Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

д) Језик, име и писмо као базични чиниоци српског идентитета
Несумњиво је да су језик, име и писмо базни чиниоци српског
идентитета и националног бића. У прилог томе аргументовао
сам и показао да ћирилично писмо својом природом и својим
особеностима игра улогу суштаственог чиниоца српског духов-
ног бића и националног идентитета. Зато само оно може да се
сматра изворним и матичним српским писмом, које је у складу
са природом српског језика и духом српског народа. Међутим, у
свијести савременог српског човјека још увијек постоји опасна и
крајње штетна недореченост по питању писма. Она се састоји у
томе што је српски народ, у релативно скорије вријеме, почео да
се користи и латиничним писмом, које је ушло у веома широку
употребу, тако да пријети да истисне ћирилично писмо. Због тога
данас имамо и у научним круговима људе који сматрају да су ова
два писма једнаковриједна, па према томе оба употребљива као
национално писмо. Имамо и оне који сматрају да је ћирилица
додуше првобитно и изворно српско писмо, али и да се латиница
наметнула, па да је, стога, сасвим легитимно да се и она користи
као национално писмо. Ово опасно и штетно мишљење подржа-
вају чак и филолози србистичке оријентације, који би требало
да имају у виду унутрашњу структуралну повезаност природе
српског језика и природе србичког ћириличног писма, а онда
њихове суштинске везе са духом српског народа као таквога.
Стога ћу се овдје, како бих појаснио своје виђење и становиште
по питању писма као чиниоца националног иднетитета, укратко
осврнути на надореченост и штетност таквог размишљања и
залагања наших угледних филолога. Управо због стратешких и
националних разлога, на основама постулата о добробићу срп-
ског човјека и народа. Такође без улажења у појединости, чије би
подробније расправљање изискивало цијелу једну књигу. Толико
би било потребно да се разјасне противрјечности тзв. српског
филолошког програма који подразумијева двоазбучје.
Наиме, мишљења сам да српски филолошки програм узет као
такав, чак и у свом чистом облику, какав још није развијен, може
да представља један од битних чинилаца српског националног
програма, али никако једини и полазни. Он сам заправо изискује
једно темељније философско заснивање и легитимисање. То ће
рећи, и чисти српски филолошки програм треба да почива на
широј основи једне философије свијета и човјека, потом на
основама једне теорије националне културе и језика као свијета
живота, односно на основама философије српског народа као
самобитног, самониклог и изворног народа.
Уколико то није случај, а са србистичким филолошким програм
то заиста није случај, онда је тај програм у мисаоном смислу
незаснован и нелегитимисан, произвољан и позитивистички у
смислу националног интереса. Јер он баштини болесне и штетне
идеје југословенства, иако прави разлику између хрватске и
српске идеје југословенства, и србохрватистике, и када се залаже
за српско име и поријекло језика и књижевности, и двоазбучности,
која је нечувен и неодржив случај у образованости било којег
нормалног и словесног народа. У погледу схватања народа, он
се држи националног имена језика и етничког поријекла, а за-
немарује остале чиниоце националног бића и идентитета, попут
духа, вјере, менталног склопа и етоса и сл. Српски народ не схвата
као самобитни, самоникли, изворни и самотворни народ, већ из
неповољног модерног и савременог стања народа и међународног
контекста конформно и позитивистички изводи закључке о њему
и његовом идентитету, националном бићу и постојању. Велика
је невоља савременог човјека што мисли да мора и у духу да се
повинује невриједностима и захтјевима времена, да се прилагоди
исквареном свијету болесне свијести и осјећања, умјесто да
ради на самоисцјељењу и пронађе прибјежиште у истини и
спасоносном духу. Српски човјек мисли, као и српски филолози и
философи, да све мора да се збива како се збива, па као фаталиста
вјерује у моћ голе стварности и демонизоване умности.
Ретроспективно посматрано, сва настојања српске и србис-
тичке филологије била су закашњела и посљедична, ре-активна,
умјесто да буду про-активна и перспективистичка. Заражена
увезеним и подметнутим, штетним и болесним идејама југо-
словенства и двоазбучја, и србистичка мисао се ваља у калежу
недомишљених и неодрживих модела, слиједи туђу неспретност,
умјесто да буде паметнија. У мисаоном смислу она не почива
на јасним основама, већ емпиријско очајно стање језика и пис-
ма узима као полазиште за будућност, а заправо прећутно ве-
рификује искварено и болесно стање ума и свијести народа. Када
бојажљиво тражи ситне уступке и признања исправности својих
начела од тобожње научне јавности, филолошка мисао собом
открива комплекс инфериорности и имплицитно присуство на-
ционалног самопрезира. Начело, – ми као други – омогућује само
другоразредну позицију, а никада просперитетнију проходност
у будућност.
