Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

имао исту сврху и одржавао се на исти начин као и било који
српски сабор, с једном једином разликом: данашњи кривци не
ваде више усијано гвожђе или камен на сабору, док пјесници
обављају своје расправе на другим, за то одређеним мјестима. А
тек ведска шрава с њеним жртвеним колачима, медом и шомом!
Од оних дана до наших српска слава се слави на исти начин, уз
исте молитве, исте жеље и уз исте поздраве домаћину, домаћици,
њиховом породу, њиховом имању и живежи... Српско народно и
обредно пјевање је из оних давних дана, а извјесне српске пјесме,
везане уз карактеристичне српске обичаје, поводом разних праз-
ника – вјероватно се од онда нису измијениле ни за један тон...
Сви мотиви узвишене и јединствене српске народне поезије,
налазе се већ у Ведама, а српско право је само наставак ведског
права...” 8) .
Како и не би било тако како племенита госпођа Пјановић
казује када су и Веде и ведска писменост у давна времена по
Анатолију Кљосову донијете у Индију из балканске постојбине.
Не само што је српски језик самоникао и самотворан, према
бројним истраживачима и зналцима, већ је он толико богат и
лијеп да изазива дивљење. Врло похвалне ријечи о њему ће
изрећи и француски научник Емил Буе, које наводи госпођа
Пјановић. Те ријечи гласе: “Српски језик је богат, лаконски, енер-
гичан и хармоничан; он подједнако добро пристаје и мушком
и женском полу и употребљава се исто тако срећно за опјевање
љубавних њежности, као и великих и крвавих подвига бога
Марса; српски сједињава број са мјером; он је звучан, отмјен,
говорнички, снажан; то је уједно исто тако језик јунака као и
говорника. Србин говори лаганије од Нијемца правећи паузе и
на начин који се дивно прилагођава дебатама. Никаква дискусија
на неком европском језику не подсјећа нас више на пристојност и
рјечистост енглеских говора као она која се одражава на српском.
Сва разлика је у томе, што је Енглез одвећ флегматичан и хладан
у својој унутрашњости, док душу Србина загријева јужно сунце...
Конструкција српских реченица је тако једноставна, Срби имају
толико смисла за прецизност, њихова машта је тако чудесно
источњачка, свако говори тако пристојно, кад на њега дође ред,
да можемо само да се дивимо њиховом језику, упоређеном с
муцањем Грка, праћеним гестикулацијом и честим прекидима
присутних, или с француским и италијанским одвећ надувеним
и пуним реторичког цвијећа, или пак с језиком натмурених
Нијемаца, са њиховим реченицама при којима се губи дах и с
њиховом особином да љепоту упола обавијају велом. Ако су
икада један језик и један народ били створени за владавину с
јавним расправама то су сигурно српски језик и српски народ” 9) .

в) Значење матерњег језика и властитог имена
У нашем вјештачком свијету све природно и изворно, све оно
што је самоникло и што је изашло из Божјих руку занемарено
је и потцијењено. Осиљени и демонизовани човјек умишља да
све може ставити под контролу, све произвести, изнова и по
сво-ме нахођењу конструисати и саздати. Његова незајажљива
и наопака воља за моћи све подвргава бројним манипулацијама
и подметањима. Такав случај је и са језиком, па онда на особен
начин и са српским језиком. Минули вијек савремене историје
није био само вијек великих и грозних ратова и друштвених не-
мира и превирања, већ је он био и вијек на чијим почецима се
научна мисао, тобоже у научне и сазнајне сврхе, упињала да ство-
ри савршени вјештачки језик у виду језика физикалне науке, ко-
ји би својом значењском прецизношћу надмашивао природне
језике, па онда постао и узорни језик за науку и научни израз као
такве. При томе се заборавља да је такав научни физикализам
подржан својеврсним идеолошко – политичким пројектом и пре-
ћутним схватањем свијета и људског друштва. С друге стране,
опет, искуство модерне егзактне науке показује да је и наука била
најискључивија и најагресивнија управо онда када је глумила
највећу непристрасност и објективност, а заправо пристајала да
се стави у службу остварења најприземнијих идеолошко-поли-
тичких програма и циљева. Но било како било, када је о зна-
чењу и улози природног језика ријеч у људском животу и посто-
јању, зрно мудрости налазимо такође у размишљањима најистак-
нутијих научника. Тако је и велики њемачки физичар Вернер
Хајзенберг сагледао да су “појмови природног језика, колико год
да су нејасно одређени, ...стабилнији у проширивању нашег зна-
ња него прецизни термини научног језика, који су изведени као
идеализација из тек ограничених група појава” 10) . А то је тако
због тога што појмови природног језика израстају из непосредне
везе језика са стварношћу, коју језик репрезентује, док су научни
појмови као апстракције и идеализације изгубили битијну везу са
стварношћу самом. Отуда је природни језик не само референтни
оквир и ослонац за свако искуство и сазнање, па и оно научно, већ
је он и у сазнајном смислу супериорнији од било каквог вјештач-
ког језика, па био он и “строго” научни.
