштала, после је
повраћала, дрхтала ноћу на мразу, стрепела… А једне је ноћи к
њој ушла мајка, сва рашчупана, уплакана и испребијана:
– Убиће ме, ћери, оће те у кревет – цвилела је – шта те кошта?
Па све се курвају. Ово ће да остане у кући. Преклињем те, на очи
му не смем.
Није могла да издржи. Побегла је у мрак, и отуд слушала
очухове урлике и јауке мајке; час њену песму кроз плач, час смех,
и њиховог сталног госта, који је већ увелико и живео с њима.
А једног дана је Анђелију зауставио пољски чувар, полуслеп
старац, који се полако већ опраштао од живота, као и од дневног
светла. Поздравио је, а она се тргла: сетила се, као кроз маглу, да
му је седела у крилу док јој је отац био жив.
– Сама си? – прошушкетао је.
– Нема никог.
– Намештаљка, Анђо, и оцу ти, и учитељу. И да знаш, све се
скувало у њеној глави. Јес, мати ти је, ал’ око јој оку о злу ради
– полако је палио напола угашену цигарету. – Дошао сам крају,
па и није штета ако ме кокну. А ти их се пази, и очуха и оног
што вам из куће не избија. И матере. Нећу, дете, пред Бога, а да
ти не кажем: с оцем сам ти целу ону ноћ играо домине у колиби.
Сад знаш.
Анђелија је отишла на гробље и плакала над очевим гробом
све до мрака.
А кад је следећег јутра ушла у кућу, после ноћи у коју се поново
била сакрила од очухових насртаја, мајка јој је саопштила да
су је удали.
Остало се зна.
Одлазила је у кревет с мужем, ислуженом олупином, коју је
презирала као и очуха, и мајку. Гледала како пропадају свако
у својој немоћи, како се у тој немоћи уједају и нестају. И дуго
је, дуго плакала, сећајући се оца – јединог чије је љубави била
свесна, и јединог који је њене љубави био достојан.
А онда се једне чисте, тек заплавеле зоре, пробудила у неком
слатком заносу, који до тада није осетила. Било је то оно што
Радомир Батуран
Кустос Mезезија бележи
Легенда о три ратна друга
У време великих насртаја бугарског кана Крума с Балкана, Ви-
зантијом су колале легенде о три ратна друга: Лаву Јерменину,
Михаилу Аморијцу и Томи Словену. Они су били млади прати-
оци заповедника малоазијске војске, силовитог стратега анато-
лијске теме, Вардана Турчина. Легенда каже да су ови млади офи-
цири маштовито подгрејавали ратоборност и славољубље сил-
ног стратега. Спријатељили су га с калифом од Либије, краљем
Велике Јерменије, хазарским каканом, кавкаским кановима и
словенским кнезовима. Почели су да га ословљавају василевсом
Варданом Турчином у његовом логору. То је овом славном војс-
ковођи годило. Мало-помало, из победе у победу, силни војско-
вођа уистину одлучи да се дочепа круне. Тако непобедиви стра-
тег Вардан Турчин подиже устанак 803. године и крену на цара
Нићифора Првог.
Обесни младићи, вешти стратегови пратиоци, имали су нео-
граничену слободу и стратегово поверење. Иза сваког ратног по-
хода даривао их је најлепшим робињама. У опасно време Варда-
новог устанка, они своје најмилије робињице склоне у пустињу
код старца Авракија, видовњака који им је прорицао судбину. У
његов сворг често су залазили, с робињицама се међусобно дари-
вали плотским даровима, а старцу давали уздарје у дукатима за
бригу о њиховим милосницама и његово видовњаштво. Када
устанак букну, стратег их одлучи од робињица јер су морали
бити стално уз њега па убрзо заборавише и старца и робињице.
Једног дана појави се у логору стратега Вардана дрзак и не-
обуздан млад коњаник, с поруком за стратегове пратиоце. Не ма-
рећи за стражу, подбоде коња, а овај прелеће преко првог реда
коља, па преко другог. Једва га зауставише код трећег реда. До-
јавише стратегу, и он их пусти да изјашу с придошлицом у поље
и извиде шта хоће:
– Ако је ухода Нићифорова, донесите ми у бошчи његову главу!
– По твом наређењу и Божјој милости, пресветли василевсу!
У пољу онај гиздави дрзник, што заметну кавгу с логорском
стражом, скиде кацигу, одви умотану косу и – засја прелепо ли-
це младе робињице Персијанке:
– Свети старац умире. Шаље ме да вас доведем како знам и
умем док је при свести. Сагледао вам је судбину до краја. Саоп-
штити вам је мора лично пре него што издахне, како би се про-
рочанство могло испунити.
