Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

а) Растакање идентитета и опојност новога и туђега
Ера интеграције и глобализације истовремено је и ера дезинте-
грације, фрагментације и прекомпоновања животних и смисао-
них веза и чинилаца. Неутралисање разлика, при чему оне ду-
бинске и даље остају, уједначавање образаца понашања и бриса-
ње органских кругова људства и карика људске свијести, које
поспјешује савремена цивилизација, доспијевају са површинске
равни у дубине психичке и друштвене стварности у којима иза-
зивају још несхваћене и непредвиђене потресе, претумбавања
и кризе. Ти потреси, претумбавања и кризе, најчешће слабо
уочљиви и занемаривани због свог подмуклог утицаја и убрзане
ритмике живота, испољавају се на различите начине. Један од
познатих и признатих, иако недовољно схваћени, начин тог испо-
љавања јесте и растакање и криза идентитета. Зато се поставља
питање, шта је то идентитет, о коме се тако пуно говори, пише
и мисли? Како се баш у дубље схваћеној кризи идентитета очи-
тује свеопшта криза наше индустријске и научно-техничке ци-
вилизације? Питање је овдје и какве везе имају криза и растакање
идентитета са српским језиком, именом и писмом као важним
чиниоцима српског националног бића и идентитета?
Покушаћу на ова питања да одговорим на сљедећи начин.
Идентитет се испољава у различитим видовима и на различите
начине. Зато и говоримо о различитим врстама идентитета, на
примјер, о идентитету мисаоне свијести, личном идентитету,
вјерском, језичком, националном, или пак, завичајном идентите-
ту. Као људски идентитет, он је дејствен у свим видовима и свим
облицима свога испољавања, али га ниједан посебни облик
не исцрпљује у потпуности. Рекао бих да га не исцрпљује ни
укупност његових видова и облика испољавања. Ближе је истини
да је човјеков идентитет такав чинилац људске природе и бића
који као несупстанцијалан по својој природи, дјелује на људску
природу и постојање на супстанцијалан начин. То ће рећи, суп-
станцијалан и неопходан по своме дејству и стварном утицају, он
није супстанцијалан као аутономни чинилац попут личности,
духа или слободе као чинилаца човјека као самобитног бића.
“Извирући негдје из изворишта људског бића и самих логоса
бића идентитет на свеобухватан али загонетан начин прониче
све слојеве људске природе и бића почев од генског кода, преко
органског тјелесног живота и душевног живота све до личног и
духовног живота и личне самосвијести. Стога је идентитет човјека
на неки чудан начин уткан у људску природу и егзистенцију не
мање изворно од ума и слободе, али ипак другачије, са другачијим
статусом и начином функционисања” 2) .
Тај и такав идентитет представља базични и конструктивни
чинилац човјековог живота и егзистенције који “поспјешује њи-
хову смисленост и уређеност, пружа им правац и смјер дјеловања”,
као и “вриједносну оријентацију за мисаону и практичну раван
живота”. Уз то идентитет и идентитети “уобличују и стилизују
кругове људства, згушњавају људску егзистенцију и пружају јој
емотивни набој, обезбјеђују ослонац и сигурност, посредују осје-
ћај извјесности нада и перспектива”. Имамо ли у виду да иден-
титет означава такође и јединственост и незамјењивост индиви-
дуалног људског бића и личности, њихов неотуђиви интегритет и
достојанство, па тиме и неповредивост људског бића и личности,
онда се, захваљујући идентитету, човјек показује као самобитно,
мисаоно и слободно биће предиспонирано и способно за морал-
но понашање, духовно усавршавање и стваралачки однос према
свијету и животу. Отуда слиједи да човјек као биће таквих особених
квалитета и вриједности оправдано заслужује поштовање и
дубоко уважавање од стране људи. Како појединачни човјек и
личност, тако и самобитни изворни народи попут српског народа.
