Прећутана књижевност
04. 03. 2011
Драгољуб С. Игњатовић

Саопштење на тему “Култура и револуција”

Скуп филозофа, социолога и књижевника, Дивчибаре 7–10. фебруар 19741.
Није лако разликовати суштину и појаву, разлучити битно од небитног. Није лако, не само у временима будућим и у временима садашњим него није лако ни у временима прошлим, где су све чињенице мање-више познате. Има времена која остају загонетна, има епоха које су нејасне, неодгонетљиве, јер никако не успевамо да похватамо нити њихових суштина, да продремо до језгра њихове бити.

Језик и писмо
04. 03. 2011
Радомир Батуран

Како обновити српски језик у дијаспори

Језик је ритам душе, а игра ритам тела.
Променoм ритма једног или другог дела битија човековог, неминовно се мењају и само битије и битaк човеков. Променом ритма тела, тело се развија и расте, или закржљава и усахне. Променом ритма душе, душа се радује и весели, или се разболи.

Путописи
04. 03. 2011
Милун Костић

Путопис из Америке (У цветној Калифорнији)

Јул 2001.

Прекоокеaнски џамбо џет „Virgin Atlantic“, после дугочасовног лета од Лондона, спусти се на писту аеродрома у Лос Анђелeсу, где нашу фолклорну групу „Растко“ очекују Срби из Сан Диjега.
После проласка кроз царинску контролу поздрависмо се са нашима уђосмо у њихове ауте и кренусмо ка Сан Диjегу. Ноћ је већ увелико смењивала дан и после два и по сата вожње стигли смо у салу Храма св. Ђорђа у Сан Дијегу. Ту нас чекају прота Божидар и протиница Божана Драшковић са својим парохијанима. Иако је прошла поноћ сервирана је вечера за све нас а потом су нас распоредили по кућама парохијана. Ја идем код породице Велимира и Мире Јовановић јер ми смо били домаћини њима када су били у Лондону.
Како је четвртак, као први дан посете, слободан, свако са својим домаћинима остаје код куће, или иде негде.
Мој домаћин Веља, у жељи да ми покаже што више, изводи ме на острво Дел Коронадо, где смо посетили и хотел под истим именом. Одавде идемо у чувено село у морској луци које је предивно уређено и са пуно продавница. Увече ме домаћини (Веља, Мира и њихова ћерка Јелена ) изводе на вечеру у стари град (Old Town) на мексичку храну, која је заиста дивна и укусна.
У петак 20. јула, по топлом калифорнијском сунцу, домаћин Веља ме је повезао на крајњу тачку Сан Дијега (Point Loma), где се
искрцао и ногом стао први морепловац Хуан Родригез Кабрило (Juan Rodriges Cabrilo),чији споменик доминира на врху и на крајњој тачки копна у додиру са Пацификом.
Посећујемо и велики музеј у коме је описана историја доласка Кабријела, као и његови први дани и живот тога доба. У самом заливу је огромна војна база са бродовима, подморницама, аеродромом, хангарима за авионе, хеликоптере. Цела област је војна. Ипак се, преко дана, слободно крећу туристи у правцу крајње тачке копна према Пацифику.
У повратку Веља и ја свраћамо у хотел Бали Нал где смо попили по пиво „Sierra Nevada“. Потом идемо даље у обилазак града, где су нам се по подне придружиле његова жена Мира и ћерка Јелена, које ја изводим на ручак у рибљи ресторан „Anthony’s Fish Grotto“ на 11666 Avena Place. После укусног ручка и дивних дугих разговора вратили смо се кући код Јовановића да бисмо наставили разговоре, а потом пошли на спавање.

Фестивал фолклорних група

Свиће субота 21. јул 2001. И ово јутро је сунчано и топло. Клима је изузетно сува и пријатна, више него погодна за рад, али и одмор и спавање. Ноћи су мало прохладне, али изузетно пријатне. После доручка пошао сам са Вељом до цркве, где је Мира већ доста раније отишла, јер су се они обавезали да наместе све столове код цркве за после подне где ће, по завршеном програму, доћи фолклорне групе и народ на роштиљ, разговоре и забаву. Разуме се да сам се и ја понудио да им помогнем, па смо све успешно завршили и вратили се кући да се спремимо за полазак на фестивал.
На Католичком језуитском универзитету, у један сат по подне, отпочео је програм фолклорних група које је отворио, на енглеском језику, прота Божидар Драшковић поздравивши све домаћине и госте и пожелевши свима успех. Затим је предао микрофон госпођи Добрили Undhaim, која ће најављивати све тачке програма. На програму наступају следеће групе: „Морава“ из Сан Диjега, „Растко“ из Лондона – Британија, „Авала“ из Хамилтона и „Авала“ из Сан Маркоса, док је група „Соколи“ из Алхамбре отказала гостовање.
Групе наступају једна за другом са пуно одушевљења, елана и знања и право је задовољство и за њихове учитеље и за нас посматрати их. Имали смо прилику да видимо дивна кола: шетњу, ерско коло, влашке игре, македонске, крајишке, босанске, разне сплетове из Србије, Бранково коло и друге, па је свако одиграно коло публика пропраћала бурним аплаузима. На завршетку предато је цвеће и поклони свим кореографима који су изашли на позорницу.
По завршеном програму и учесници и посетиоци, раздраганих лица, уз осмехе и радост, враћали су се у правцу Цркве св. Ђорђа, где су сви пред вече дошли на велики роштиљ припремљен од стране Црквене општине и њених парохијана. Овде су се млади још више забављали, боље упознавали и дружили уз песму, музику и смех. Ја уживам у дивним и дугим разговорима са протом Велимиром Петаковићем, арх. замеником, те оцем Миланом Вуковићем из Сан Маркоса., оцем Блашком Параклисом из Хантингтон Бича и оцем Николом Чеком из Алхамбре.
Такође сам остао у дужем разговору са драгим ми пријатељима Љубицом Иванковић, удатом Плавшић, њеним мужем Миланом и са њиховим родитељима који су донели на поклон флашу Текиле за мене и шал за Добрилу. Заиста, цео овај дан је протекао дивно и изузетно свечано. Осећам се потпуно као свој међу својима. А и како бих друкчије?

Божја служба у Храму светог Ђорђа

Недеља, 22. јул. И овај дан изузетно сунчан и леп. Служим Св. Литургију са протама Велимиром Петаковићем и Божидаром Драшковићем – пола црквенословенски, пола енглески. На крају Св. Литургије ја проповедам. Најпре захваљујем на гостопримству радујући се сусрету и младих и старијих, а потом апелујем на чување вере, језика и обичаја. Да бих истакао значај наше вере и привржености Христу, наводим, по сећању, причу о малом Панкратију који иде неустрашиво да страда за Христа. Мислим да сам оставио утисак на верне. На крају предајем проти Божидару икону Пресвете Богородице као дар од нас и наше групе “Растко”. Он се зхваљује и узвраћа дарујући нам диван сребрени ручни крст. На изласку из храма срећем архитекту Љубишу Фолића који је дошао из Херцеговине код сина који студира у Лос Анђелесу. Обрадовасмо се јадан другом. Он је био код нас у Лондону пре две године и говорио нам о светињама Косова. Наши људи иначе желе да што више разговарају са мном и ја се трудим колико могу да са сваким поразговарам. Нарочито ми је био интересантан разговор са пензионером Стеваном Медин, правником из Паштровића. Сигурно се раније презивао Меденица па је прилагодио презиме америчком енглеском. Кад смо се поздравили он је заплакао као мало дете. Вероватно сам му у нечем представљао отаџбину коју је ко зна када оставио. Рекао ми је како је било дивно слушати прави и чисти српски језик.
Прешли смо у црквену салу на ручак где ме је прота Петаковић даривао напрсним крстом и са три постера везана за Први светски рат, што ће ми бити велика успомена из Сан Дијега. После подне испланирано је да све фолклорне групе буду на плажи Ла Хоја (La Jolla).где ће се припремити роштиљ, а млади играти лопту, пливати, певати, ко шта буде желео.
Мој домаћин Веља и ја смо решили да само дођемо на плажу да поздравимо све присутне. Ја сам их све сликао и продужио са Вељом у обилазак ове врло лепе варошице на самој обали Пацифика. Овде купујем и поштанске марке да пошаљем разгледнице пријатељима у Европи. Како је сунце јако упекло и била је велика врућина, навратисмо у хотел „Ла Валенција“, те се расхладисмо пивом „Сијера Невада“, а потом настависмо шетњу варошицом. Наиђосмо на уметничку галерију чији је власник наш земљак са презименом Симић. Веља каже да га познаје и да он има још две такве галерије у два друга града. Галерија носи назив: „Simic New Reainssance Galeries“ а налази се на 1205 Prospect Street, La Јolla, California. Улазимо у галерију у којој данас није њен власник и разгледамо слике и скулптуре где се цене крећу углавном од 3.500 до 25000 долара. Значи, можемо само да гледамо, али не и да купимо. Вратио сам се из ове варошице пун утисака од онога што сам данас видео.

Слободан дан

Понедељак 23. јула остављен је да буде слободан дан за све и ја већ ујутру рано код мојих домаћина налазим књиге које ћу да читам. Тако понова читам „Моје успомене из Боке“ од епископа Николаја Велимировића, а по први пут књигу „На крсту и раскршћу” од Данка Поповића. И једна и друга књига говоре о сеобама на свој начин. И ја сам сам у извесном смислу сеобар и нађох се, иако на кратко, међу сеобарима у Америци па зато сматрам за потребно да овде цитирам један део из књиге Данка Поповића. Говорећи о сеобарима он пише: „Неко је Србима кршио тело, неко душу, понеко и тело и душу“ (стр.38). „И Југословенство је својеврсна српска сеоба и скитија, бежање од Српства“ (стр.39). „Нада на повратак је нешто без чега не може душа сеобара. О томе би се могли, највећим делом, исповедити и савремени српски изгнаници и сеобари. Исувише је за људску душу да се без те наде откине од тела свог народа, да се у магле и таму неизвесности запути. Та нада је најчешће варљива; она не служи само зато да би се изгнаник и сеобар уистину вратио земљи отаца, отаџбини, мајци земљи за којом сваки људски створ има потребу као и дете за мајком (има је и несрећник који нема никога, има је и старац који је већ стекао праунучад, који је на последњем трагу своје људске непоновљивости). Нада на повратак најчешће служи онима којима се повратак неће догодити, да би сеобар или изгнаник издржао и опстао на путу којим га је усуд усмерио. Горчину лишености наде на повратак искусили су многи изгнаници (српска политичка емиграција) који су на почетку свог егзодуса поверовали да је комунистички режим у Србији завладао заувек.“ (стр.40-41)
„Сеоба је одувек било и биће их док је човека и народа, оне су део живота, потреба да се негде нађе ’бољи свет’. А нада је често варљива, била и биће. Неки делови расељених Срба су нестали, изгубили веру и језик. Изгубили све. Неки су опстали.“ (стр 57)

Завршио сам читање обе књиге и пао у мисли. Колико ли је наших Срба заувек нестало на овим просторима? Колико на другим? А колико ће их још нестати!? Сад ми постаје јасније зашто је јуче Стеван Медин поздравивши се самном заплакао.
Ипак се није дало да данас не идем нигде. Протиница Божана Драшковић телефонира и захтева да Веља и ја дођемо код њих на вечеру. Нисмо се много опирали. Поред нас на вечери је и доста других гостију. Вечера је врло укусна а разговори врло пријатни. Цело вече је протекло у причама, шалама и најлепшој атмосфери.

У Дизниленду

Наши домаћини су организовали заједнички одлазак у Дизниленд или на Магичне планине. Тако се наша група расподелила. Мањи део је отишао на Магичне планине, а већи у Дизниленд. И ја сам решио да видим то чудо. Бити у близини Дизниленда и не посетити га значило би пропустити највећи циркус на свету у коме је, у извесном смислу, и сваки посетилац учесник.
Јутарњи састанак целе наше групе договорено је да буде код куће Дена Радојевића, кореографа и директора „Мораве“, где су већ на конаку неколика наша деца. Госпођа Стана из Сан Маркоса дошла је малим аутобусом и скоро све нас повезла у Дизниленд. Једва смо нашли место на огромном и скоро пуном паркингу одакле смо се малим возићем превезли у Дизниленд. Иако идемо групно, улаз је нешто преко 40 америчких долара. Сви смо добили и мапе Дизниленда, иначе бисмо се без њих могли лако изгубити. Потребно је много више од једног дана да се све види и доживи, али ми смо и за овај један дан доста видели јер смо остали до 11,30 сати увече.
Провозали смо се чамцем кроз џунглу, возом кроз цео Дизниленд, поново чамцем поред ликова Дизниленда. Ишли на „Стар тур“ (ко је могао и смео), возили се електричним аутомобилима и видели много тога. Ручак у ресторану био је врло пријатан и укусан. Посетиоци журе да што брже поједу да би касније више видели. Бројне продавнице, ресторани – куле у Дизнијевом стилу привлаче пажњу и изазивају знатижељу посетилаца. На сугестију Станину остајемо да у 8 сати увече видимо параду са Мики Маусом и другим ликовима Дизнијеве земље. Све је заиста лепо и интересантно, а нарочито за младе и децу. После параде остали смо да видимо у ноћи велике, необичне и фантастичне ватромете на води после којих смо, пуни утисака, кренули назад ка нашим домаћинима задовољни што смо и ово видели.