Измолише они дозволу да посете болесног старца од накло-
њеног им великог стратега Вардана Турчина.
– Идите, али не одустајем од орошеног лица у бошчи те дрске
робињице што ми сасече стражу. Три бошче! – одсече неприко-
сновени стратег.
Дан и ноћ јахаше Јерменин, Моријац и Словен до видовња-
ковог сворга у пустињи. Затекоше га без свести. Склопио очи, а
помодреле усне му подрхтавају стално. Клекнуше крај узглавља
старчевог да га целивају. Он им опипа руке, па лица, и разговет-
но проговори:
– Луди Турчин и његова војна пропашће ускоро. Оно што
цезару Вардану не пође за руком, поћи ће вама. Двојица ћете се
попети на престо, а трећи ће бити на домаку царске руке. Први
ће успети онај чији пре-ци… би-ли та-мо… за-вр-ши-ће… као…
он – и старац издахну. Три ратна друга погледаше се у чуду.
И поред мистичног краја пустињака Авракија, не заборави-
ше ни турчинове бошче. Без речи дограби сваки своју робињи-
цу и прободе јој груди. Положише њихова трупла испод старче-
вих ногу и засуше песком. Улаз у сворг зазидаше. Вратише се ве-
ликом стратегу Вардану у логор, сваки са својом орошеном бошчом.
Василевс Нићифор Први убрзо савлада Варданове устанике.
Уз помоћ његових младих пратилаца ухвати самозванца Турчи-
на, одсече му нос и уши, и погуби га. За малоазијског стратега пос-
тави младог Лава Јерменина.
Бугарски кан Круман намамио је цара Нићифора у планине
Балкана, у зиму 811. Огромну византијску војску је сатро, а цара
заробио и посекао. Победоносни, брутални кан направио је пе-
хар од цареве лобање, из које је пио на гозбама и наздрављао стра-
тезима и војсци пред нове походе. Тада је поставио ултимативни
мир византијском Царском савету, на чијем челу је седео зет погу-
бљеног василевса Нићифора Првог, Михаило Први Рангабе, ко-
ји се показа као веома слаб владар. Он и патријарх Нићифор за-
ступали су попустљиву линију у Савету како би се Крумановом
ултиматуму удовољило. То је још више разжестило ратоборне
зилоте Теодора Судитског и њихове представнике у Царском се-
нату. Одлучено је да се Византија енергично супродстави Кума-
ну. У сусрет Бугарима покренуте су огромне снаге стратега Тра-
кије и Македоније. И малоазијске трупе, под вођством новога
стратега Лава Јерменина, прешле су на Балкан да појачају визан-
тијски напад. Европске снаге судариле су се с Крумановим див-
љим хордама 22. јуна 813. Анатолијски стратег Лав, с два прати-
оца (она иста с којима је био и сам пратилац и ратни друг код
стратега Вардана Турчина), изненада се повуче с Балкана. Уђе
у Цариград и оптужи цара Михаила Првог Рангабеа за пораз
византијске војске. Царски савет, осокољен иконофилима Тео-
дора Судита и везама на двору три ратна друга, збаци с пре-
стола нејаког василевса Рангбеа, а постави за цара Лава Петог
Јерменина, заповедника анатолске теме, 11. јула 813. Када је при-
мио круну из руку патријарха Нићифора, уз титулу стратега
теме Анатолије, поменуто је да је потомак славног наваркоса
Антонија Мезезије, заповедника царске армаде под Сиракузом,
Вјекослав Вукадин
Првобитна слика
Гонета о постанку,
преде неухватљиво плетиво:
сриче праархеје, галаксије,
цивилизације старе.
Открива џиновске трагове:
биљоједа, месождера,
изумрлих птица…
Шаре времена
уткане у камену,
у пијеску прошлости,
у сунчевом праху –
старије од историје
и од моћне свестварајуће силнице.
Са зидне слике тамне шпиље
из минералног огледала –
преци вире.
Препознајемо своје првобитно лице.
Лудило ме савладава
1
Лудило ме свладало,
не знам шта радим.
Никог ништа не питам,
ни укућане ни родбину.
Нешто ме тјера да се ријешим
овог иметка,
ове проклете земљурине,
што је нагриза, једе –
коров и кукољ.
Никакву вјештину не показујем
у погодби,
отворено се јадам купцу.
Осјећа он да ми је стало
да се ратосиљам тешког бремена.
Не наваљује,
већ само користи мој несрећни наум.
2
Продао сам кућу старом знанцу,
злом сусједу.