Данас је послање мисленога ума, међутим, у томе да из тра-
гичне прошлости и обесхрабрујуће садашњости мисли за бољу
будућност, да је призива и моделује. А то је могуће, у мјери и на
начин на који је то могуће, само на основама јасних идеја и јасних
расуђивања, непротиврјечних појмова и одрживих и здравих
животних пракси. Чисто и здраво национално становиште, та-
кође је могуће уобличити једино на темељима јасних идеја и раз-
мишљања. Та размишљања недвосмислено нам казују да је посве
погрешно, штетно и збуњујуће разорни образац југословенства
и двоазбучја преносити у аманет будућим нараштајима српског
народа. И југословенство и двоазбучје воде даљем растакању
и слабљењу српског националног идентитета и самосвијести.
Зато се ја залажем за преумљење, преображај и препород Срба
православне вјере и хришћанског духа, које би омогућило ис-
цјељење и интеграцију српске националне повијесне свијести,
његовање чисто српског становишта и позиције на основама
ћирилице, православља и изворног србичког духа и етоса. По-
требан је нови почетак у виду чистог српског становишта и
обрасца, уз отклањање канцерогеног ткива емпиријског стања
српске самосвијести. Српски филолошки програм, чији је кључни
гласноговорник уважени професор Петар Милосављевић, који се
заснива на имену језика и етноса, иако фактички и историјски
тачан, неповољан је по будућност српског народа, уколико укљу-
чује двоазбучје. Мишљења сам да српском народу не треба ни-
какво југословенство, никакво словенство или славизам, никакво
византијство, или пак европејство. Све су то магловите идеје и
идеолошко–политички и пропагандни вируси подметнути и
подметани српском народу у циљу његовог збуњивања, раскор-
јењивања и однарођавања. Они су свагда водили заметању и
прећуткивању српског имена и дјела, стваралашта и културе,
помућивању српске вјере и обрасца живота и расуђивања...
Српском народу као древном и првобитном народу, затамњене
прошлости и фалсификоване историје, потребни су нови почетак
и нове куће. Базу за тај нови почетак чини српско становиште,
као теоријска кућа народа и самосвјесна подлога за уобличење
српске културе и свијета живота, а нова српска јединствена
држава треба да представља практички организациони облик и
кућу за наш народ.
Неопходно је, поред тога, ослободити се увријежене заблуде,
коју оснажују и неки истакнути научници, да смо ми Срби
направили кућу на путу и раскршћу, па да отуда и долазе наше
историјске невоље и страдања. Та теза је тачна само утолико што
смо ми заиста страдалнички народ у модерном добу, углавном
расут на данашњим српским етничким просторима. Дубље узев
и историјски, та теза је посве нетачна и лажна. Њу је изумјела и
подржава је лажна и недобронамјерна историјска наука. Насупрот
тој тези и заблуди, истина је сасвим другачија. Није српски
народ дошао на своје балканске просторе у нечију туђу земљу,
него је ту одвајкада био, као што је био настањен и по неслућено
широким пространствима старог свијета. Долазили су други,
непријатељски настројени и разбојнички народи, нападали и
отимали што је наше српско, па се ширили и насељавали, или
се одрођавали и конверзијом узимали друга имена. Не може
један аутохтони, првобитни и изворни народ, као што је српски,
бити на путу ма коме, то требају сви једном утувити у главу,
могу само сметати млађи и залутали, некултувисани, задахнути
злочиначким склоностима у својим просељавањима земљиним
шаром у потрази за благостањем земног живота и постојања...
Па и када је ријеч о двоазбучју, та идеја је увредљиво глупа и
погрешна. Она не поштује ни елементарно искуство, да рачваст
колац не иде у земљу. Не смије један словесан народ дозволити
себи, метафорички речено, да се рашчене, да му љевица и десница
раде тако да једна не хаје за другу, да свака вуче на своју страну
као лоше напарени волови запрегу, десница укорјењивању, духу,
истини и смислу, а љевица ономе што је супротно томе. Па и
сам симболизам двојке није добар, знамо још од Питагоре, а
то су знали и древни Срби, па су поштовали јединицу и тројку.
Двоазбучје уводи противрјечност у свијест и мисао, ствара
несклад и дисхармонију, као што је двоначалије стварало у
богословљу.
Имајући све претходно у виду, сматрам да природно, здраво
и одрживо српско становиште, које благотворно може да прожме
свијест и осјећање српског човјека, јесте оно које почива на
кључном начелу, које гласи: један језик - једна вјера - једно име -
једно писмо. Подразумијева се да је то српско ћирилично писмо!
Само ово начело омогућује: 1. једнодушност и једномисленост; 2.
интегрисање позитивних и родољубивих националних осјећања;
3. разрастање националне самосвијести, поноса и мисли о
самобитности, достојанству и узвишеном позвању српског
човјека и народа; 4. развој органског и стабилног националног
идентитета, па тиме и постојаног личног идентитета и интегритета
српског човјека; 5. приврженост духовној вертикали и базичним
духовним и етосним вриједностима нашег народа, њихово
чување и његовање; 6. хомогенизовање националне мисли и
расуђивања и освјетљење путева бољег бивства; 7. освјетљење и
трасирање здраве и исправне битијне и етосне оријентације, као
основе и окоснице духовном узрастања и усавршавању човјека.