У Сан Маркосу и Ескондиду

Освиће лепо и сунчано јутро као и сва досадашња. Веља бира кола којима ћемо данас да се возимо. Овде сви имају кола – oн, супруга, синови, а вероватно и Јелена. Нисам питао. Изашли смо на аутопут и уз причу брзо стигли у Сан Маркос. На једном узвишењу прелепа Црква св. Петке као бела голубица која се сунча на калифорнијском сунцу, као да нам казује да и овде има Срба које чува да се не одроде и не изгубе на овим обалама Пацифика. Недалеко од храма је огромна црквена сала са канцеларијом и помоћним просторијама. Оца Милана Вуковића, овдашњег пароха, а мога млађег школског друга из Богословије, затичемо како, са још двојицом парохијана, намештају огроман фрижидер код сале за потребе заједнице. Знао је да ћу доћи и много се обрадовао. Одмах смо пошли у храм који има диван иконостас, али црква још нема фреске. Пита ме да ли бих да служим са њим у недељу, али сам му рекао да сам већ обећао оцу Блашку Параклису да ћу служити код њега. Било му је жао али је разумео разлоге. Имање које окружује храм и салу је огромно. Направљен је велики паркинг, а показао нам је, тамо према путу, велики воћњак који су скоро купили и припојили црквеној имовини. Како је отац Милан веома заузет због освећења следеће недеље, одлучили смо да пођемо, па смо га замолили да нам објасни како најлакше да стигнемо до гробља у Ескондиду где су сахрањени многи Срби, а такође и војвода Момчило Ђујић. Када нам је објаснио поздравили смо се и кренули даље. Није нам требало ни пола сата и већ смо били на гробљу. Лако смо нашли парцелу на којој је сахрањено већина Срба, међу којима и јунак са Динаре, војвода Момчило. Ту су сахрањени Александар Тодоровић, Милан Анђелковић, који је и поклонио земљиште за Храм св. Петке у Сан Маркосу, затим Душан и Марија Лукић, родитељи наше добре госпа Стане, која нас је јуче возила у Дизниленд, и многи други. Над гробом војводе Ђујића је скроман споменик, висине једног метра, од црвенкастог гранита на коме је урезан крст а испод кога је написно:
Ђујић
Војвода Момчило и Зорка
1907.19991911-1995
Испод овога пише: „Господе, опрости, помилуј и спаси!“

Помолио сам се за покој душа Срба који овде почивају, узео снимке гробља и гробова и продужили смо пут до проте Велимира Петаковића, архијерејског заменика, који нас по договору чека код његове куће.
Чим смо стигли до проте, Веља се враћа кући да свршава послове, а прота обећава да ће ме довече довести њиховој кући.
Протина кућа је права палата са неколико купатила и великим базеном испред куће. Његов син архитекта је специјално планирао кућу. Украшена је разним иконама и оригиналним сликама. Прота ми са поносом показује своје кујунџијске радове. Израђује крстове, иконе, иконице и медаљоне. Каже да му је жеља да нађе некога у отаџбини да отпочне са тим послом, а он ће га у свему подржати. Прота Велимир и протиница Љубинка имају два сина и ћерку. Синови још неожењени, али се надају да ће то бити ускоро. Ћерка срећно удата за нашег лекара рођеног у Америци. Већ имају четворо дивне деце, на које су и прота и протиница тако поносни.
После дужих разговора прота ме аутом вози на ручак у место Ранче Бернардо (Ranche Bernardo) у ресторан Anthony’s Groto на рибу. После ручка идемо у огромни национални парк где су разноврсне животиње. Парк је под управом Зоолошког друштва из Сан Дијега. Ауто паркирамо на великом паркингу испред Националног парка. Прота купује карту за мене а он, као стални члан, улази без улазнице. Добивамо и мапе парка на поклон. Заиста, овај зоолошки врт захвата огромно пространство. Овде се чувају многе животињске врсте, а нарочито оне којима прети нестанак, углавном афричког и азијског порекла. С обзиром на величину парка овде су изграђене и све друге потребне грађевине: Прва помоћ, информације, продавнице сувенира, ресторани, чесме, телефони и све друго. Разгледање парка било би неизводљиво пешице. Зато има мала железница, која иде врло споро, тако да се може видети што више.
Успут наилазимо на афричке и азијске слонове, носороге, жирафе, јелене, лавове, фламинзе, гориле и многе друге животињске врсте. Цео круг железницом изузетно је пријатан. После дугог путовања излазимо ту одакле смо пошли и расхлађујемо се – прота чајем са ледом, а ја калифорниjским пивом, које ми овде прија иако га скоро никада не пијем у Енглеској. После овога настаје пешачење кроз парк уз разговоре о свему и свачему, али највише о отаџбини и садашњем стању у њој. Оно што је било изузетно лепо и интересантно, то је што смо у шест сати увече на једном простору у парку присуствовали вечерњој егзебицији дресираних птица. Просто је невероватно колико је то савршено. После егзибиције крећемо по сумраку и враћамо се у Сан Дијего код мојих домаћина Јовановића, где продужујемо заједничке разговоре уз хладну дињу и друго воће.

Поклоњење св. Јовану Шангајском и Санфранцисканском

Освиће четвртак 26. јул 2001. Већ сам раније планирао да, са помоћу Божјом и мојих домаћина, некако одем до Сан Франциска да видим руску цркву и поклоним се моштима Св. Јована Максимовић, тога најновијег светитеља, чије је порекло српско. Син мога домаћина Велимира, Марко, јавио је неки дан да он долази из Милвокија авионом у Лос Анђелес, где ће изнајмити ауто па ћемо заједнички отићи до Сан Франциска, где би он после остао да са супругом прослави годишњицу брака, а ја бих се вратио авионом увече са раније купљеном картом. Карту за повратак из Сан Франциска сам обезбедио још у прошлу недељу преко нашег земљака Мише Јовановића, који има путничку агенцију у Сан Дијегу. Тако смо овога јутра кренули Веља и ја за Лос Анђелес. У страху да не каснимо јуримо најбржом линијом аутопута јер нас је двојица у колима. Иначе том брзом линијом не сме возити особа која је сама у колима. Правило је да има двоје или више путника. Свуда су ознаке да се плаћа казна од 271 долара ако полиција некога ухвати да је прешао сам на најбржу линију. Зашто баш 271 долар није ми јасно, а нико ми није могао ни да објасни. Чуо сам да је ту најбржу линију у Калифорнији измислио један Србин, градитељ путева. Возећи се улазимо на територију Оранж Кантри и Веља ме подсећа да погледам на десну страну где се види велика фирма ICN Farmaceuticals (Иnternational Cemical Nuclear). Фирма се налази у месту Коста Меса (Costa Messa) и припада једном од најбогатијих Срба у свету, Милану Панићу, који је у доба рата у Босни, био кратко време премијер југословенске владе. Тако ми је драго да сам и ово видео.
У Лос Анђелес смо стигли на време и после паркирања аута хитамо на аеродром да видимо да ли авион којим Марко долази стиже на време. На наше велико изненађење и разочарење, распоред показује да тај авион касни ни мање ни више него пет и по сати. У недоумици смо оба шта да радим. Знајући колико сам желео да одем у Сан Франциско, Веља ми предлаже да ме он вози. Ја сам то одмах одбио знајући колико је он возио ових дана и колико је уморан. Размишљам да се вратимо назад, али ми је жао да се не оствари моја велика жеља. Одлучујемо да одемо до шалтера линије Саутвест чији авиони лете свакога сата до Окланда, града који је најближи Сан Франциску.
Већ имам купљену карту за повратак и сада купујем карту до Окланда. Авион ће полетети за сат времена. Веља и ја смо се поздравили. Он се вратио кући за Сан Дијего, а ја после сат времена полетео за Окланд и тамо стигао после још сат времена авионског лета. На самом изласку са аеродроме питам на обавештењима како најлакше и најбрже да стигнем до Сан Франциска. Упућују ме да узмем аутобус до Окланда а одатле воз, преко залива, до Сан Франциска. Дали су ми и мапу која ће ми помоћи. У возу покушавам да пронађем оловку да убележим нешто на мапи, али никако не успевам. У купеу мало даље седи девојка, црнкиња, и видевши шта ми треба позајми ми своју писаљку, а ја, кад се услужих, пођох да је вратим. Она ми рече: “Задржите је, може вам касније понова затребати“. Ја се захвалих на њеној љубазности и мало касније прочитах на хемијској оловци адресу полиције у Сан Франциску и схватих да та девојка сигурно ради за полицију. Заиста је била пажљива и љубазна. Тако сам, према упуствима других, стигао на станицу Пауел у Сан Франциску и одатле кренуо пешице до Гири булевара, који треба негеде да се укрсти са Шестом авенијом, на којој се налази руски храм „Радост тужних“ посвећен Пресветој Богородици. Време је изузетно лепо и сунчано и ја се упутих пешице булеваром надајући се да ћу ускоро наићи на Шесту авенију. Пешачио сам цео сат и, пошто сам се и уморио, прешао сам на другу страну улице сачекао аутобус, купио карту и довезао се до Шесте авеније, ту сишао и угледао величанствен храм који је доминирао тим простором. Сам храм са другим просторијама, излази на обе улице. Главни улаз је из Гири булевара. Било је већ 3,30 по подне када сам ту стигао по сунцу које јако пече. Покушавам да некога нађем, али све је затворено. Не знам кога и где да тражим. На великој капији са леве стране храма стоје велики натписи: „Православна руска гимназија Светог Кирила и Методија“, а испод други натпис „Православна академија Светог Јована од Сан Франциска“. Сада је школски распуст па је све затворено. Снимам својим фотографским апаратом дивећи се организацији руске цркве у овом граду. Тражим негде неки улаз. Угледах на самом углу булевара и авеније врата на којима пише „Књижара“. Повукох врата, која се, на моју радост, отворише, уђох унутра и почех да се пењем горе уза степенице које су ме водиле у књижару на првом спрату. Чим уђох назвах Бога калуђеру који је седео за столом у књижари гледајући у компјутер и не подижући главу. На руском се представих да сам српски свештеник из Лондона. Калуђер подиже главу од компјутера погледа у мене и смешећи се рече: „Па, оче Милуне, ми се познајемо. Прошле године био сам год Вас у цркви на Св. Арханђела а потом код Воје Мићуновића на слави.“ Кад видех оца Андроника ја се изузетно обрадовах. Поздрависмо се и целивасмо. Узбудих се знајући да мој пут до ове светиње очигледно, неће бити узалудан. Испричах му како сам долетео на брзину да се поклоним моштима Светога и он одмах закључа књижару и поведе ме у храм. Како је дивно бити у цркви Божијој. Величанствен је овај храм. Осваја својом висином, фрескама, олтаром, а нарочито тамо на десној страни, од улаза, моштима св. Јована. Приђох пун радосног страха. Поклоних се. Целивах те сухе свете руке, кроз стакло – разуме се, и помолих се Светоме за оне и оно што ми дође на ум. Помолио сам се и за нешто специфично и уверио се како је брзо светитељ одговорио на моје молитве. На молитве мене грешног. Али он је светитељ који помаже свакоме ко му се искрено помоли. Осетио сам бескрајну радост. Остварила ми се жеља да се поклоним светоме, чије одежде имамо у нашем Храму св. Саве у Лондону. Отац Андроник ми даје пуно флашица са светим миром са гроба светога да понесем за Лондон. Обојица испуњени радошћу вратисмо се у књижару где настависмо разговоре. Књижара је препуна књига, икона, крстића и свега другог потребног верујућем човеку. Ја купих неке књиге, иконице, крстиће, а отац Андроник ми поклони иконе светога Јована за нашу Духовну заједницу св. Алимпија Столпника у Лондону. Реших да останем за почетак вечерњег Богослужења у 6 увече, а наручисмо такси да дође по мене у 6,30 да бих стигао назад на аеродром у Окланду у 8,55 увече. Како су овдашњи свештеници на годишњем одмору а калуђер који треба да дође да служи касни, док га чекамо о. Андроник ми, за певницом, објашњава да у овом храму имају четири олатара: главни је олтар храма „Свих скорбјашчих“, лево је Капела св. Јована Кронштантског, десно Капела св. Николе, а доле у крипти је Капела св. Јована Сантфранцисканског. Наше разговоре прекиде долазак монаха, који је овде дошао из Кијевопечерске лавре и који ће служити вечерње. После брзог упознавања с њим отпоче вечерње. Ја прочитах вечерњи псалам и великом брзином поздравих се са оцима, још једном целивах мошти Светога и иконе и пожурих пред храм у такси који стиже тачно по договору.
Таксиста је Индус. Рече одмах да сумња да нећемо стићи на авион с обзиром да је сада најгушћи саобраћај. Ја га замолих да учини све да стигнемо на време. У мислима се помолих Богу и св. Јовану да тако буде, иначе не бих знао шта да радим ако не стигнем на време. Целим путем смо разговарали о свему и свачему – о њему, његовој породици, о Индији, Америци, о мени, о Лондону, па чак и о православљу. Возећи ме у једном тренутку таксиста ме упита: „Шта вам је пало на памет да идете преко Окланда? Знате ли да овде човека убију за два долара?“ Ја се насмејах и рекох: „Ја имам четири долара, могу два пута да ме убију“. Он ме погледа и рече : „Ви ми изгледа не верујете, али ја вам то озбиљно кажем“. Ипак, са помоћу Божјом и св. Јована, иако у последњим моментима, стигли смо на аеродром где сам брзо ушао, са раније купљеном картом, и укрцао се на авион назад за Сан Дијего пун радости и среће што ми се данас остварила моја давнашња замисао. Само ради овог једнога дана вредело је доћи у Америку.
На аеродрому у Сан Диjегу сачекао ме је Веља Јовановић и пуни прича стигли смо кући да би те приче продужили уз шунку и талијански сир проволоне, којим ме Веља нуди после тако напорног. Ја му кажем да је то био један од најлепших дана и да нисам баш ни мало уморан јер се осећам срећним што ми се жеља остварила.
Освиће 27 јул. Ово је за нас последњи дан у Сан Дијегу јер већ сутра крећемо према Лос Анђелесу где ћемо, по договору, свратити код оца Блашка Параклиса и посетити његову Црквену општину која је тек у оснивању. Мој љубазни домаћин жели да што више видим и одмах, по доручку, возимо се до насеља у коме постоје три улице са српским именима. Када смо стали ја сам се сликао поред све три ознаке које показују улице: Serbian Pl.; Tesla Pl.;. Morava Pl. Очигледно да је паметни и сналажљиви прота Велимир Петаковић, са својим људима, успео да прогура ова три имена за улице које се налазе у Сан Диjегу, а недалеко од Српске цркве св. Ђорђа. Одавде ме Веља води до куповног центра који се назива Хортон Плаза где смо прошетали, попили по кафу и наставили пут кроз огроман и изузетно диван градски парк који се зове Balboa Park. Посетили смо и музеј под називом Junipero Serra Museum (Mission), који смо добро разгледали, сликали се и вратили назад кући код Веље где нас је чекао прота Петаковић и повео нас обојицу на ручак у ресторан „Brigantin”. После краћег предаха, предвече смо кренули Веља и ја до породице Фишер, који су позвали и родитеље и чланове наших група у госте. Код њих су одсели неки чланови наше групе. Заиста се код Фишерових скупио велики број нас и вече је било дивно, забавно и другарско. И они имају две ћерке које играју у нашем фолклору. Занимљиво је напоменути да је господин Фишер Мађар а његова жена Мексиканка. Обоје су потпуно привржени нашој цркви и заједници као да су рођени Срби, и увек су при руци проти и протиници Драшковић, у свако доба када је помоћ потребна.