И окућницу,
дане оплакане,
црну срећу.
И дјецу сам дао приде –
све своје ранке,
косаре и дивурице;
тврд орах пред кућом,
храстов гај, бадњачки подмладак,
колијевку и успаванке.
Све сам продао, све –
прву и задњу стопу.
Ништа за помен нисам оставио.
Распамећен –
оставих му и гробље.
Равнај се према себи
Не равнај се ни према коме:
класици су отпјевали своје,
модернисти кроје нове схеме.
Отвори очи,
ослушкуј музику;
на своја чула – ослони се.
Слиједи свој стих –
док слободно тече
и само га у пјесму уплети.
Не облачи мислима
тијесне хаљинке,
неприродних боја,
и чудних облика.
Пјесма је љепотица –
без шминке.
Дучићу
Господство душе, савршене мјере.
Топле боје Југа, и музика тиха.
Љубав, Љепота, све небесне сфере.
Облици вајани, и свечаност Стиха.
Сјетно је пјевао заблуђеном Роду:
О ропству, неуму и сталном страдању.
Пјевао вјечну отаџбинску оду.
У бистрим слутњама, усрдном надању.
У дугим ноћима либертвилског несна,
Пекле су га патње несретнога Рода,
И сопствене муке и туђина тијесна.
Водиља му бјеше – Бескрајна Слобода.
Дух вјечног номада кад се само сјетим,
Хулили су многи, сад га држе светим.
Владимир Јагличић
С путељка у страни
Мелвил
Класик. Читати, болестан, због лека,
као што гледам на кутак домаћи,
ил’ на град неки који ме не чека
а у ком могох топлину пронаћи.
Такви ликови, то бескрајно море,
брод, где ограда, тек, од смрти дели,
с ливада су где нам душе горе
ил’ гаја оног где смо се попели
ко деца, да се први пут љубимо.
Па чудимо се, плод суза и рана,
како нас није до сада убио.
Од сузе нема дубљег океана.
И ако на њој живот не губимо,
и не постоји земља обећна.
Баљковац
Дан напукао бојом млечном.
Гробље крај пута: сјај капела.
Међ’ Белошевцем и Ердечом
успон главе, без земног тела.
Плацеви, нове куће. Дела
савршена, у сну предвечном.
И трошна кућа накрај села,
што беше школом и претечом.
Ограде тихе, мар откоса,
за мене, и не тек за мене,
ту су лепоти да прислуже.
Говори све, не без поноса,
да ништа није без намене:
живот је нешто од нас дуже.
Денковац
На Дуленки смо били, на Дуленки.
Млади и лепши од свежих евенки.
Купали смо се, тада, скоро голи:
радости само човек нек се моли.
И прскали смо слаповиту воду
поверовавши, напокон, Господу
јер успео је, пре но нас умори,
такву лепоту на свету да створи!
Али и човек ствара. Над брзаком
на просветљеност неко беше лаком,
на ово дивно осамито место,
препуштајући човечанству ресто:
тако си никла, црквице под сводом,
да будеш једно с ливадом и водом.
Не морам ући. Могу ван да стојим,
да векове у поклоништво бројим
јер говориш ми, цркво, од искони
да је ту душа могла да се склони.
Чомића вила
Овде је некад била породица.
Авлија, дом, с бунаром испред дома.
Ал’ отишло се. И другде продиса
човеков живот неуништив, ломан.
То што остане мучи нас: да л’ вреди?
За шта се суза на хиљаде проли?
Смисао друкчи придаје победи:
од празне куће сваки гроб је бољи.
Говори шупљи, окаснела правда,
ниједна врата да задрже дах,
ниједан прозор свемир да отвори.
Шикара само. И врзина. Мада,
локва у коју неопрезно стах
сад зену неке скитнице прогори.
Годишњица
Кајсија се повија
од рода и цвета.
Моја нана Софија
ко да под њом шета.
Испод трема избице
поверих се нани.
Све се чини избиће
с путељка, у страни.
Још се није распала
слика: кад је свето.
А у гробу заспала,
двадесето лето.