Незаобилазно значење природног и говорног матерњег језика
како за људско битисање и споразумијевање у свијету тако и
за саму науку и научно сазнање, схватио је и истакао и велики
представник физикализма у науци Карл Фридрих фон Вајцзекер,
Хајзенбергов ученик и сарадник. Да природни говорни језик сам
отвара поље разумијевања као таквога, те омогућује искуствену
и мисаону везу са стварношћу и свијетом, па онда тиме пружа
и одређено сазнање свијета на једном изворном нивоу, било је и
њему јасно. Зато је и изрекао сљедеће расуђивање о живом го-
ворном, матерњем језику: “Језик којим говоримо уједно се увијек
већ креће у медијуму истине. Кад не би било тако, онда ни на који
начин не би била могућа ни наука. Али он се у медијуму истине не
креће само тако да би нам потврдио гарантовану или такозвану
апсолутну истину, него се он у медијуму истине креће тако да у
истину продремо дубље него раније” 11) .
Матерњи језик упијамо још као дјеца са мајчиним млијеком
и као мајчино млијеко. А дјечји ум и дјечија мисао јесу упијајући
ум и упијајућа мисао, како ће то показати луцидна Марија
Монтесори. Матерњи језик је много драгоцјенији него што је
живи говорни језик или језици уопште. Он нам отвара један
свијет и уводи нас у нашу људску стварност, у људски свијет
словесних и самосвјесних бића. Као изворни чинилац нашег
интимног, субјективног и индивидуалног бића, он нам омогућује
да узрастамо и сазријевамо као људи међу људима, као личности
међу личностима, да уобличујемо сопствено постојање и налазимо
своју животну срећу, откривамо смисао и корачамо путањом
живота као чланови заједнице, крвни сродници, саплеменици
и бића повезана органским нитима са другим људским бићима.
Матерњи језик нам пружа изворну и јединствену оптику и виђење
свијета и нас самих у свијету, наших органских повезаности са
природом, свијетом и Богом као битијним ослонцем и основом
смислене егзистенције. Колико год смо дужни и одговорни језику
као таквоме, ми смо заправо дужни и одговорни изворном ма-
терњем језику. Јер њиме говоримо, њиме јесмо и у њему јесмо
као говорни субјекти и бића која се споразумијевају, бића која
искушавају свијет и сопствено постојање, разумијевају и сазнају
ствари, опште као мислена бића и крећу се у пољу духа и духовног
познања. Онтолошко првенство матерњег језика, као изворног
природног језика, огледа се и у именовању, у властитом имену и
имену народа. Јер ако је садашњи људски језик макар дјелимично
сачувао моћ стваралачког именовања и прецизног изражавања
значења ријечи, каквом је располагао првобитни човјеков језик,
онда је то сачувао у матерњем језику. Име тог језика у нас је
истовјетно имену српског народа и у њему је садржано и властито
лично име сваког од нас као чланова националне заједнице. А
особеност, јединственост и незамјењивост властитог имена сваког
човјека, преко матерњег језика узидана је у лични и национални
идентитет сваког од нас. А властито лично име није само знак
препознавања неке личности у животу, или у семантичком пољу
језика, већ оно има много дубље коријене. Премда оно, може бити,
не преодређује у потпуности носиоца имена као индивидуално
људско биће, оно је ипак тијесно повезано са његовом животном
путањом и судбином, рекао бих и са његовим духовним бићем и
људским назначењем. Личним именом човјек је као јединствено
и непоновљиво, самобитно и боголико биће препознатљиви члан
_________________________
8) Пјановић Луковић, Олга, Срби ... народ најстарији, књ. 2, 4. изд.,
Мирослав, Београд, 2013, стр. 229/230.
9) Пјанови Луковић, Олга, Срби ... народ најстарији, књ. 2, стр. 263/264.
10) Погледати, Хајзенберг, Вернер, Физика и филозофија, Алеф, Градац,
Чачак/Београд, 2000, стр. 125.
11) Вајцзекер, Карл Фридрих, Јединство природе, Логос, Сарајево, 1988,
стр. 63.