Полазак из Сан Дијега

Освиће субота 28. јул. Као и до сада, дан сунчан и изузетно пријатан. Ствари сам већ синоћ упаковао. Дошло време да напустим ову дивну и гостољубиву породицу Јовановић. Сви су дивни и тако гостопримљиви, како Велимир и Мира, тако и њихови синови Тома и Петар и ћерка Јелена. Сина Марка, који је ожењен и живи у Милвокију, нисам упознао. Сва деца су чланови фолклорне групе „Морава“.
Вечерас ћемо бити гости оца Блашка Параклиса и оца Петра Јовановића у Цркви св. Саве у Сан Габријелу, па смо се договорили са осталима да се тамо сви окупимо и нађемо увече пред почетак програма. Када смо ставили ствари у кола, Веља и ја полазимо да се поздравим са протом и протиницом Драшковић и да што раније кренемо за Лос Анђелес како бих ја навратио да видим српско гробље и једну од најстаријих цркава.
Гробље се налази на 4355 East 2nd Street уз улицу Humprys Avenue. Гробље је доста велико и у њему су схрањивани углавном Срби, Грци и Руси. Ограђено је високом оградом, а према главној улици стоји табла са натписом Serbian Cemetery (Српско гробље), испод чега пише: „Owned and maintained by The Serbian United Benevolent Society“ (Власништво и одржавано од Српског добротворног друштва).Ту на гробљу је и црква посвећена св. Сави. Средње је величине, озидана од цигле, а у њој се вероватрно служило док није озидана велика црква св. Саве у Лос Анђелесу. Ту је и мања сала у којој стоји бела плоча на којој пише: Serbian United Ben. Society, organised May 16. 1903. Hall – 1926. Испод овога пише ћирилицом „Српско доб. Дру. Јединство основано маја 16. 1903“. Овде сам замолио Веља да ме слика мојим апаратом и кренуо сам по гробљу да разгледам споменике и гробове. Сликао сам се поред споменика епископа Григорија (Удицког). Ту је и гроб свештеника Марка Маловразића на коме пише латиницом: „Овде почива свештеник о. Марко Маловразић рођен у Суторини 1921. Трагично погинуо у саобраћајној несрећи на домаку своје цркве 23. јануара 1971. Споменик подижу ожалошћени: супруга Нина, деца Вера и Ђорђе“. Ту су и разни други споменици, као Илија Панајотовић, тенисер, па споменици на којима су презимена: Реповић, Прцовић, Прњат, Богдановић, Костић, Радош, Самарџић. Милановић, Џоџо и многи други. Моју пажњу су посебно привукла два споменика о којима желим нешто више да кажем, а оба су од црног гранита. На првом споменику пише латиницом Зотовић. Испод тог имена у врху урезан је крст на средини. Десно од крста пише опет латиницом Петер, а испод тога јун 21.1915, окт. 29.1998. Лево од крста је празнина остављена вероватно за његову супругу. Оно што ме је посебно заинтересовало то је што су на постољу споменика урезане три необичне слике. Прва слика је круг са звездом у средини а одозго положен мач. Друга слика масонски знак шестар и троугао, а у средини латиничко слово Г. Трећа слика је круна испод које су уклесана слова ћирилицом СДДЈ. Иако наслућујем значење, тешко ми је одгонетнути све ове знаке. Шта ли се о покојнику тиме хтело рећи?

Други споменик који ми је био интересантан, а који би у неку руку, идеолошки, био супротан овоме, је гранитни споменик испод чијег крста је слика покојника у шумадијском оделу, испод које пише латиницом: Мирослав(Спире) Остојић. пеш. поручник 1915-1967. На самом споменику су уклесане (латиницом) и следеће речи: „Заборавих младост проведену у ропству и ране тамо задобијене. Али незаборавне су стене и дријење мога родног Годовика и мајке Србије. Збогом премили: мајко, сејо и брате. Збогом српски роде мој. Неостварене моје жеље нека вас увек прате. За Србију мајку за народ мој.“
Када сам ово прочитао почео сам да размишљам колико ли је Срба помрло по свету са оваквом носталгичношћу за својом Србијом. Тих хумки није мало јер су расуте по целом свету, а не само овде у Америци.
Напуштамо ово гробље са молитвом Богу за покој њихових душа и крећемо на други крај где нас чекају код нове Цркве св. Саве.
На путу за храм св. Саве навраћамо у Алхамбру где је диван храм посвећен св. Стефану Првовенчаном а где је и седиште епископа Јована, који је сада у Источној Америци са Његовом Светошћу који је дошао у посету. Капија на огромном дворишту је закључана и никога тренутно нема да отвори, тако да гледамо у храм и огромно двориште са паркингом кроз капију поред које је на белој мраморној плочи исписано: „Српска православна црква Светог Стефана Првовенчаног“, а доле испод натписа стоји пуно цвећа. У дворишту храма на два висока јарбола вију се заставе – српска црквена и америчка. Пред капијом се сликам и продужујемо пут према Храму св. Саве у Сан Габријелу.
У Сан Габријел смо стигли пре свих наших. Овде је парох мој школски друг Петар Јовановић звани Мускул. Он нас је дивно дочекао и угостио. Показао нам је храм, своју резиденцију и упознао нас са неким својим парохијанима. Храм се налази на 1700 South San Gabriel Blvd, San Gabriael California.
Увече у дворани овога храма фолклорна група „Растко“
извела је свој програм и поздрављена од свих присутним дугим аплаузима. На програм је стигао и прота Петаковић, а овде сам срео и школског друга из богословије Борислава Јегарског, који је парох у Аркадији, и његову супругу Смиљу. Са њиме се нисам видео више од 30 година па је сусрет био диван и дирљив.
Отац Блашко Параклис поздравио је све присутне, а посебно нас госте из Лондона, на што сам му ја отпоздравио, па смо продужили разговоре уз дивну вечеру док је омладина играла и певала. Кад се све завршило распоређени смо по кућама у Блашковој парохији.

На Св. Литургији са оцем Блашком

Као и сва досадашња јутра и ово 29. јула 2001 године освануло је сунчано и лепо. Са оцем Блашком стижем у los Alamitos где је он изнајмио салу за данашњу Божју службу у такозваном Немачком селу јер су овде заиста све куће и зграде зидане у намачком стилу. Сала је у приземљу једене зграде, уз коју има и кухиња. Када смо је наместили за богослужење стигли су и верници, овдашњи њихови а и чланови наше групе, и Св. Литургија је отпочела. Служили смо и на српском и енглеском, мада више на енглеском. На крају богослужења ја сам беседио захваливши се прво свима на гостопримству, а затим подсетио присутне колико је важно да уложе сав труд и што пре дођу до свога светога храма. Мене је ово подсетило на моје прве свештеничка дане када сам служио у Аустралији у туђем храму и колико је било лакше и мени и другима када смо купили свој. Неки су, приликом примања нафоре, обећали да ће храм бити купљен ускоро тако када дођем следећи пут да ћу служити у њему. Обрадовало ме када сам видео добру вољу за такав подухват. После Божје службе сви смо ручали у истој сали у којој смо служили, јер су вредни парохијани донели храну баш ту у центар. Овде сам се упознао и поразговарао са доста наших људи, а председница Црквене општине госпођа Гордана Хаџи Павловић позвала је целу нашу групу да по подне дођемо код ње кући на роштиљ. Тако смо пред вече сви били код наших домаћина Војина и Гордане Хаџи Павловић. У њиховој огромној кући имали смо где сви да станемо, па смо ми старији уз роштиљ причали о свему док је омладина у њиховом базену непрестано пливала, певала, и шалила се излазећи повремено да се поткрепи са храном са роштиља. Остали смо овде код њих до неко доба ноћи и договорили се да се сутра сви састанемо поново код њихове куће и одавде пођемо назад за Лондон.

Нада Гркинић, Тања Лежајић и ја смо понова на конаку код оца Блашка. Уживамо у разговорима како са њим тако и са његовом супругом и синчићем Стефаном, који је јако мио и који се са својм баком, Блашковом мајком, необично добро слаже. Отац Блашко је млад и диван свештеник пред којим стоје многи послови и у цркви и у породици и верујемо, с обзиром на његову ревност, да ће у свему, са Божјом помоћу, успети. После доручка и поздрављања са његовима, повезао нас је до куће Павловића, где смо се сви састали и кренули на аеродром у Лос Анђелесу. Нас неколико који смо били у пространом ауту госпође Павловић, на моје инсистирање повезени смо најпре кроз Холивуд како би га бар видели из аута, а потом на аеродром. Возећи нас кроз Холивуд госпођа Павловић нам је давала обавештења и показивала све што је могла. Ја сам мојим апаратом снимао све што сам сматрао интересантним, а интересантнога није много било. Снимио сам једну високу зграду на којој пише Холивуд, затим биоскоп где се давао филм Стивена Спилберга под називом „Artificial Inteligence“- Вештачка интелигенција. Прошли смо и улицом на којој су урезане у плочник звезде чувених глумаца. Показала нам је и где се налази улица Беверли Хилс у којој живе најбогатији и најчувенији глумци. Холивуд на мене није оставио никакав нарочит утисак. Изгледао ми је као неко предграђе које није нимало лепо ни упечатљиво. Ипак, желео сам и то да видим, макар накратко.
На аеродрому у Лос Анђелесу сви смо се окупили на време, сликали се и испоздрављали са оцем Блашком и другима који су дошли да нас испрате, сели на авион и кренули пут Европе, да би у Лондон слетели 31. јула. На аеродрому су нас чекали наши да им причамо о утисцима из Новог света а утисака је било доста. Оваква путовања дуго се памте.