Наша неприродна, вјештачка и изопачена цивилизација не-
пријатељска је према свим органским облицима живота и при-
родном поретку постојања. Здраву логику ума и расуђивања она
потискује и изврће, а природне идентитете попут личног, наци-
оналног, вјерског или језичког, рецимо, скрнави и неутралише,
већ и тиме што поспјешује и фаворизује неприродне и измишљене
идентитете хомосексуалаца, феминисткиња, секташа или слич-
них категорија унесрећених људи. Заклањајући се иза хуманих
начела, она подрива саме основе хуманости у човјеку и људима, у
људској свијести и психичкој стварности. Умјесто да уцјеловљује
и подржава развиће органских и природних облика људства и
идентитета, који би омогућавали стабилну и осмишљену, садржајну
и позитивно усмјерену егзистенцију човјека и народа, она својом
природом и болесним карактером производи раскоријењене,
отуђене и очајне људе лишене животног ослонца, наде и вјере
у смисао живљења. На мјесто да јача здраве и усавршитељне
доживљаје човјекове јединствености, интегритета и достојанства,
она их немилосрдно гази својим видљивим и невидљивим
подмуклим механизмима. Тако она продукује кризу и растакање
идентитета као битијне окоснице и функционалног формативног
чиниоца човјека као самобитног бића, којој захваљујемо здраву
устројеност, центрираност и усмјереност човјекове егзистенције.
С друге стране, опет, та несретна цивилизација, ми са њом и у
њој, порађа људе без идентитета, са окрњеним идентитетом,
или пак са неком врстом покретног и транзитног идентитета.
А такви људи представљају шаролику лепезу соја безличних
људи, без правог језгра зреле и самосвјесне људске личности, без
истинске части и поноса, савјести и достојанства, без личног
интегритета и сопствене памети, људи са маном и окрњеном
индивидуалношћу, неким личним дефектом који указује на
некомплетну и недовршену људску личност и биће које више
ствара раздор у друштвеној заједници, него што представља
здраву карику у друштвеном поретку. Па и ако нису све психичке
болести и патње изазване кризом и растакањем идентитета,
већ и другим узроцима, оне се ипак испољавају посредством
проблема идентитета и кроз његову мањкавост и одсуство. Када
помињем људе са покретним и транзитним идентитетом, онда
имам у виду заправо један тип људског идентитета у настајању,
изазваног свеопштом ужурбаношћу савременог начина живота
и покренутошћу људи у ширим размјерама, који се појављује у
бујици живота савременог свијета на тај начин што одређене
категорије људи, у жељи за бољим и лагоднијим животом, стресају
са себе супстанцу старог идентитета и на путу ка новоме усвајају
елементе другачијег и туђег идентитета. Само тај пут, било да је
хотимичан било да је наметнут околностима живота, ријетко и
само покаткада, ако уопште икада, завршава успјешно. Будући да
тај пут у нови идентитет, у нови живот и нови и другачији свијет
обавезно изискује раскорјењивање, одрођавање и излажење из
отачаствених врелишта живота и материнског окриља властитог
језика и свијета, те прекидање животодавних спона са њима,
он никада, по мом расуђивању, не може да се заврши и срећно
и успјешно. Јер, у окриље новог идентитета не може се ући ни у
старом руху ни са старим срцем. Или се претходно и старо биће
мора сасвим презрети и одбацити, а ново обличје свим срцем
пригрлити, или се пут у нови идентитет и живот неће успјешно
окончати. Раздор и напуклина у души остаје и онда када човјек
настоји да испоштује вриједност старога и усвоји правила новога
идентитета и живота. У том смислу покретни и транзитни
идентитет, као све масовнија појава нашег свијета, умјесто да
буде привремен, постаје трајна бољка савременог човјека. По
свему судећи он је подједнако неуспјешан и болестан као што су
болесни градови новог свијета, за које је савремени француски
антрополог Клод Леви Строс говорио да брзо живе, да се не-
умјерено и грозничаво шире, па онда, лоше рађени, морају на
брзину опет лоше обнављати. Зато су они по његовом мишљењу
“хронично болесни, вјечито су млади, али никад здрави” 3) .
Не треба се варати па мислити како покретни или транзитни
идентитет настаје само расељавањем људи у друге средине,
државе и поднебља, преласком у другачије свијетове од њиховог.
Он настаје нажалост и из ритма животне свакодневнице на-
шег доба, који нас све узнемирује и дестабилизује, покреће и
управља у све новије убрзање, све интензивније трошење и
_________________________
1) Радивоје Керовић, “Преумљење и српско становиште”. НУБ (Народна
и универзитетска библотека Републике Српске), Бањалука, 2019. Стр.
231-267.
2) Керовић, Радивоје, Самобитност и достојанство, Бернар/Ризница,
Стари Бановци/Београд – Бања Лука, 2015, стр. 211.
3) Погледати, Строс, Клод Леви, Тужни тропи, Zepter Book World,
Београд, 1999, стр. 69/70.