Љубисав Симић
Стуб сећања
На подневном сунцу
Окићен трњем
Дозиваш речју
Која се отела
Оче мој, оче мој
И овога што испод мене
Копљем витла
Јеси ли створио
Речи по Јову
Облепише и Јова
Речима-крастама
По трговима и сметлиштима
Златоусти га повлаче
У ранама и траљама
Дипломате и емисари
Кућом крстаре
Домунђавају се
И намигују
У ћутање се сабила
Твоја реч узданица
И попут лука
Који се затеже
Фијукнуће као стрела
Свуда око тебе
Одисеј и Итака
Решио сам да је више
Не тражим
Ионако, Итака је свуд
Око мене
А и живот пролази
Сад са лепом Лорелај
На златном брегу
Кад ми све досади
Морнаре таманим
Хомер чува краве
Сељани из Богодола
Свуда по свету причају
Како некакав Хомер Избеглица
По њиховим пашњацима
Чува краве
По цели дан, веле,
Дивани и пева
Како луди владари
Паметним бомбама
По свету тамане
Хомера више, веле, нема
Око њихових кућа сада
Тумарају луде краве
А они не знају
Како од такве напасти
Да се бране
Душко М. Петровић
Бежанијско гробље
1
Нек сте ви мени дошли!
То је најважније,
све остало ћемо успут.
То што сте донијели,
то… Сједите и поједите
то поховано и барено.
Видим, има и мајонеза,
домаћег. И рена!?
Бога ми сте се добрих
дограбили жена!
И ја сам волио
да је свега на соври,
да је шарено,
и ракија да се дрмне,
обавезно!
Сједите и једите,
а ја ћу да вас гледам
како пијете!
Оћу да вас само гледам,
да вам још једном
у све повјерујем:
и у најдебље лажи,
и у најтање истине.
Сине!
Сипај зету ракију,
и течи Милутину,
и ујаку Гојку,
и себи сипај.
– Ти, деда, нећеш
да умреш!
Нећеш, деда,
је л’ да? –
гуче
луче,
моја унучица
Милица,
и једном ме руком за руку,
а другом за срце хвата,
па зове: – Тата!
Не дај да деда умре;
не дај, молим те.
Отац је,
син мој,
узме за руку
(како ли се само
промувала
мала,
како је успјела да уђе
у собу у којој лежим?!)
и полако, уз шапат,
изведе је у двориште,
у предворје моје смрти.
2
Муклу тишину
и преспоро вријеме
они за столом,
уз ракију и кафу,
кроз зубе провлаче.
Нико ником не да да плаче;
понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге
или обрнуто,
а онда зет
(ко статуа уображен),
неумно, круто:
– Ви сте, хвала Богу,
сада крепки, и чили…
Кад се сетим какви сте били,
колико јуче. Сад,
добро се држите
и уопште…
– Прескочи! – велим. –
Реци ми само
шта мислиш
у којем би гробљу
требало да лежим?
– У највећем – рече. –
Ви сте заслужили…
Ви… – загрцну се, утече.
Остали се врпоље, чешкају,
ни да се погледају
не смију
или не умију.
– Хајде, родбино, збори.
Гдје ћемо ме?
3
– Сваком човјеку следује
парче земље и парче неба! –
уњка поп
(кад прије стиже?!)
и прилази ми,
сагиње се,
све је ближе,
шапће: – Јесам ти реко
да ћеш ти први!
Такав је одмалена био,
увијек се правио
важан
кад нешто погоди;
неки резултат Звјездин
ил’ какво ће вријеме бити.
– Нећу да умрем, попе! –
шапћем сад и ја,
а он, намћор:
– Како ти кажеш.
– Кажем да би се тамо
ти боље снашо,
то је твој ресор.
4
Чује се, ваљда из кухиње,
некакво тандркало,
а мени баш стало
да нађем праве ријечи
да свог другара подсјетим
бар на онај давни,
вјетровити септембар,
кад смо под стрехом
страховали од школе
и ни до врата
нисмо јој смјели. Ко би
рекао тада
да ће она мрва,
да ће она бобица клека
израсти у оволиког човјека,
у људину,
у дебелог попа Мићана!?
– Сине!
Послужи свештеника
и замоли га да сједе;
још нисам спреман
да се исповидим.
Сад нешто цијуче
ко да туче
неко неког у тој
проклетој
кухињи;
што је не затворе већ једном?!
И шта спремају
толико, лупају,
муте и сјецкају?!
– Јеси ли попио, попе?
– Јесам, слава Богу.
– Кажи ми сад
ти, кад већ ови моји ћуте,
у које би гробље
ваљало да ме закопају,
загробају?
– У које год оћеш.
Има их довољно и сва су,
Богу хвала…
– Е, јеси будала!
”Има их довољно”… Има
гробаља у Београду
да нас све позобљу!
Него, питам, у које ћу ја?
– У које год ’оћеш.
– У које би ме ти?
– У највеће!
– Знао сам.
Блентави зет ми је
то исто
реко из поштовања,
а ти из зезања.
Нећу!
– А ’оћеш да умреш?