Путописи
04. 03. 2011
Драгиша Спремо

Светогорска кандила вечности

Манастирски комплекс Света гора на Атосу, на полуострву Халкидик у Грчкој, већ вековима плени пажњу духовника, људи посвећених вери, али и култури, просвети, науци и уметности. Последњих деценија ту се све чешће срећу и туристи са разних страна света, које Света гора привлачи исконским миром, наталоженом патином минулих векова и магијском снагом амбијента у коме је све, па и масивне камене зидине којима су средњовековни храмови окружени, прожето духовношћу и натопљено историјом.
Од 10. века надаље (до времена турског поробљавања балканских народа) на Светој гори је подигнуто двадесет православних храмова: шеснаест грчких, по један српски, руски, бугарски и румунски. Сада је то јединствено светилиште са изузетно богатим и значајним културно-историјским и уметничким ризницама коме нема равног у православном свету.
Овде је знаменити Стефан Немања, у монаштву Симеон, заједно са својим сином Растком – Савом Немањићем, поткрај 12, века, тачније 1198-99.године, подигао манастир Хиландар. Уз главни објект – Цркву Ваведења пресвете Богородице, изграђени су и први конаци, а током наредних векова Хиландар је повремено обнављан и стално дограђиван.
Крајем 13.века, на црквишту старог Немањиног и Савиног храма, њихов потомак краљ Милутин саградио је нову, већу и лепшу цркву од првобитне, која и данас постоји. То је главни, саборни храм Хиландара, такође посвећен Ваведењу пресвете Богородице, у чијем је саставу и 12 мањих цркава – капела.
Милутинова задужбина у Хиландару је монументална грађевина изванредне лепоте. То је један од најлепших храмова које су подигли Немањићи. У ово здање, како бележе хроничари, уграђени су делови старог Немањиног и Савиног храма: капител, камена плоча са украсима и други фрагменти. Крајем осамдесетих година 14. века спољашњем делу саборног храма додата је припрата кнеза Лазара.
Саборна црква је у централној зони пространог манастирског комплекса и духовно је средиште Хиландара. У њеном окружењу, уздуж и попреко, изграђени су многобројни објекти различитих функција и садржаја: конаци са одајама (келијама) за монахе, пиргови св. Саве (из 1200.године) и св. Георгија (из 1260. године), ћелија св. Симеона (око 1200.године), црква св. Трифуна (око 1620. године), библиотека, игуменарија, храм св. Арханђела (14.век), трпезарија (13. век), конак са параклисима св. Димитрија и св. Саве (1558. и 1779.године), подруми, магацини и све друго што је потребно за живот људи посвећених својој вери, култури и традицији.
Манастир Хиландар је у средњем веку, а и касније, био омиљено стециште калуђера и испосника, а временом је постао једно од најзначајнијих средишта српске духовности, културе, просвете, уметности. Његов настанак и целокупна каснија историја нераскидиво су везани за име Стефана Немање, великог жупана и зачетника владарске лозе Немањића (каснијег монаха Симеона), као и његовог сина Растка – монаха Саву, који је читав живот посветио српској цркви и православној вери, поставши први српски архиепископ.
Манастир се налази на североистоку Свете горе и удаљен је непуна три километра од Егејског мора. У његовом ближем окружењу су и други познати манастири: Есфигмен, Ватопед, Пантократор, Ставроникита, Ивирон, Филотеј, Дохијар…
Велика светогорска Лавра смештена је у подножју Атоса, масивне планине која се високо уздиже над обалама мора и достиже висину од 2038 метара. По Атосу, односно Светој гори aтоској, издужени крак полуострва Халкидик је и добио назив. Запљуснут водама Егејског мора са обе бочне стране, он је дугачак педесет, док му је просечна ширина око десет километара.
На средишњем делу Свете горе налази се чувена Кареја, духовни и управни центар у коме су представништва свих светогорских манастира, као и грчке државе. У Храму Христовог преображења, који је на самом врху Атоса, чувају се многи значајни документи, међу којима и хрисовуље (повеље са златним печатима) византијских царева Василија Првог из 883. и Лава из 893.године, којима је зајамчена потпуна слобода и неприкосновеност Свете горе као монашке територије којом она самостално управља.
У таквом духовном поднебљу делује и српски манастир Хиландар.
Према подацима С. Милеуснића, аутора монографског приказа о Хиландару, име овог светогорског манастира први пут се помиње 1076. године. Био је то грчки манастир, тада већ пуст, без монаха и молитвеног живота у њему. О времену његове изградње нема података, али се верује да је подигнут у првој половини 10. века. На ту претпоставку упућује један стари документ из 985.године у коме се помињу знаменити Светогорци, а међу њима и Георгије Хиландариос, вероватно оснивач и ктитор овог манастира.
Хиландар се помиње и 1169. године у ,,протатском акту“, којег, међу осталима, потписује хиландарски игуман Герасим. У којим је околностима, када и како овај део грчке свете земље доспео у руке Немањића, о томе данас сазнајемо из различитих историјских извора, али највише и најпоузданије из записа самих Немањића и њихових учених савременика – монаха Теодосија и Доментијана.
Описујући очев долазак у Свету гору, монах Сава, у ,,Житију Стефана Немање – светог Стефана“, бележи:
,,… И он, Блажени, дође у Свету гору месеца новембра, другог дана. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој гори, примише га с радошћу и с почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње (Светог Саву)… И пробави ту мало времена, па Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажели наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој гори. И узе мене грешна из Ватопеда у место то и уселисмо се”.
Драгоцене појединости о добијању светогорског црквишта и изградњи Хиландара наводи и други Немањин син, Стефан Првовенчани, у биографском тексту ,,Житија Стефана Немање”, посвећеног оцу.
А монах Теодосије Хиландарац, у свом опсежном делу ,,Житије Светог Саве”, такође говори о Хиландару. Он бележи Савине речи којима се обраћа византијском цару Алексеју Трећем:
,,Има један запустели манастир, по имену Хиландар, па ако царство ти благо учини мени и мојему оцу, даћеш нам га, а ми ћемо опет, као од нас, дати овај Ватопеду, а милошћу царском називаће се наше предање… И даде му Хиландар са свим насељима, утврдив царским писмом и својим златним знамењем”.
Теодосије преноси и речи неког старца, Светогорца, који монаху Сави препоручује:
,,… Утврдите храм за своје отачаство, да се српски манастир зове, да они који од вас љубе Бога и одрекну се светског живота нађу после вас пристаниште спасења и да ради многих који се спасавају примите од Бога веће почасти…”.
Из повеља Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана, кнеза Лазара и других српских владара, који су обилно даровали Хиландар и исказивали посебан однос према овом српском светилишту, јасно се види да је Хиландар од оснивања био предодређен да буде један од центара духовног живота Срба на југу Балкана.
Хиландар је то био и такав је остао током свих осам векова свога постојања. Његовој духовној снази и величини највише су допринели Стефан Немања и његов син св. Сава, чији су пример следили и њихови потомци.
Хиландарски духовни и културно-историјски комплекс, по свом простору, урбаном садржају и функцијама, представља читав један град, чији се дневни и ноћни молитвени ритам одвија у вишевековном непрекидном континуитету.
Уз свеће и кандила монаси овде у храмовима, али и у својим келијама и околним испосницама, остају до дубоко у ноћ у осами, у затишју и молитвама, посвећени Богу и својој православној браћи, лишавајући се свих благодети савремене цивилизације.
Хиландар је и највећа српска ризница културних и уметничких вредности, изражених у најширем спектру, а ствараних од Немањиних времена у 12. веку па све до ових наших дана.
Све оно највредније и најзначајније из тог периода што је настало у српским црквама и манастирима и било угрожено од похара, рушења и паљевина, што се често догађало на јужним просторима Балкана у време турске окупације, нашло је сигурно скровиште у Светој гори, на Атосу.
Хиландарски храмови, али и сва друга здања у саставу овог духовно-историјског комплекса, одликују се лепотом и монументалном архитектуром. То особено и складно градитељство, настало на искуствима старих византијских мајстора, овде је осмишљавано и касније послужило као узор при изградњи нових манастира. Преплитање различитих схватања и стилова у архитектури видљиво је и у самом Хиландару. При томе се указује на припрату у саставу главног, саборног Храма Ваведења пресвете Богородице, коју је дозидао кнез Лазар при крају 14.века.
Изградњом те спољне припрате главна хиландарска црква добила је заокружену архитектонску физиономију и она је свој тадашњи профил задржала све до данас. Иначе, између 12. и 15. века, па и касније, на хиландарском комплексу стално је нешто грађено и дограђивано.
Поред оснивача и главних ктитора манастира, Стефана Немање (монаха Симеона) и св. Саве, видљиве трагове оставили су и други српски владари. У првом реду краљ Милутин, али и Стефан Дечански, цареви Душан и Урош, кнез Лазар и други.
Складност и лепота Милутинове цркве у Хиландару послужиће касније многим неимарима као образац за обликовање нових православних храмова широм српских земаља. Једна од основних карактеристика светогорског градитељства, када су у питању сакрални објекти, је тзв. триконхални (крстообразни) модел храма. Током 14. и у првој половини 15. века по том моделу грађени су скоро сви храмови на северним српским просторима, а највише у Поморављу.
Прожимање, односно утицај градитељских схватања између Свете горе и моравске Србије – бележе историчари уметности – показано је и на хиландарској припрати Кнеза Лазара где су розете, односно стилизовани преплети и биљни украси, карактеристични за декоративну пластику моравске Србије. Главне уметничке вредности Хиландара изражене су у његовој аутентичној архитектури, иконографији и зидном сликарству. То је оно што се прво уочава и оставља најдубљи утисак на посетиоце. А када се обиђу и боље упознају манастирски простори, човек остаје задивљен пред тим изванредним мозаицима, иконостасима, гравурама, резбаријом, позлатама… И староставним књигама писаним руком монаха, често и до дубоко у ноћ, уз светлост свеће или кандила.
Требало би много простора да би се, макар у основним назнакама, дочарало огромно ликовно богатство Хиландара. Јер, ликовност као уметност овде није заступљена само у фрескама, које су подложне утицајима времена, па самим тим и ограниченом веку трајања, већ практично у свему што су спретне људске руке стварале у минулим временима.
Уметност преточена у камену пластику, керамику, скулптуре, месингане гравуре, предмете од стакла и порцулана, дрвену резбарију, везене тканине, позлате, накит, украсе од племенитих метала… То су само основне назнаке уметничког богатства којима овај светогорски манастир располаже.
Зато би се могло рећи да Хиландар, по ономе чиме располаже и што га чини духовним центром српског народа, представља истовремено његов највећи музеј и најбогатију галерију.
Несумњиво је да је Хиландар и један од најзначајнијих кутурно-просветних центара српских земаља, почев од Немањиних времена па до данас. Довољно је да поменемо само један податак који то илуструје: хиландарска библиотека располаже књижним фондом од око осам хиљада књига, од којих је осам стотина старих рукописних књига, које су својим рукама исписивали учени калуђери по српским манастирима.
На хијерархијској листи светогорских манастира Хиландар заузима високо четврто место, што само по себи довољно говори о његовој прошлости и садашњости.
Хиландар је, иначе, скуп храмова са конацима, звоницима, пирговима, са мањим или већим објектима различите намене, који су ограђени високим манастирским зидом и чине јединствену целину. Тако ограђен, са свих страна утврђен и заштићен, када му се прилази путем од пристаништа на Егејском мору он подсећа на средњовековна српска утврђења.
Главна црква грађена је 1293, а обновљена и надограђена око сто година касније – 1380. године.
У приближно исто време (крајем 13. века) изграђена је манастирска трпезарија, док су најстарији сачувани објекти, настали око 1200. године: Пирг св. Саве, Ћелија св. Симеона и Пирг св. Георгија. Мањи захвати на обнови и заштити ових објеката обављени су у 14. и 17. веку.
Међу најстарије очуване објекте (14. век) сврстава се Храм св. Арханђела, док је Црква св. Трифуна подигнута 1620, а остале мање цркве (капеле) нешто касније.
Конак са параклисима св. Саве и св. Димитрија изграђен је 1558. године, а два каснија велика конака 1598. и 1640. године. Само неколико година касније унутар манастирског комплекса подигнут је објект са уређеним просторима и наменом да буде болница.
Грађевине на самом улазу у манастир подигнуте су око 1600. године, када је обновљена и Игуменарија. Остали важнији објекти – улазни трем, јужни конак, главни звоник, нова библиотека, бунар, барокни пирг и друго – настали су током 17. и 18. века, док су нови, велики конаци саграђени између 1814. и 1821. године.
„Манастир Хиландар је и данас наша највећа светиња и духовна узданица. Хиландар нису само прохујали векови и њихова здања. Он је наша савест и барометар нашег духовног стања и светосавске свести. Ми га још увек градимо и уграђујемо себе у његово духовно здање. А наша поколења сведочиће о нама као о његовим неимарима и градитељима.“
Овим цитатом надахнутих речи угледног истраживача и хроничара хиландарске прошлости завршићемо казивање о Светој гори и манастиру Хиландар.

Српски Лувр
Хиландарски комплекс, са својим наслеђем, архитектуром и фреско-сликарством, ризницом и библиотеком, јединствено је сведочанство о свеукупном уметничком наслеђу византијске, односно српске уметности за последњих осам столећа. У хиландарским здањима препознаје се градитељство из различитих епоха: од краја 12. столећа па до данашњих дана. Сликарство – фреске и иконе, по свом ликовном домету, историјском трајању и бројности сачуваних икона и зидних живописа, представља највреднију националну ликовну галерију.
„Хиландарска ризница са богослужбеним предметима и другим црквено-уметничким драгоценостима, углавном од сребра и злата украшеним драгим камењем, јесте српски Лувр или Ермитаж…“, пише, између осталог, у монографији о манастиру Хиландар.

Хералдика
Национални дух и немањићка свест симболички су исказали и хералдици: грб кнеза Лазара, касније деспота Стефана Лазаревића и двоглавом орлу династије Немањића, исклесаним и постављеним у доњим деловима северне и јужне бифоре.

Фреске
Хиландарске храмове су осликавали најбољи светогорски живописци 14. века, али је због неповољног утицаја времена, као и каснијих сликарских захвата на старим фрескама, мало шта остало у првобитном облику.
Тако су у Милутиновој задужбини, саборном храму Ваведење пресвете Богородице, опсежни ликовни захвати укњижени 1803. године. Да би освежили и боље заштитили старе фреске, монаси Венијамин, Захарије и њихови сарадници су их пресликавали. И мада су тај посао обављали брижљиво и с љубављу, аутентичност живописа тиме је у извесној мери редукована.

Прећутана историја
04. 03. 2011
Србољуб Живановић

Мошти и гробови српских владара-светитеља

После свршетка Другог светског рата српска национална историја се све мање предаје и учи у школама. Преовладало је мишљење да ученици треба да се „растерете“ па је тако сведено на минимум поглавље преисторије и ране историје Срба, а већина српских владара пре династије Немањића се уопште не спомиње. Владари и светитељи, чији живот и рад не погодују тренутним идеологијама носилаца власти, бивају гурнути у страну и запостављени у настави, иако је њихова заслуга за српски народ огромна.
У току комунистичке диктатуре у Југославији у настави националне историје нагласак је стављан на тзв. „непријатељске офанзиве“ и догађаје из борбе комуниста за освајање власти. Истовремено, политички идеолози су захтевали да се дâ подједнак простор у настави Хрватима, Словенцима, муслиманима, Албанцима и другима, па за историју Срба више није било места. У садашње време, после пада комунизма, завладала је нова идеологија која тежи да се национална историја потисне из наставе, а да се више учи заједничка историја народа који живе у Европској заједници. Увођењем информативне технологије у наставу ученицима се пружа само оно знање које садржи амерички и „европски“ школски програм. Полако се остварује тежња да у целој Европи сви ученици постану незналице историје сопственог народа.
Са друге стране, непрестано се развија и стимулише туризам. Све више људи путује, посећује археолошка налазишта, музеје, бројне цркве и манастире. Ту се срећу са споменицима, гробовима и моштима владара-светитеља за које никада нису чули. О њима ништа нису учили у школи. Остају запањени када им чувари светиња, или пак мање или више стручни водичи изнесу податке о неком владару или светитељу о коме баш ништа не знају.
Циљ овог текста је да помогне заинтересованима да добију бар извесне, иако веома оскудне, податке о српским владарима-светитељима, чији се гробови и мошти чувају у бројним црквама и манастирима широм Србије. На овај начин заинтересовани, индивидуални посетиоци, као и учесници организованих путовања, моћи ће да усмере своје интересовање према одређеним местима, и моћи ће нешто више да сазнају о својим владарима-светитељима пре него што дођу на поклоњење њиховим моштима или у обилазак њихових гробова.

Свети Јован Владимир

Великомученик Јован Владимир (Владимир је презиме), чудотворац, кнез Дукље од 998. (?) убијен је на Преспи 22. маја 1015. године. Рођен је у једном дебарском селу удаљеном два и по дана хода од Елбасана, у садашњој Албанији. Код Елбасана је подигао манастир, који Албанци зову Син-Ђон, јер су тако звали Светог Јована Владимира. Према византијским изворима, свети Јован Владимир је био добар, мудар, праведан, мирољубив и прави светитељ. На позив македонског цара Владислава дошао је на Преспу, где га је, док се молио у цркви, овај на превару убио. Свети Јован Владимир је подигао поред свог двора, у месту Крајина, цркву посвећену Пресветој Богородици, коју је назвао Пречиста Крајинска. Његово тело је пренето са Преспе и сахрањено у овој цркви. Над свечевим гробом читане су молитве и многи болесници су били исцељени. Из његових моштију ширио се светачки мирис. Господар Албаније, Карло Топија, 1381. године подигао је нови манастир код Елбасана и у њега је пренео мошти св. Јована Владимира, сахрањене са дрвеним крстом који је држао у руци у моменту убиства. Тај крст се сада налази у цркви у селу Вељи Микулићи, на путу Бар–Улцињ. По традицији, православни Срби, муслимани и католици сваке године на Духове у свечаној поворци иду носећи овај крст на планину Румију, упућујући молитве за исцељење Господу и св. Јовану Владимиру.
Култ св. Јована Владимира постоји још од дана његове погибије. Поред православне цркве, признаје га и католичка, као и Албанци муслимани. Приче и легенде о животу св. Јована Владимира нашле су своје место у књигама више писаца и у народним приповеткама.

Свети Симеон Мироточиви,
Стефан Немања

Рођен је вероватно 1113, а умро 1200. године. Био је велики жупан српски од 1168. до 1196. године.
Живот Стефана Немање нам је добро познат. Рођен је у Рибници поред Подгорице као најмлађи син жупана Завиде. Постоји више његових житија (биографија), од којих је најпознатија она коју је написао његов најмлађи син – Свети Сава. Друго житије је написао његов средњи син св. краљ Стефан Првовенчани, а треће познато житије написао је хиландарски монах Доментијан. Стефан Немања је умро као монах у манастиру Хиландар на Светој Гори Атонској на рукама свога сина, Светога Саве, 13. фебруара 1200. године. Осам година после његове смрти отворен је гроб и у њему је нађено нетакнуто тело из кога је текло миро и ширио се светачки мирис. Свети Сава је пренео свете мошти свога оца, Светог Симеона, у царску лавру Студеницу и ту их положио у ћивот 19. фебруара 1208. године. Према Доментијану, прва служба св. Симеону Мироточивом одржана је у манастиру Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан св. Симеона Богопримца. Мошти св. Симеона Мироточивог сада се налазе у манастиру Студеница. У Хиландару се још увек налази лоза коју је засадио св. Симеон, док је у Студеници увенула. На месту где је постојала лоза у Студеници, постављена је 1419. године мермерна плоча. Према култу, зрно грожђа из Хиландара уз пост и молитве св. Симеону помаже нероткињама да добију потомство. Култ. св. Симеона је дубоко укорењен не само код Срба, већ и код Руса, Грка, Бугара и Румуна.

Свети Стефан Првовенчани

Други син Стефана Немање, први српски крунисани краљ, на замонашењу је добио име Симон, а после смрти свети Симон. Умро је 24. септембра 1228. године, када се јавио у сну бугарском цару Борилу и латинском византијском цару Хенриху Фландријском, који су са својим војскама продрли до Ниша. Појава св. Симона их је толико преплашила да су одустали од даљег ратовања. Стефана је за првог српског краља крунисао његов брат, архиепископ Свети Сава, у манастиру Жичи на Спасовдан 1220. године. Постоји једно Стефаново писмо папи из марта 1220. у коме себе назива крунисаним краљем. Постоји више житија Стефана Првовенчаног, а култ је почео да се успоставља још за време његовог живота. Описано је како га је Свети Сава васкрсао из мртвих и како се он, три сата после тога, поново упокојио. Сматра се да је првобитно био сахрањен у земљи, да је његово тело извађено после пројављивања као светитеља и да су због ратних прилика 1687. године његове мошти пренете из Сопоћана у Црну Реку, а одатле 1701. године у Студеницу, где и сада почивају. Једна комисија је у манастиру Фенек 1813. године отворила ковчег св. Стефана Првовенчаног који је био донет у Фенек из манастира Студенице. У ковчегу се налазило тело св. Симона и његова окована икона са честицом Часног крста. По наредби митрополита Стратимировића, ковчег је опет затворен и запечаћен. Године 1958. ковчег је поново отваран и извршено је „пресвлачење“ светих моштију које су шириле угодан мирис.

Свети Сава,
први архиепископ српски

Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, први архиепископ српске цркве, највећи је српски светитељ. О Светоме Сави је много писано, а његов култ је успостављен у народу још за његова живота. Свуда, у целом свету, Срби га увек славе и молитвено му се обраћају у добру и у невољи.
На повратку из Свете земље, у Трнову, у Бугарској, преминуо је на дан Оданија Богојављења, 13. јануара 1236. године. Пошто је преминуо на дан када се према типику нико не прославља, Свети Сава се слави 14. јануара по старом календару, док га Руси славе 12. јануара. Свети краљ Владислав Немањић пренео је из Трнова Савино нетљено тело, што су посведочили бројни архијереји, у манастир Милешева. Као дан преноса моштију светитеља установљен је 6. јануар, када је 1237. отворен ковчег у Трнову. Култ Светога Саве свуда је присутан, а у Трнову, где је првобитно био сахрањен, стално се читају молитве на његовом гробу. У манастиру Милешева налази се гробница у коју је Свети краљ Владислав положио тело Светога Саве. Свечани испраћај тела Светога Саве из Бугарске предводио је бугарски патријарх са архијерејима и свештенством, а тело је примио на граници Србије архиепископ Арсеније са српским свештенством. Према писању Доментијана, Свети Сава се „јавио“ и рекао да га изваде из гроба и да његово тело ставе у средину цркве како би га сви могли видети. Тако је и учињено.
Поред Срба, Светога Саву су увек славили Руси, Бугари и други православни народи. Католичка црква га никада није признала за светитеља. Једино се у Дубровнику и околини увек славио овај светитељ. У свету постоји преко сто храмова посвећених Светоме Сави, а највећи и најлепши је спомен храм на Врачару у Београду, који је по величини други православни храм у свету (после Св. Софије у Цариграду).
Култ Светога Саве је био толико јак да је представљао стуб отпора српког народа против Турака. Зато је Синан Паша 1594. године наредио да се тело Светога Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали на Врачару, да му се пепео разбаца како Срби не би имали више коме да се моле. Изгледа да спаљивање није било потпуно. Сачуване су обе руке које су вероватно биле ван средишта ватре. Савину десну руку је откупио Никола Бошковић 1688. године и предао је језуитима. У Тројици Пљеваљској чува се лева Савина рука. Ђакон Атанасије Даскало пише 1667. да није изгорело цело Савино тело и да су неки делови спасени.
Тешко је побројати све догађаје из живота Светога Саве, сва његова дела и сва чуда која су се дешавала. Изгледа да на свакој стопи српске земље, као и у другим земљама и местима кроз које је пролазио, налазимо трагове његових дела. Свети Сава је један од највећих српских православних светитеља. Био је хиландарски монах, имао је седиште у Студеници и Жичи, имао је два гроба – у Трнову и Милешеви, а пепео му почива на Врачару у Београду.

Блажена краљица Јелена Анжујска

Супруга краља Уроша I, Јелена Анжујска, из светородне француске владарске породице, удала се за краља Уроша I око 1250. године. После мужевљеве смрти, замонашила се у цркви св. Николе у Скадру. Она је прва српска краљица која је подизала цркве и манастире у своје име. Основала је прву девојачку школу и сиротиште поред свог двора у Брњацима на извору реке Ибар. Ту је и умрла 8. марта 1314. године. Још за живота
народ ју је прозвао Света Јела. Сахрањена је у Брњацима на веома свечан начин. Краљ Милутин је дошао на сахрану из Скопља, тадашње српске престонице, архиепископ Сава III стигао је из Пећи, а служио је епископ рашки Павле и многи други. Три године после смрти (1317) јавила се Јелена Анжујска у визији једном монаху у својој задужбини, манастиру Градац, и рекла да се њено тело извади из блата и стави пред посетиоце. После свеноћног бденија рашки епископ Павле је отворио гроб и нашао њено нетакнуто тело из кога се ширио миомирис. Тада је пренета и сахрањена у десној гробници у манастиру Градац. Седамдесетих година XX века Републички завод за заштиту споменика културе Србије вршио је радове у циљу обнове манастира Градац. Том приликом је отворена гробнице Јелене Анжујске. Нађене су њене мошти, као и други скелети у осталим гробницама у цркви. Мошти Јелене Анжујске је разбацала Ц. Јуришић, археолог Републичког завода, која се увек трудила да уништи трагове српских владара или светитеља. Иста особа је разбацала и мошти краља Уроша I у Сопоћанима, и то без потребног антрополошког прегледа и стручне документације. Гробница Јелене Анжујске у Градцу је сада празна, а мошти су, наводно, закопане „негде“ испод пода цркве.

Свети Стефан Драгутин (краљ 1276–1282.)

Стефан Даргутин је био старији син краља Уроша I. Описан је као аскета, спавао је у гробу на трњу и камену. Носио је оштру ланену кошуљу са појасом од трске који му се усецао у кожу. Монашко име му је било Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године у Дебрцу и пренет је у манастир Ђуређеви Ступови, где му се гроб налазио десно од врата у капели која је постављена уз северозападни део цркве. Зна се да су његове мошти ту лежале све до 1597. године, а даље се не зна тачно шта је са њима било. У манастиру Дечани се чува реликвијар са његовом десном руком. Његов култ постоји само код Срба и Руса.

Свети краљ Милутин

Подигао је више цркава и манастира у Србији него сви Немањићи пре њега. Зна се за 42 цркве у Србији, а подизао је цркве и на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији, Јерусалиму и у Призрену. Био је краљ од 1282. до 1321. године. Умро је 29. октобра 1321. године, а прославља се 30. октобра. Смрт га је задесила у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска. Две и по године од његове сахране, у пролеће 1324. године, почела су се јављати чуда на његовом гробу. Тада је отворен његов гроб и нађено нетрулежно тело. Када је за то сазнала његова жена Симонида, одмах се замонашила. Мошти Св. краља Милутина биле су у Бањској све до пораза на Косову. После тога су пребачене у Трепчу, одакле их је митрополит Силоан пренео у цркву Св. Ђорђа у Софији (вероватно око 1460. године). Из моштију се увек ширио светачки мирис. На Лазареву суботу 11. априла 1831. године турски паша Али-бег избацио је мошти Св. краља Милутина на земљу. После су похрањене у цркву Свете недеље, која је дигнута у ваздух 1926/27. године, али је тело краља Милутина остало потпуно очувано.
Свети краљ Милутин сада почива у цркви која се назива Свети краљ, у Софији у Бугарској, где је одавно успостављен његов култ који се изузетно поштује, као и код Срба. Славе га и други словенски народи, у првом реду Руси. У Србији се култ светог краља Милутина одржава од 1324. године и њега је још св. Стефан Дечански називао светитељем. Католичка црква је била против канонизације Св. краља Милутина, а Данте га је у својој „Божанственој комедији“ бацио у пакао.