– Нећу, ал’ морам;
истекла ми гаранција.
Ни за шта више нисам
послије онолико операција.
Зато сам вас и позво…
Не могу
да наставим, а и зашто бих?
Половина већ мисли:
”Зеза чича, зеза,
зајебава,
па не зна шта је доста.”
Зовем родбину да се,
као,
опростим,
а већ ми пуна кућа, препуна.
5
Пуна кућа избјеглица,
ко што сам и сам;
и био, и осто.
Добјежавамо довде,
ево, вијековима:
од Турака и потурица,
од Аустрије и усташије,
са Истока на Запад,
са Запада на Исток…
По три пута у истом вијеку!?
Гледам,
немам на коме
поглед да зауставим
а да га не упитам:
он ли је,
отац му
или, најдаље, ђед
однекуд дотабано.
– Који је дан данас?
– Двајес седми јул, тата.
Сачекам, па ухватим
поглед мом другу Мићану,
држим га, ево,
ко на нишану:
– Знаш ли ти, попе,
требало би да сте то
у школи учили, да су
за вријеме Диоклецијановог
гоњења хришћана
син и мајка побјегли…
– Из Иконије Ликаонијске
у Селеквију – наставља Мићан. –
Стигли су их гонитељи,
ухватили
и због вјере у Христа
на страшне муке ударили,
па их и побили.
– То су свети мученици
Кирик и Јулита – велим,
па опет само гледам и ћутим.
Видим жениног течу,
бијел ко да је у кречу
преноћио,
(Господе, зар је овај
још жив!?)
дошо касно до памети,
под старост
кад му више не треба,
па сад вреба
кад ће коме и како
коју мудрост да ували!
– Сврби ли те знање, течане?
Ћути, упадљиво ћути
теча Дреча;
можда се и љути
што ја с њим тако,
ко да смо вршњаци.
– Неће дјеца да питају,
праве се да све знају! –
помилујем га тим
тобожњим
разумјевањем,
рјешен да се вратим
светим мученицима,
али кога, човјече,
кога је од свих ових
што су муком замукли,
што су се о себи забавили,
што гледају само
како да преживе
и ни за шта друго
и немају времена,
уопште брига
јесу ли ти свети мученици
пострадали само због вјере
у Христа
или и зато што су побјегли?
Кад неко однекуд и од нечег
побјегне,
не донесе у други крај
(тај
у који је стигао),
само страх од гонилаца својих,
него и оно због чега су
гониоци и кренули за њим,
па га још жешће гоне:
не само да страх у њему
и њега убију,
него да вјеру, љубав и наду,
коју је донио
униште,
затру,
да се у новој средини
не прими и не прошири.
Кирик и Јулита
пострадали су
прије седамнаес’ вијекова,
на сутрашњи дан…
– Нећу данас да умрем! –
викнем. – Сутра ћу!
Сутра око једанес’! –
изведем то тако
да не знају зезам ли
само себе
или и њих. – Идите!
И немојте да касните!
Сутра у једанаес’!
Наравно да не иду.
Ни да мрдну.
Укочили се,
ја бих се бар насмијо
да сам на њиховом мјесту.
Какви су,
они би се засмијали
тек кад бих
што озбиљно реко,
кад бих залелеко
да је још мога ђеда ђед,
1876.
(рецимо)
распаро неког Турчина
(Боже, постоји ли
макар једна једина
српска породица,
која је некуд
однекуд
добјежала,
а да им није
баш то био
јуначки разлог!?)
па је чељад
у глад,
у Босанску Крајину,
у Лику, Банију ил’ Кордун,
или и даље, спрам мора
морала?
А тек што их отуд
поћера Први,
па у крви
и Други свјетски рат,
и онда све ове
нове
бјежаније;
од бјежаније до бјежаније,
од једне до друге Србије!
6
– Што ћутиш, Мићане?
Што ми не кажеш
како се зове
то твоје највеће гробље,
то што нас зобље
брже и лакше?
– Бежанијско – излете зету.
– Бјежанијско – понови ми
поп, ко дјетету.
– Баш ”бјежанијско”?
– Тако се зове!
– Бога ми ће ме и дозвати!
Ал’ кад би некако могло,
да се сутра,
на Св. Кирика и Јулиту,
сахране са мном
и све српске бјежаније
од Каринског мора,
од Лике, Кордуна и Баније,
па, ево, довде…?
Ћуте, опет сви само ћуте.
Ракију и кафу,
кроз зубе провлаче;
нико ником не да да плаче.
Понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге,
ил’ обрнуто…
– Ајде, Мићане, јабуко,
вријеме је да се исповидим.