Свети краљ Владислав

Као други син св. Стефана Првовенчаног, наследио је на престолу свога брата Радослава и владао десет година, од 1234. до 1243. Крунисао га је Свети Сава. Био је искрено одан православљу и својој отаџбини. Још пре крунисања за краља подигао је око 1225. године манастир Милешева, чија је црква посвећена Вазнесењу Христовом. У тај манастир је пренео из Трнова у Бугарској мошти Светога Саве. Манастир Милешева је један од најзначајнијих српских манастира и у свету је познат по дивним фрескама, а фреска „Бели анђео“ је најлепше дело српског средњовековног сликарства. Пошто су се мошти Светога Саве налазиле у Милешеви, сматрало се да ту треба да буду крунисани српски краљеви. Тако је у Милешеви крунисан краљ Твртко. У Милешеви се налазила велика школа за образовање свештеника, монаха и писмених људи из народа. Ову школу је похађао и везир Мехмед паша Соколовић, чији је рођени стриц био игуман манастира. Мехмед паша је имао 17 година када су га Турци узели из Милешеве и одвели у јаничаре.
Свети Николај Српски у своме „Охридском прологу“ пише да се св. краљ Владислав одликовао милошћу према бедним људима. О основном опредељењу и погледу на свет овога нашега владара довољно говори већ и чињеница да се на новцу потписивао као „Раб Христов Владислав“.
У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља у коме су били сахрањени и манастирски ђаци. Палеопатолошким прегледом, који је извршио антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврђено је да је главни узрок смрти била туберкулоза. Скелети ових ђака су после извршеног прегледа сахрањени у заједничкој гробници уз јужни зид цркве. У току радова у цркви откривен је гроб Св. краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Св. краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

Свети краљ Стефан Дечански

Син Св. краља Милутина, Стефан, назван је Дечански јер је сазидао један од најзначајнијих и најлепших манастира у Србији – Високе Дечане. Владао је као краљ од 1321. до 1331. године. Око 1310. је подигао буну против оца, краља Милутина, али је изгубио битку, био ухваћен и ослепљен. Отац га је послао у Пантократоров манастир у Цариграду, где се налазила болница за лечење слепих. Ту је провео седам година, од 1310. до 1317. године. Прво велико чудо које се приписује св. Стефану Дечанском је када му се после молитви св. Николи повратио вид. После св. краља Милутина на престо је ступио св. краљ Владислав, Драгутинов син. Када се утврдило да св. Стефан Дечански није више слеп, Владислав се повукао и препустио престо Стефану. За време своје владавине дошао је у сукоб са властелом. Великаши су се побунили, ухватили св. Стефана Дечанског и одвели у Звечан, где је и умро 13. септембра 1331. године. Неки страни извори говоре да је био удављен. Сахрањен је у гробници коју је подигао за живота, на јужној страни наоса у Високим Дечанима. Седам година после смрти јавио се у виду светлог човека који је рекао еклезијарху манастира да се његово тело извади из земље. Свети Архијерејски Сабор је отворио гробницу и нашао нетрулежно Стефаново тело. Мошти су положене у ковчег и сада се налазе у манастиру Високи Дечани. Из разних крајева земље стално долазе болесници да се моле крај његовог ћивота. После молитви, уз помоћ св. Стефана Дечанског, враћају се исцељени. Нарочито му се обраћају слепи и они који болују од болести очију. Његов култ је успостављен још док је био жив. Први пут је поменут као „свети цар“ на једном крсту из 1330. године који се чува у Дечанима. Његов син, цар Душан, такође га је називао светим. Посвећене су му многе цркве. Велики број породица га слави као крсну славу. Неки га идентификују са Светим Мартином (Мратом), који се прославља на исти дан. Његов манастир Високи Дечани је већ више векова место где долазе, поред болесника, и нероткиње да се помоле за пород, као и умоболни који траже утеху. Поред манастира се налази свети извор на коме се слепи умивају, молећи се да им се поврати вид. Многи људи траже да им Свети краљ постане кум. Тада игуман манастира преузима улогу кума. Култ св. Стефана Дечанског је, осим у Србији, веома раширен у Русији и другим земљама.
Св. Стефан Дечански је имао тежак и мученички живот. У раној младости је био талац на двору татарског кана. Био је ослепљен и проживео седам година без очињег вида. За краљевања морао је да води ратове против Бугара и против Византије, а имао је и сталне унутрашње борбе са домаћом властелом и разним јеретицима, нарочито са вођама тзв. акидинске јереси, које је прогонио из Србије.
За време Првог светског рата Бугари су однели његово тело, али су после рата морали да га врате у Дечане.

Цар Душан Силни

Владао је као краљ од 1331. до 1346. године, а потом као цар 1346. до 1355. Никада није проглашен за светитеља и никад није установљен његов култ, иако је био најзначајнији српски владар свих времена. Помињемо га само зато јер се његове мошти налазе у ћивоту у Цркви св. Марка на Ташмајдану у Београду. Цар Душан је у Призрену подигао Цркву и манастир светих Арханђела Михаила и Гаврила. У тој цркви се налазио и његов гроб. Турци и Шиптари су тај манастир рушили, спаљивали и претварали цркву у џамију. Професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, приликом отварања гробнице цара Душана извадио је његове, делом оштећене, мошти и склонио их да би их сачувао. После смрти др Грујића, његов синовац је нашао мошти и дао их на преглед антропологу Србољубу Живановићу. По његовом савету, мошти су предате Патријаршији Српске Православне Цркве у Београду. Године 1965, по одлуци Светог архијерејског сабора и уз благослов Његове светости патријарха Германа, мошти су свечано пренете из Патријаршије у Цркву св. Марка на Ташмајдану и положене у ћивот који се налази уз јужни зид цркве на почасном месту.

Свети цар Урош

После смрти цара Душана, српски престо наслеђује његов деветнаестогодишњи син Урош, који је владао од 1355. до 1371. године. Умро је 4. децембра 1371. године. Подигао је, заједно са мајком, манастир Матејић и Цркву Свете тројице у Скопљу. Двеста једанаест година након смрти јавио се неком пастиру са Овчег Поља, који је онда извадио његове мошти из гроба. Народ је масовно долазио да се поклони моштима и да се моли за исцељење. Урошеве мошти су лежале у земљи од 1371. до 1583/84. године. Тада су извађене, стављене у ћивот и чуване у Манастиру Успенија Богородице у Неродимљу на Косову. Монах Христофор је 11. маја 1705. године пренео Урошеве мошти у манастир Јазак на “Светој Фрушкој Гори“. Једна Урошева кост се налази у дрвеном ћивоту из 1720. године у Студеници. По налогу митрополита Мојсија пренете су Урошеве мошти 1726. у Крушедол, па затим 1730. у Врдник. Митрополит Вићентије је 1731. године вратио мошти у Јазак. Хрвати католици, који су пустошили фрушкогорске манастире и уништавали православне светиње, угрозили су и мошти Светог цара Уроша. Срећом, професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, после интервенције код немачких окупационих власти, успео је да спасе ћивот са моштима св. цара Уроша и пренео га је у Београд 14. априла 1942. године. Ту су се налазиле у Саборној цркви. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је донео одлуку да се мошти врате у манастир Јазак, где се сада чувају у цркви. Цар Урош је проглашен за светитеља у XVI веку. Његов култ је раширен у првом реду на Косову и у “Светој Фрушкој Гори“. У Русији постоји његов култ од XVII века. У Неродимљу је подигнут манастир цара Уроша, а са јужне стране се налази свети извор Царевац.

Свети кнез Лазар Хребељановић

Рођен је у граду Прилепцу код Новог Брда, јужно од Приштине. Води порекло од Немањиног најстаријег сина Вукана. Владао је од 1371. до битке на Косову 1389. године, када је погубљен. Одмах му је успостављен култ, а никоме од наших светитеља није написано толико похвала и служби колико је написано кнезу Лазару, који се убраја међу највеће српске светитеље. Његово тело је сахрањено у Цркви Вазнесења Господњег у Приштини. Годину дана после смрти његови синови Стефан и Вук откопали су очево нетљено тело и понели га у Раваницу. На том путу застали су у Павлици. Забележено је да је кнегиња Милица ту, у Павлици, пала у несвест видевши тело свога мужа. Из моштију се ширио светачки мирис. Мошти св. кнеза Лазара лежале су у Раваници све до сеобе Срба 1669. године, када су пренете у Сент Андреју, где су се налазиле четири године. Потом су 1697. године пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори, који је тада добио назив Раваница. За време ратовања са Турцима 1716. године мошти су пренете у Футог. У току немира 1848. мошти су склоњене најпре у Фенек, затим у Кленак, а потом су враћене у Врдник. Током Другог светског рата архимандрит Лонгин је пренео мошти у манастир Бешенево. Због дивљања католика Хрвата, мошти су биле угрожене. Хрвати су их отели и однели у Загреб. После интервенције код немачких окупационих власти, Хрвати су пристали да врате мошти које су пренете у Саборну цркву у Београду 14. априла 1942. године. Крајем осамдесетих година XX века, мошти су ношене кроз многа места у српским земљама, да би по одлуци Светог архијерејског сабора коначно биле враћене у задужбину кнеза Лазара – Раваницу, коју је сам одредио за место свог вечног починка. Непосредно пре отпремања моштију на пут по српским земљама до Раванице, антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврдио је да је сачувано тело од врата и рамена до стопала. У разним временским периодима узимани су делови да би се уградили у антиминсе или часне трпезе у црквама и манастирима. Глава је одвојена од тела, и на њој су сачувани мишићи; недостаје коса; ушне шкољке су ситне, а у потиљачном пределу постоји отвор услед постморталне повреде. Очи су очуване, као и језик. Лева рука, од које су очуване подлактица и шака, одсечена је у раменом зглобу.
Екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије из Београда, која је вршила ископавања у манастиру Манасија 2006. године, мислећи да се у откопаној владарској гробници Лазаревића налазе мошти сина кнеза Лазара – Стефана, уз благослов надлежног браничевског епископа Игњатија, отишла је у Раваницу да узме узорак Лазаревог тела ради ДНК-анализе. Том приликом су мошти св. Лазара доста оштећене. Одсечена су мека ткива изнад бутне кости и узет је исечак кости дугачак 2,5 центиметара. Ово сасвим непотребно одсецање и скрнављење моштију св. кнеза Лазара извршено је на захтев Завода за заштиту споменика културе Србије, чији је основни задатак да у првом реду забрани оштећења споменика и сачува мошти светитеља. До оштећења је дошло и уз благослов надлежног епископа СПЦ, коме је црква поверила да се стара о светим моштима и да спречи њихово скрнављење.

Свети деспот Стефан Лазаревић

Старији син Св. кнеза Лазара, Стефан, рођен је вероватно око 1373. године. Умро је 19. јула 1427. године по старом календару. Тако се овај светитељ прославља 1. августа по новом рачунању времена. Његово житије написао је у Грчкој, више година после деспотове смрти, по сећању, Константин Филозоф. То житије је изгубљено, али постоје преписи из доцнијих векова. Два таква преписа је објавио Ватрослав Јагић 1875. у „Гласнику Српског ученог друштва“. Стефан је владао заједно са мајком Милицом као кнез од битке на Косову 1389. до 1402. године, а од тада до своје смрти 1427. као деспот. Деспотска титула је била по рангу виша од титуле краља. Био је државник, витез и ратник, али пре свега мудар и од ране младости веома побожан човек. Његов лични живот био је скоро монашки. На његовом двору није била дозвољена свирка, певање или шупљи и непотребни разговори. Зидао је цркве и манастире. Највећи његов манастир је Манасија, подигнута као утврђени град са једанаест кула. Ту се налазила чувена Ресавска школа у којој су преписиване црквене књиге. Био је веома скроман, па је за место свог вечног починка одредио најмању од свих цркава које је подигао – манастир Копорин, код Велике Плане. У Београду је подигао три цркве – Успеније Богородичино, Три јерарха и Цркву светог Николе, а град Београд прогласио је за престоницу Србије. Његов култ успостављен је у моменту његове смрти, 19. јула 1427. године. Умро је у пети сат по црквеном рачунању времена, што је подне по садашњем рачуну. Била је субота. Смрт га је задесила у месту Глава или Главица. У том моменту у Београду је ударио страшан гром. Београд је прекрио мрак. У цркви су попадале иконе са олтара и поређале се у поретку као на Страшном суду. Одмах је установљен његов култ и у Руској цркви, али се у Србији за то није знало. Сам народ је долазио у манастир Копорин не знајући да је ту сахрањен св. Стефан; народ је једноставно осећао потребу да се моли управо ту и веровао је у исцељење захваљујући молитвама св. Деспоту. Уз манастир се налази и свети извор. Пред Први светски рат покренут је поступак у Светом архијерејском сабору СПЦ да се канонизује св. деспот Стефан, али је поступак одложен због избијања рата. Патријарх Димитрије је прогласио за светитеља деспота Стефана у Београдској митрополији 1927. године. Током више векова манастир Копорин је много пута рушен и обнављан. Регионални завод за заштиту споменика културе из Крагујевца је, почевши од 1974, изводио радове на заштити и обнови цркве. Том приликом је испод ктиторске фреске, на којој је приказан св. деспот Стефан са копоринском црквом у руци, пронађена уз јужни зид његова гробница која је, према дословним речима епископа браничевског г. Хризостома, „прилично аљкаво и нестручно ископана од стране археолога Завода из Крагујевца, Марина Брмболића“. Епископ Хризостом је више пута изразио незадовољство радом археолога из крагујевачког Завода. Пошто је посумњао да су у ктиторској гробници нађене мошти св. деспота Стефана, затражио је да се изврши стручни преглед. На молбу Његове светости патријарха Германа и надлежног епископа браничевског г. Хризостома, антрополошки и палеопатолошки преглед и идентификацију моштију извршио је антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до 1989. године, а анализе су извршене у Београду, Британском музеју и Болници св. Бартоломеја у Лондону (која је основана још 1123. године). Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм Радио-телевизије Београд. По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, мошти св. деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар Небојша Митрић, аутор споменика св. деспоту Стефану на Калемегдану и аутор крстова на Храму светога Саве у Београду.
Приликом извођења радова у манастиру Манасија 2006. године екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије пронашла је у цркви владарску гробницу Лазаревића. У жељи за славом и медијском промоцијом, екипа је јавно објавила да су пронашли гроб и скелет св. деспота Стефана пре него што су извршили било каква стручна испитивања. Доцније се показало да је ту био сахрањен млађи брат св. деспота Стефана – Вук, коме су Турци одсекли главу. Одсечена глава је пронађена поред скелета трупа, испод левог лакта. ДНК анализа је утврдила да је глава припадала сину св. кнеза Лазара, али то није утврђено и за труп. Можда је приликом преноса посмртних остатака погрешно пренет труп неке друге особе (можда унука св. кнеза Лазара) погубљене заједно са Вуком (Турци су заједно са Вуком погубили одсецањем глава још неколико особа које су бацили у заједничку јаму недалеко од Пловдива у Бугарској).
Републички завод за заштиту споменика културе Србије и управа манастира Манасија нису дозволили ниједном стручњаку, нити иједној научној или стручној институцији да виде скелет или налазе у Манасији, већ су их сакрили тако да нико није у стању да потврди или оповргне тврдње екипе коју је предводио археолог Марин Брмболић.
Култ светитеља у манастиру Копорин постојао је од смрти св. деспота Стефана још у XV веку, док таквог култа у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију св. деспота Стефана у Копорину црквом се ширио светачки мирис, што је истакнуто пред камерама Радио-телевизије. Такве појаве светачког мириса никада није било приликом рада у манастиру Манасија. На жалост, морамо приметити да је и овога пута Републички завод за заштиту споменика културе Србије поверио радове у Манасији екипи која није била довољно стручна за обављање антрополошких испитивања. Поред тога, Завод се није потрудио да се рад у Манасији правилно и јавно документује.

Мошти крушедолских светитеља и владара

Манастир Крушедол на „Светој Фрушкој Гори“ посвећен је Благовештењу, а грађен је од 1509. до 1516. године. Задужбина је деспота Ђурђа Бранковића, потоњег митрополита Максима. Стицајем околности, овај храм нису разорили Хрвати у Другом светском рату, али су га опљачкали и спалили његову веома богату и значајну библиотеку са мноштвом средњовековних књига, које су заувек уништене. Хрвати су однели у Загреб све манастирске драгоцености (у двадесет великих сандука), као и иконостас који је после Другог светског рата враћен и предат Музеју Српске православне цркве у Београду. У манастиру су сахрањене многе знамените личности: краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарх Арсеније Чарнојевић, Стеван Шупљикац и многи други. У манастиру се чувају и делови моштију блажене Мајке Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Слепог.

Свети Стефан Нови (Слепи) Бранковић

Владао је као деспот само од 1458. до 1459. године. Оженио се у Скадру 1460. године Ангелином (потоњом Блаженом мајком Ангелином). Умро је 9. октобра 1476. године. После смрти над његовим гробом се појавила светлост, па је гроб отворен и у њему нађено цело његово тело нетрулежно. Мошти су пренете у Крушедол, највероватније 1515. године. Над његовим моштима су се дешавала чуда. Данас је остало сачувано само десно стопало.

Свети Јован Бранковић

Био је последњи деспот српски. Владао је од 1493. до смрти, 10. децембра 1502. године. Три године после смрти извађено је из гроба његово нетљено тело. Мошти су се налазиле у Крушедолу све до 1716, кад су их Турци спалили заједно са црквом.

Свети Ђорђе ( Максим) Бранковић

Манастир Крушедол је његова задужбина. Владао је као деспот српски од 1486. до 1495. Био је ожењен Изабелом Арагонском, али се развео 1497. године, када се и замонашио, добивши име Максим. Постављен је за архиепископа влашког, а потом митрополита београдског и сремског. Рођен је 1461. године, а умро је 18. јануара 1516. године. Он је последњи изданак породице Бранковић. Седам година после његове смрти отворена је гробница у којој је нађено цело тело из кога се ширио светачки мирис. Мошти су исечене на делове и спаљене заједно са црквом 1716. али је очуван део леве руке – подлактица и шака. Култ Максима Бранковића је успостављен седам година после његове смрти.

Света Ангелина (Блажена мајка Ангелина) Бранковић,
деспотица српска

Била је жена св. деспота Стефана Слепог. Замонашила се после мужевљеве смрти и живела је у цркви коју је подигла у Крушедолу поред манастира. Ту је и умрла. Неколико година после смрти нађено је цело њено тело у гробу. Њене мошти су тада пренете у манастир Крушедол. Умрла је 30. јула између 1516. и 1520. године. Приликом паљења манастира Крушедол Турци су 1716. године спалили и њене мошти. Сачувана је само десна шака и део подлактице. Њен култ је веома раширен, нарочито у Срему.

Свети Стефан Штиљановић

Господар Моровића, св. Стефан Штиљановић, по предању је потицао из племена Паштровића. Прославио се као заштитник сиротиње и целог свог народа. Умро је после 1540. године и сахрањен на гробљу. Када се изнад његовог гроба појавила светлост, Турци су откопали гроб који се налази у Сиклусу на брегу Ђунтир. Његово тело је било очувано. Култ му је успостављен вероватно 1544. или 1545. године. Монаси манастира Шишатовац откупили су од Турака тело св. Стефана. Да би добили потврду да се ради о светитељу, монаси су једну руку однели у Цариград васељенском патријарху, који је руку целивао, одслужио службу и установио култ. Жена св. Стефана Штиљановића, Јелена, тада је постала монахиња Јелисавета. Када је умрла, сахрањена је на десној страни припрате у Шишатовцу. Њене мошти су извађене из гроба и стављене у ћивот њеног мужа 26. маја 1780. године. Почетком Другог светског рата католици Хрвати су дограбили мошти св. Стефана Штиљановића и бацили их у свињац. Његов златни крст и друге драгоцености су опљачкали и однели у Загреб. После интервенције код немачких окупационих власти, Хрвати су 14. априла 1942. године дозволили проф. Радославу Грујићу са Богословског факултета у Београду да покупи остатке св. Стефана Штиљановића и да их пренесе у Београд, где се сада чувају у ћивоту постављеном пред олтаром у Саборној цркви. Католичка црква је вековима покушавала да оспори култ св. Стефана Штиљановића разним смицалицама – „пером и речју“, али без успеха. Мрзели су га и зато што је донео из Паштровића у Војводину Душанов законик.
ЛИТЕРАТУРА:

1.Пурковић, Ал. М. – Српски владари, Виндзор, Канада, 1958.
2.Павловић, Л. – Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј Смедерево, Смедерево, 1965.
3.Поповић, Сп. Ј. – Житија светих, Манастир свете Ћелије, Ваљево, 1991.
4.Велимировић, Н. (Св. Николај Српски) – Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2000.
5.Живановић, С. – Антропологија и палеопатологија, Пешић и синови, Београд, 2006.
6.Нерешена Тајна владарске гробнице Лазаревића у манастиру Манасија, Европски институт за проучавање древних Словена, Лондон, 2009.

Тренутак историје
04. 03. 2011
Живота Ивановић

“Српско зло” ипак није српско

Западне тајне службе и случај Сребреница

Одјеци и полемике
04. 03. 2011
Вилијам Дорић

Писмо уреднику тајмса из Лос Анђелеса

Драги уредниче,
Пишем с презиром у вези данашњег чланка који се односи на увод АCORN-а, који је написао Џејмс Рејни, и питам се, у каквом то он саможивом свету живи? Као мали размажени дечак он верује да је читаоцима потребна лекција, само зато што он зна најбоље? Или, још горе, Рејни игнорише покварене извештаје Тајмс-овог особља. Нимало се не чудим што је Тајмс на ивици пропасти. Молим се за тај дан.
Да ли Џејмс Рајли верује да је разумно новинарство било приказано у Тајмс-у током целе деценије 90-тих, када је Тајмс одбио да објави и ЈЕДАН ЧЛАНАК који је написао српски новинар, аутор, научник или политички лидер током рата распарчавања старе Југославије? Зачепљати уста супротним погледима није врлина, господине Рејни. Више од једне деценије Керол Вилијамс је бљувала њене расистичке склоности. Она је напала српски народ а онда су ваше новине одбиле да одштампају било какав одговор –благо речено неморлано, или још боље речено безбожно.
Џејмс Окиф и Хана Гајлс нису урадили ништа више у њиховом излагању АCORN-а него Керол Вилијамс у њеном лову вештица на Србе, али са једном великом разликом, Керол Вилијамс је то урадила са злонамерним, расистичким тоном пуном мржње, у којем је користила свој католицизам као оружије да батина Србе у свакој прилици која јој се указала. Џејмс Рајли и његова сорта у Тајмсу требају прво да заведу ред у својој башти пре него што оду да преповедају својим читаоцима шта је добро а шта лоше.
24-ог марта 1999. године, првог дана бомбардовања бивше Југославије овoг писца контактирала je Тајмс-а редакција задужена за инострана дешавања да припреми чланак говорећи из српске перспективе. Ја сам одмах припремио чланак али ми је ваш уредник рекао да «није довољно продоран». Речено другим речима, ја нисам назвао председника Клинтона, Медлин Олбрајт и Ричарда Холбрука копиладима. Међутим, било је у потпуности прихватљиво за Холбрука да назове Србе «Крвничким шупцима». Или да потпреседник Бајден назове Србе: «Неписмени, Нападачи, Убице беба, Силоватељи, Терористи и Фашисти». И ови расистички коментари су били избљувани у само једном Бајденовом појављивању на CNN-у, 1. августа 1993. године.
Конгресмен Дејвид Обеј је назвао Србе «свињама» а следећег дана Тајмс је одштампао карикатуру Срба приказаних као свиње које преврћу пољске нужнике . Не постоји ниво до којег се ваше новине не би спустиле. Све од Хитлеровог времена ни једна нација није била сатанизoвана са оволиким колективном кривицом.
Након што је уредник Тајмса одбио мој чланак, ја сам одмах ступио у везу са Вашингтон Пост-ом који не само да је сматрао да је мој чланак «довољно продоран», него га је објавио два дана после у издању за недељу. Лосанђелоски Тајмс није хтео оштетити њихов рекорд неморалног зачепљања уста него је наставио да ућуткује и сатанизује Србе до дана данашњег. «Слобода штампе» у Тајмсу је добила значење слободе за оног који поседује штампарску пресу – а заборави на оне супротних мишљења. Мора да сте јако поносни са овакво одвратном врстом новинарства? Али ви заборављате да многи од нас имају интернет да разоткријемо ваше ђаволске тактике.
1992. године када је Патријарх Павле, глава Српске православне цркве, посетио ову државу, први српски патријарх у истори да посети Лос Анђелес, Тајмс му је посветио 64 речи на 11-ој страни. У тим истим новинама дали сте Папи пола странице за неки нејасни медицински проблем. Тајмс-ови радници су одбили да интервјуишу српског Патријарха а и да оду на наше религијске службе. Као прва генерација Србина из Америке ја сам био запрепашћен прошле седмице да је Тајмс прибегао занемаривању вести и репортаже Патријархове сахране, једне од најпосећеније сахране у Европи у предходним деценијама којој су присуствовали милиони.
Постоје више од 150.000 Срба у Јужној Калифорнији и преко један милион православних хришћана у Лос Анђелесу, а ви ово називате одговорним новинарством? Да ли је Лос Анђеловски Тајмс поносан на овај гнусан запис? Да искористим господинове Рајнове речи: «Молим вас не зовите ово новинарством».
Превела Никол Марковић, Торонто

Они који долазе
04. 03. 2011
Иван Лаловић

Светлост

Водом из сна оца мога оца

и сина мога сина,

толи жеђ светлости

свитац у свом билу.

Разговори
04. 03. 2011
Душан Видаковић

Плес на оштрици ножа

Разговор са словачким академиком, др Јаном Јанковичем, преводилацем српских драма

Рођен у Повашкој Бистрици пре 67 година, словачки слависта Јан Јанкович далеко је најпродуктивнији преводилац јужнословенских језика у својој земљи, са више од 150 преведених и публикованих наслова. Након дипломског рада о Лази Лазаревићу и доктората посвећеног хрватском романтичару Антуну Немчићу, у својој богатој каријери Јанкович се налазио на више важних позиција, као што су место главног уредника и директора издавачке куће „Веда“ Словачке академије наука, односно научног сарадника и заменика директора братиславског Института за светску књижевност. Од 1991. године у сопственом издавачком предузећу „Југа“ објављује превасходно дела екс-ЈУ простора. Са овим аутором мноштва рукописа научног, есејистичког и публицистичког карактера – међу којима се издваја бриљантна књига „Југославија“, преведена на више великих светских језика – разговарамо на перфектном српском о позоришту и преводилаштву, пре свега, а затим и о словачко-српској наклоности.

 

Из обимне библиографије Ваших радова јасно се уочава приврженост театарској литератури. За потребе словачких позоришта, радија и телевизије превели сте и адаптирали велики број текстова штампаних, затим, у периодици и засебним књигама. Бавили сте се и организацијом представа, да би тај домен својих активности крунисали књигом „Српска драма у Словачкој“. Откуд толико интересовање за драмски израз?

– Вероватно би приличило рећи да сам драму преводио због магије позоришта, услед тога што сам увек неизмерно радознао како “моји” дијалози звуче уживо. Али, превођење драме можда ме је привлачило и због тога што волим пуно да причам и што сам почео као уредник на радију, дакле приватно и професионално одувек сам био поштовалац живе речи. Међу нама, најпре се ради о томе да сам увек био прагматик и радохоличар. Без превођења нисам могао замислити живот и хтео сам задржати преводилачку кондицију и онда кад сам био главни уредник велике издавачке куће и кад времена није било на бацање, а за превођење драме лакше сам га могао наћи. Као ђаво крста, бојао сам се да будем само чиновник.

 

Међутим, могуће је да су и битне функције које сте обављали, на свој начин, допринеле бољој проходности наших писаца ка словачким сценама.

– Није искључено да смо ми, јужнословенска драма и ја, имали среће што сам био главни уредник, дакле човек који се са директорима позоришта сусретао у разним службеним приликама, али њих, нажалост, нисам познавао на почетку своје каријере: коначно, сваки преводилац улази у позориште на мала врата, као и набављач за бифе. На „даскама које живот значе“ преводилац се не нађе чак ни на премијери свог превода. Са позориштима сам почео сарађивати релативно касно – половином седамдесетих година прошлог века. Бивша Југославија имала је, додуше, довољно добрих позоришних текстова, али се они најатрактивнији нису смели постављати. А превођење драмског текста представља својеврсну специфичност, међутим та тема захтева већи простор, па ћу то овако сажети: код превођења за позориште, преводилац се мора апсолутно трансформисати у човека позоришта, како у одабиру дела, тако и при самом превођењу. Он мора осећати позориште и радити за позориште.

Јасно је да су захваљујући Вама, многи овдашњи аутори „проговорили“ у Словачкој, па, ипак, колика је, реално, свест стручне јавности и публике у Вашој земљи о вредностима српске драматургије.

– Одговор није једноставан. Неоспорно је да традиционално добре словачко-српске и, шире, словачко-југословенске везе имају одјек и у драмској уметности. Штампање превода драме следи општу ситуацију словачког уметничког превода – значи да превода драме има релативно пуно, у сваком случају Словаци су, по броју преведених књига из књижевности бивше Југославије, трећи на свету, иза Руса и Чеха. Истовремено, можемо говорити и о извесном преферирању јужнословенских књижевности, посебно ако упоређујемо број превода са преводима из књижевности мање бројних народа. Но, ситуација са позоришним преводима је сасвим карактеристична. Како се историјом уметничког превода, већ годинама, озбиљно бавим, могу рећи да је позоришна средина „неумољива“ и много више него издаваштво захтева строг избор. Прво: одабрани комад мора задовољити низ специфичних критеријаума, а, пре свега, задовољити основну чињеницу да је позориште колективна уметност. То значи да комад мора одговарати тренутном концепту позоришта, укусу и уметничким тенденцијама режисера, могућностима и потребама ансамбла, па сам, на пример, нови превод Војновићеве „Смрти мајке Југовића“ припремао за познату глумицу која је славила јубилеј што је тражило велику улогу, док је други превод, тако, чекао у досијеу позоришта десет година док нису били на располагању одговарајући глумци…

И „ликови с оне стране рампе“ су неизбежан чинилац позоришних илузија.

– Апослутно, позориште воли проверене писце који гарантују успех код публике и пуне благајне и то је један од разлога зашто се, између два светска рата, из српске драмске литературе, на професионалним сценама играо само Нушић. Исто тако, српска драма је увек примана у јужнословенском контексту, што значи да је одабрани српски драмски писац морао бити у рангу тренутно најзначајнијих, најпознатијих и, у ширем европском контексту, признатих писца из других јужнословенских средина. Све се то лепо очитовало на позадини жанра: Нушић је, између два рата, неоспорно, био најзначајнији комедиограф ваших простора па су се играле само његове комедије. Са друге стране, изводиле су се озбиљне драме Крлеже и Беговића, који су, у датом моменту, били на врху тог жанра у бившој Југославији, што не значи да тадашња српска драма није имала велика имена, него говори колико су позоришни механизми стварно захтевни. Све ово је важило је, пре свега, у периоду између два рата који карактерише континуитет наших односа и када позориште није било оптерећено политичким императивима. Након Другог светског рата, ситуација се променила, али о томе сам писао у помињаној књизи „Српска драма у Словачкој“.

Узимајући све наведено у обзир, чини се да је само лидерска позиција Душана Ковачевића неприкосновена.

– Без сумње. Недавно се навршило четрвт века његове присутности на словачким сценама. Све је почело, данас већ давне, 1984. године када је његов „Сабирни центар“, више од две сезоне, непрекидно извођен на главној сцени Словачког Народног позоришту у Братислави, а паралелно на сценама у Мартину и Прешову. До тада, таквог успеха није имао ни Нушић који је био веома популаран у Словачкој. Затим су уследеле инсценације осталих Душкових комада, укупно 14 премијера. Игран је широм Словачке, његове представе су имале велики успех код публике, излазиле су јако лепе критике, студије. Објављена 1991. године, „Балкански шпијун и друге драме“ била је прва књига драма не само једног српског, него уопште јужнословенског писца у мојој земљи и од посебног је значаја што је изашла у коедицији словачких издавачких куће „Југа“ из Братиславе и „Обзор“ из Новога Сада. Пре седам година написао сам и публиковао монографију „Наш Душко Ковачевић или Душков марш на Словачку“ што је прва књига посвећена српском и јужнословенском драмском писцу у Словачкој. Душан Ковачевић је, у ствари, био једини српски интелекуталац познат широј јавности – не дешава се често да страни драмски писац има слику и интервју на насловној страници најчитанијег озбиљног дневног листа у Словачкој! Посебно треба споменути да је ТВ адаптација његовог „Професионалца“ направљена у Братислави добила је награду на референтном фестивалу у Кану.

Негде је, једном приликом, чак речено да се Душан Ковачевић слободно може сматрати и словачким драмским писацем.

– Тако гласи наслов текста у броју „НИНа“ посвећеном 60. годишњици његовог рођења и ту се, заиста, не ради о новинарском претеривању. Душан Ковачевић је словачки драматичар не само зато што је писац за свако позориште, већ због тога што су теме његових драма нама, Словацима, толико блиске, као што су нам блиски темперамент и менталитет његових ликова. Ковачевић је тако посато део историје словачке драмске уметности. Нема, у дугогодишњој традицији словачко-српских позоришних веза, српског писца који је у Словачкој више извођен. Ковачевић је аутор за све режиме, али и дисидент у свим режимима. Тако је у Словачкој и прихватан. Ковачевић се у Словачкој сматра живим класиком. У протеклим годинама, то је био једини познатији југословенски интелектуалац од поверења и аторитета.

Ускоро ће се навршити столеће од како је драма неког српског писца први пут изведена у Словачкој.

– Како су Словаци пре настанка Чехословачке 1918. године живели у неслободи, нису имали професионалну сцену где би изводили комаде на матерњем језику. Насупрот томе, постојао је читав низ аматерских ансамбала и један од њих је 1911. године играо Трифковићеву комедију „Пола вина поле воде“. Од тада било је приближно 200 инсценација драма српских писаца у позориштима, на радију и телевизији – од тога приближно 40 на професионалним сценама. Узгред, аутор првог извођеног српског комада, Коста Трифковић, студирао је у Словачкој. Штампање превода српске драме је мало старијег датума – почело је 1904. када је публикована „Балканска царица“ Николе Петровића, а првог Нушића смо штампали 1910. године. До сада је у преводу на словачки штампано око осамдесетак српских драма.

Чини се да у супротном смеру не постоји комуникација истог интензитета, можда и зато што ми немамо свог Јана Јанковича. Па шта бисте нам, онда, Ви препоручили – којег словачког драмског писца би неизоставно ваљало играти у Србији?

– На ово питање постоји само један одговор који важи у теорији и пракси уметничког превода: свака средина бира према својим потребама и могућностима. Но, без сумње, има словачких писца који заслужују да буду играни у Србији. Надам се да неки сигнали продубљивања директних веза између српског и словачког позоришта наговештавају бољу будућност за словачку драму на српским сценама, а ту, у првом реду, мислим на интензивније посете људи из „Стеријиног позорја“ и директора београдског Народног позоришта у Словачкој, те гостовања позоришта у једној и другој земљи. Верујем да ће убрзо неки српски преводилац понудити вашим театарским кућама превод драме словачког аутора – пауза је стварно дуга. А можда ће се десити и оно шта се у историји већ једном догодило – након што је Коста Руварац превео Палариков комад „Дротар“ који је штампан и игран у Новом Саду 1866. године, словачка драматургија се вратила на српске сцене тек седам деценија касније. Наиме, 1933. године је војвођански Словак Андреј Врбацки превео Стодолов драмски текст „Каријера Јошка Пучика“ који је, у режији Јосипа Кулунџића, 1933. године премијерно изведен на сцени Народног позоришта у Београду.

Откуда толика Ваша наклоност према Србији, односно јужнословенским народима уопште?

– Када сам, почетком шездесетих година прошлог века, студирао на Филозофском факултету у Братислави, Југославија је била земља која је фасцинирала младе. Слободна, отворена за нове идеје из света, а истовремено тако своја. Политички – забрањено воће, јер је била земља јеретичког социјализма. Тадашњи српскохрватски почели смо учити у врло бедним условима: увече смо се налазили у предаваоници која није грејана, доктор Фридецки долазио би у изношеном хубертусу и доносио нам своје старе истрошене књиге јер нових није било. Професор није постао богатији ни наредних година, за крзна и аутомобиле није зарадио нико ко се бавио том дисциплином. Но још је било горе то што је свако ко се професионално бавио југословенским књижевним темама био сумњив. Био је то плес на оштрици ножа. А нож је понекад умео дубоко да засече…

У тадашњу Југославију први пут стижете као двадесетогодишњак.

– Радо се сећам свог првог путовања – било је то далеке 1963. године, тада није било никаквих међунароних уговора, камоли сумњивих фондација. На свој трошак су ме приватно позвали омладинци којима сам те године био тумач у бившој Чехословачкој. Становао сам у Београду код Момчила Баљака, српски ме учила његова мајка Софија – и то је разлог зашто сам своју књигу „Српска драма у Словачкој“, четири деценије касније, посветио управо њима двома. И још нешто – сваки од пријатеља ми је тада поклонио неке књиге које све чувам до данашњег дана! Једна од њих била је врло занимљива публикација „Југославија“, но већ тада сам се заверио да ћу једног лепог дана написати још бољу књигу истог типа. Након готово тридесет година, успео сам у тој намери: моја књига „Југославија“ је изашла на немачком, француском, пољском и словачком, штавише од немачког издања тадашња Југославија је купила 2000 примерка. Новинар братиславског „Вечерњака“ насловио је свој чланак тим поводом, „Продали смо Југославију Југословенима“. Укратко, младалачки пркос и славистичка оријентација довели су ме у наручје књижевности која ми је постала судбина. Почеци јесу били тешки, но издражао сам – како се каже, првих тридесет годинаје најтеже, а онда већ иде.

Ове године „пунолетство“ слави Ваша издавачка кућа симптоматичног имена „Југа“.

– ”Југу“ сам основао почетком деведесетих година прошлог века у Братислави и, до сада, публиковао 138 књига. Поред дела значајних словачких пиасца, те различитих серијала, као што су они аутора из Канаде, затим о историји медицине, из области права или прва Историје Шпаније на словачком језику, знатан део продукције представљају књиге стваралаца из бивше Југославије. Посебно се истичу преводи 38 романа Марије Јурић Загорке и драмска књижевности, три књиге драма и комедија Мира Гаврана, две књиге драма Винка Медерндорфера, књига драма и комедија покојног Милана Гргића. Дужи низ година, „Југа“ посебну пажњу поклања Душку Ковачевићу – прва књига мог изадавачког предузећа био је избор Ковачевићевих драма „Балкански шпијун“, да би, затим, 1992. године уследила и његова „Урнебесна трагедија“ коју је пратило извођење истог комада у Словачком народном позоришту у Братислави. Такође, 2002. године написао сам и штампао, већ помињану, књигу „Наш Душко Ковачевић или Душков марш на Словачку“.

 

– „Југа“ је била издавач и неколико Ваших дела која се тичу ових простора.

– Најпре то је била есејистичка књига „Бојеви Црногораца и чежње Словака“ 2004. године, затим „Речник преводилаца са библиографијом превода са македонског, српског, хрватског и словеначкогј језика“ 2005. године и, коначно, већ помињана, „Српска драма у Словачкој“ 2006. Све ове књиге су изашле уз помоћ Министарства културе Словачке, односно Словачке академије наука. Надам се да ће министарства културе Србије и Словачке ове године пронаћи средства за књигу драма Душка Ковачевића „Доктор шустер“. И, да не заборавим, Издавачка кућа „Југа“ носилац је престижне Награду Јана Холеха за 1999. годину.

 

Тренутно је актуелна Ваша капитална хрестоматија „Поезија словачко-српске узајамности 1827-1938. – Буквар братимљења“, коју сте промовислаи и у Новом Саду.

– О пријатељским везама Словачке и Србије не умем говорити сажето, знам о томе да пишем само обимне књиге као што је ова најновија од 550 страница која говори о узајамним општим и, посебно, књижевним везама и превођењу од 1827. до 1938. године. На маргинама књиге „Поезија словачко-српске узајамности“ могу рећи исто што вреди и иначе: смисао свог посла видим у томе што верујем у искрене осећаје, али се не ослањам искључиво на њих. Верујем и књижевној уметности, али се ни у њу не поуздавам потпуно. Не поуздавам се ни у науку о књижевности, али упркос томе верујем да је најпогодније ако покушам стопити осећајну и разумску димензију наших односа. С друге стране, верујем сили логичких аргумената. Али знам и то да у временима компјутера, поготово младе генерације, треба придобијати уз минимум сентимента и максимум уверљиве бинарне рационалности. Историја уметничког превођења једнако се усмерује естетској и идејној страни књижевних дела, дакле, може се рећи не само како већ и зашто смо се волели и осећали узајамне симпатије. А од тога зашто врло се лепо може извести зашто смо овакви данас, зашто таквима желимо, ако уистину желимо, остати и у будућој Европи. Историја ће и надаље бити учитељица живота, а ми морамо бити паметни ученици. Историја нас мора поучити пре свега томе да сопствену историју сами пишемо, јер само ми знамо шта је за нас најбоље. Историја не пружа само мудрост, већ и снагу и храброст.

 

Дуг је списак награда које сте заслужили за своју опсежну и вишедеценијску преводилачку активност, како у Словачкој, тако и у Македонији и Хрватској. У нашој земљи „Стеријино позорје“ Вам је 1994. године доделило Награду за превођење и популаризацију српске драме, а затим и своју Јубиларну плакету поводом пола века постојања. Пре пет година сте добили и годишњу награду Српског ПЕН центра.

– Искрено да кажем: волим све награде. Најпре, оне су гориво за мој преводилачки, публицистички, па и научни мотор, а онда – човек окићен наградама има пуно више успеха кад са шеширом у руци проси помоћ по различитим институцијама како би штампао или, на неки други начин, остварио своје изуме. Мој случај сведочи о томе да перпетуум мобиле постоји.

 

 

 

 

 

 

Page 3 of 4
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2025